Sezona je kestena.<\/p>\n
Mimoilazi se sa sezonom oraha. Ovdje ih nitko ne bere, pa nekako i orasi i kesteni paralelno traju. Orasi padaju po uskim podplaninskim cestama koje vode prema vrhu, gdje god da je neka ku\u0107a, a ima ih, u ogradi izbija orah. Nisu to vi\u0161e ni mlada stabla, vidi se po kori, nisu ni prijem\u010diva, ptice na njima ne svijaju gnijezda jer su im nepouzdana s otvorenom kro\u0161njom i dobra tihim predatorima poput sova, a i otrovna. Orah iz zemlje si\u0161e sve zdravo za sebe i pu\u0161ta te neke svoje toksini\u0107e, i druga se stabla po prirodi, jer uz njega ne mogu pre\u017eivjeti, udaljavaju. Oko na\u0161ih oraha nema ni\u010deg, samo gdjegdje lovorvi\u0161nja kao \u017eiva ograda, i uska asfaltirana cesta da nas brzo proveze pokraj njih.<\/p>\n
Pas kojeg obi\u010dno \u0161e\u0107em na povodcu zalije\u0107e se u orahe, lomi ljusku i jede ih. Tehnika tako brza i uvje\u017ebana da joj je te\u0161ko stati na kraj, pa i nama hrabrima koji smo voljni ugurati \u0161aku psu u usta da iz njih po\u010dupamo ostatke o\u0161tre ljuske. Iz nu\u017ede sam, jednoga jutra, skrenula na nikad istra\u017een \u0161umski put. Pomislila sam da ne\u0107e biti tako stra\u0161no, nema veze \u0161to je malo obrastao, pri po\u010detku su bili parkirani jedan gradski auto i jedan kamionet s nekoliko praznih bijelih vre\u0107a smotanih otraga i ne\u0161to crveno-bijele pra\u0161ine. Prvo sam pomislila najgore: iskrcavaju otpad.<\/p>\n
Do\u0111u, ponekad no\u0107u, ponekad i danju, u kasno popodne. Parkiraju uz rub ne\u010dije zemlje. Zauzmu je kao da je njihova i na prvu nema\u0161 dojam da je to itko drugi doli vlasnik. Sutradan, zemlja je posijana \u0161utom iz zagreba\u010dkih zahoda, kuhinja, plo\u010dice koje sam vi\u0111ala po balkonima novozagreba\u010dkih zgrada, one masne crvene, sad su tu da mal\u010diraju bukvu, hrast, jasen, a ponekad i tako, bez veze, kao legi\u0107i u polju kojem je jedina granica vinograd, vinogradu vo\u0107njak, vo\u0107njaku neka ku\u0107ica u bloketama. O svemu sam tome mislila kad sam za\u0161la ve\u0107 duboko u \u0161umu, i na mobitelu ugledala plavu to\u010dkicu \u2013 u sredini sam ne\u010deg \u0161to me na karti uvijek zanimalo \u0161to je, ali se nikad nisam imala hrabrosti ili vremena \u2013 pribli\u017eiti. Prostor bez ceste i putokaza, ni\u0161ta ne govori na koju \u0107e\u0161 stranu izbiti, ako. Pa ni ova nova Medvednica aplikacija. Za nju je ovaj put lokalna legenda. Moj drugi, odvezani pas, laje kao da istjeruje lisicu iz \u0161ume, za to je, uostalom, i uzgajan. \u010cetvero\u010dlana obitelj mi poku\u0161ava pri\u0107i, ali ne ide, odvezani pas ih dr\u017ei na rastojanju. Jave mu se, pozdrave ga, ode svojim poslom. U kratkom razgovoru s njima, doznajem da su do\u0161li po dojavi brati kestene. Nitko, navodno, ne zna za tu \u0161umu, nije bogzna koliko ni velika, ali kesten fantazija. Druga obitelj s kojom su do\u0161li ve\u0107 se neko vrijeme ne odaziva.<\/p>\n
– Ne\u0107e im bit ni\u0161ta, ode na svaku stranu iza\u0111e\u0161 u nekom selu \u2013 objasnim ukratko i da sebe utje\u0161im.<\/p>\n
– A divlje svinje? \u2013 ka\u017eu oni zabrinuto.<\/p>\n
– Nema ih ovako visoko, malo su ni\u017ee \u2013 dodam, pa ih ipak dobronamjerno uputim \u2013 Ako vidite svje\u017ee razrovan put a ni\u0111e veze, ili \u017eir po podu, ili naletite na dosta gljiva, onda ste do\u0161li ravno u njihov omiljeni restoran. Mo\u017eda ne u istu uru, ali tu su negdi blizu.<\/p>\n
Pozdravimo se i svako ode svojim putem. Oni me\u0111u stabla, ja i psi po stazi koja se malo vidi, malo ne vidi. Ovako duboko u \u0161umi nema otpada i zanimljivo mi je da me moji do malo\u010das sugovornici nisu ni\u0161ta pitali o tome. Vjerojatno su hiperfokusirani na drvenast okus kestena. Ne volim ga, tako je, kako je. Uglavnom, divlji odlaga\u010di biraju strmine. Dosta je zemlje ovdje raspore\u0111eno ba\u0161 na usjecima brda, a ceste su gra\u0111ene po njihovim sredinama, i dosta je zemlje obraslo, pa \u0161a\u0161 mo\u017ee \u0161to\u0161ta skriti, i to na\u017ealost s obje strane. Niti sto metara od moje ku\u0107e, \u0161a\u0161 krije nekoliko vre\u0107a nekad suhog cementa, taman nadohvat oku, ali ne i ruci, zamije\u0161anih s ki\u0161om i ostalim vla\u017enim vremenskim uvjetima. \u0160to je ispod, ne vidi se. Na dnu na\u0161e brazde neki je prirodni bazen, i susjedi stidljivo pri\u010duckaju, tad kad se sretnemo jednom u tristo godina, da se do njega ne mo\u017ee do\u0107i pje\u0161ke, ali da mali traktori dobre snage s prikolicom isto znaju nestati u toj duplji i vratiti se prazni. Na aplikaciji Zelene akcije \u2013 Pametni zeleni telefon, ta rupa nije ukucana kao divlji otpad, i dok je netko zbilja ne potvrdi kao takvu, a ne rekla-kazala pri\u010du, ne\u0107e ni biti. Ali mnoge pokraj kojih u blizini \u0161ume svakodnevno prolazim \u2013 jesu. Ne samo na toj aplikaciji, nego i na stranici Evidencija lokalnog odba\u010denog otpada. Zagreb izgleda kao da ga je pogodila neka sme\u0107arska revolucija. Sve se crveni od dojava otpada, grad je, sude\u0107i po \u0161umi, u dubokoj renovaciji.<\/p>\n
Nekih dvjestotinjak metara dalje, kako se put vrtio sve dublje i dublje u \u0161umu, ovaj moj odvezani pas vrati se do mene s kestenom veli\u010dine krumpira u zubima.<\/p>\n
– Odakle ti to? \u2013 pljune ga preda me kao lopticu, a drugi ga pas, mlinac za orahe, zgrabi i samelje u zubima. Tome svemu posvjedo\u010di starija gospo\u0111a koja se uka\u017ee meni licem u lice.<\/p>\n
– Jeste vi zapravo \u2013 pitam je u zezanciji.<\/p>\n
– Jesam, jesam \u2013 odgovori \u2013 jeste vi?<\/p>\n
– I ja sam zapravo. I pasi isto \u2013 ka\u017eem sr\u010dano. Smijemo se svi, jedan pas laje.<\/p>\n
\u017dena je u ranim sedamdesetima, u crnoj suknji, gamo\u0161icama i s ko\u017enom torbom iz koje vire dvije crvene plasti\u010dne svije\u0107e. Kao da je s Dolca zalutala usred \u0161ume. Krati put do groblja, doznat \u0107u.<\/p>\n
– Tu ja prisi\u010dem \u2013 ka\u017ee na nekom tvrdom naglasku, jednom od ovih ju\u017enijih, koji su kruh i \u0161kolu tra\u017eili u Zagrebu. \u2013 Ide put ovako \u2013 zavrti se ko iglica na kompasu.<\/p>\n
– Pa jel vas straj \u2013 pitam je.<\/p>\n
– A \u010dega? \u0160uma ko i svaka!<\/p>\n
– A ja moram potro\u0161it 300 eura u Decathlona na ove-one ga\u0107e, patike, protuklizno, protuvodno, protu\u017eivotno i smrtno da se skotrljam do ovde \u2013 ka\u017eem joj.<\/p>\n
– Prodalo vam foru, gospo\u0111o \u2013 ka\u017ee mi suputnica. \u2013 A \u0111e si ti mali na\u0161o taj kesten? \u2013 obrati se ona mom psu.<\/p>\n
– Jel vam se jedu? \u2013 pitam je.<\/p>\n
– Nego \u0161ta. Ali ove godine nema ili ima za po skupo. Ode iz grada do\u0111u ili da po\u010diste ili da zagade \u2013 pouzdana je sugovornica.<\/p>\n
Pogledam psa. Pametan je i donekle istreniran, ni pro\u0161li kesten ne bi donio da ga nije zamijenio za lopticu. Znam to\u010dno \u0161ta mu moram re\u0107i.<\/p>\n
– Pippo, di je loptica? Ajde, tra\u017ei, tra\u017ei!<\/p>\n
Pippo poludi pa otr\u010di dalje u \u0161umu, iza prirodne ograde nekih srame\u017eljivih stabala i donese kesten velik kao i prvi. Gospo\u0111a i ja se pogledamo i krenemo putem kojim je do\u0161ao. Ona u hodu iz ko\u017ene torbe izvadi krpenu kesu smotanu u svoj d\u017eepi\u0107. Pred nama se otvori desetak debelih, velikih stabala kestena. Po svemu, ne bi trebali biti tu. Nakon nekih sat vremena ra\u0111e, kesa je puna i prsti bole.<\/p>\n
– A di \u0107emo sad s ovim \u2013 poka\u017eem na kesu.<\/p>\n
Znam ja, gospo\u0111a me pogleda i uputi nizbrdo, kuda je krenula. Nosi malo ona, malo ja, kad eto odlagali\u0161te. Nadigne jednu staru kadu i u nju zbuksa kestenje. Jo\u0161 na sve pobaca malo \u0161ute i staru \u0161pinu, a ja refleksno podignem palac u zrak.<\/p>\n
– Ko da je koga briga, odlipljeno sve od stvarnoga \u017eivota, ode ni dragi bogo ne gleda \u2013 ka\u017ee mi. Ostavljam joj svoj broj mobitela da mi se javi kad sve obavi, dok ja do\u0111em do doma i auta, taman skupim i nju i kesu i povezem ih doma.<\/p>\n
Predahnem uz mobitel i pro\u010da\u010dkam je li i ovo odlagali\u0161te ukucano u jednu od dvije mi dostupne evidencije. Je! Ali ve\u0107 se sku\u0107ilo i pretvorilo u ormari\u0107 za moju susjedu, toliko je dugo tu da je \u010dovjeku postalo korisno. Da se bar mu\u010dimo i gr\u010dimo dok se adaptiramo na zvizdarije, pogledam put uzbrdo. Ne\u0107e biti jednostavno, pomislim.<\/p>\n
pi\u0161e Marija Andrija\u0161evi\u0107<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Do\u0111u, ponekad no\u0107u, ponekad i danju, u kasno popodne. Parkiraju uz rub ne\u010dije zemlje. Zauzmu je kao da je njihova i na prvu nema\u0161 dojam da je to itko drugi doli vlasnik. Sutradan, zemlja je posijana \u0161utom iz zagreba\u010dkih zahoda i kuhinja<\/p>\n","protected":false},"featured_media":6712,"template":"","tags":[177],"atribut":[],"class_list":["post-7336","nada","type-nada","status-publish","has-post-thumbnail","hentry","tag-vrzino-kolo-hr"],"acf":[],"yoast_head":"\n