Весна и Аднан

Сиријац Аднан Ал-Марзуки у текстовима о Весни Парун често је сведен на неколико реченица о ‘млађој мистери­озној љубави’. У Загреб долази крајем 1970-их на студиј. У тренутку кад упоз­наје Парун њему су 22, а њој 58 година

Весна Парун – изложба из 2010. године (Фото: Душко Јарамаз/Pixsell)

Ово је драга успомена на јединог на свијету пријатеља до краја живота, најбољег, најпоштенијег, најдражег, највјернијег Аднана којем посветих најљепши и задњи љубавни сонет ‘Да нема твојих очију’. Девет година код мене је живио, писао пјесме, сликао, кухао ми, лијечио ме у болести. Био ми све.’ Реченице су то исписане на корицама похабане наранчасте биљежнице из математике, коју преврћем по рукама у Хрватском државном архиву. Ради се о особном фонду Весне Парун који је Државни архив откупио од ње у дванаест наврата.

О Сиријцу Аднану Ал-Марзукију углавном се зна и пише јако мало. У текстовима о Парун често је сведен на неколико реченица о ‘млађој мистериозној љубави’. Марзуки је рођен 1958. на југу Сирије, а у Загреб долази крајем 1970-их на студиј медицине. У тренутку кад упознаје Парун њему су 22, а њој 58 година. У архиву налазим и позивницу за књижевни сусрет у књижници Богдана Огризовића 29. свибња 1980., након којега је Парун први пута срела Аднана (на маргинама позивнице исписана је биљешка ‘тај четвртак свибањски’). У каквом је тренутку живота Парун упознала Марзукија илустрира цитат из интервјуа тједнику Око 1976., у којем каже: ‘Кад ме хоће некоме представити или се похвалити да ме знају, открије ми се да то чине као да је у питању нека припитомљена звјерка или ријетка птица. Нећу и не желим никоме бити његова бизарност, додатак његовом меблу, његовим викендима и осталом чиме је испунио свој живот.’

Аднан јој је од првог сусрета дјеловао другачије, заинтересирано и занесено. У архиву су сачуване његове скрипте са студија, подцртано градиво о метаболизму протеина, али и о развоју судјеловања радника у управљању, из времена кад је био уписао и политичке знаности. Уз скрипте стоји и Веснин коментар: ‘Аднан је учио за испит, а ја сам га с ужитком испитивала, научивши притом подоста.’ На његовој скрипти о мозгу, уз поједине регије мозга исписала је: ‘овиме пишем пјесме’, ‘овиме сликам’, ‘овиме рјешавам спортску’. Обоје су страствено пратили ногомет, заједно често ишли у кладионицу и на утакмице.

Аднан Ал-Марзуки

И Аднан је писао поезију, у архиву су сачувани његови концепти пјесама на арапском и хрватском, као и мала збирка ‘Мјесец у туђини’, објављена 1983. године, којој је издавач била сама Парун. Учила га је њемачки и хрватски ‘који је већ знао, али сам га учила љепшој варијанти’. Из начина на који описује те процесе видљиво је да се Парун никад није срамила свога знања, радо га је имала и радо га је дијелила. О арапском писму записала је: ‘Ни за сто година не бих могла научити то прелијепо писмо. У овим годинама ми је исувише и глагољице и латинице.’ У пјесми ‘Школа живота’ Аднан пак пише: ‘Послали су ме у другу земљу да научим како се скелет склапа / Ја слушах и научих како се мелодија другог језика с мојим језиком стапа.’

Писао је и о немирима на Блиском истоку, прогонима и прогнанима. У пјесми ‘Мирис истока’ пише: ‘Понио сам са собом мирисе / Понио сам са собом сунце / Не понијех с мајчина грла бисер / сузу Мјесеца у ружичњаку.’ Уз његову пјесму ‘Голански вјетар’ стоји Веснино појашњење: ‘Тада су с Блиског Истока долазиле лоше вијести, углавном о Либанону. Гледали смо и слушали на тв-у што се догађа. Кад је отишао, сличне сам вијести гледала и слушала овдје сама, о нама.’ Аднан је имао 24 године кад је писао збирку, колико и Веснин брат кад је ‘одлазио заувијек, у Други свјетски рат, из Сесвета, преко Ивање Реке’. Пјесму ‘Ивања Река’ Парун је посветила брату који је погинуо у покрету отпора, а у њој пише: ‘А има нека тајна / Коју си само ти / Немирни дјечаче / У том чудном царству јегуље / Начео срцем рефлектора.’ Весна је знала рећи да вјерује да је Аднан облик реинкарнације њеног брата, пустолов са срцем дјетета, човјек који је припадао њеним људима.

Скупа су и преводили поезију, највише сиријског пјесника Низара Кабанија. Аднанов пријевод Кабанијеве пјесме ‘Писмо испод воде’ објављен је у тједнику Око. Вјеројатно нису могли ни слутити колики ће се избјегли с Блиског истока утапати у Медитерану пар десетљећа након што су преводили Кабанијеве стихове: ‘Да сам знао да је море тако дубоко / Не бих пловио / Да сам слутио свој крај / Не бих ни започео.’ Око 19 тисућа избјеглица и миграната утопило се у Медитерану у посљедњих осам година, од којих многи из Сирије. Није случајно да је Аднан преводио управо Кабанија. Кабани је био једна од највећих звијезда арапске поезије 20. стољећа, а како је поезија у арапском свијету пуно више од ‘лијепих стихова’ и често широко раширен израз борбе, није претјерано рећи да је био револуционаран. Палестински пјесник Таха Мухамад Али своје је прво дијете назвао Низар, по Кабанију чије је стихове ишчитавао у малој сувенирници у Назарету. Једна од ријетких улица у Бејруту, главном граду Либанона, која има име (а не број), она је названа по Кабанију, а води из осињака небодера директно на Медитеранско море.

С источне стране Медитеранског мора на крају је завршио и Аднан. На календару из 1989. који извлачим из архивске кутије заокружен је датум 30. ожујка (’тада је отишао Аднан’). Након десетљећа у Загребу, вратио се у Сирију због обавезног служења војног рока. Парун је сачувала њихове карте за влак из Загреба до Шибеника, огласе за послове, рачуне за струју и опомене. Остала је и авионска карта за лет из Будимпеште за Дамаск, одмах по завршетку рата, 13. ожујка 1995. У Дамаску је провела два мјесеца с Аднаном и његовом обитељи, у авиону натраг за Загреб записала је ‘бијах крух у руци заспала дјетета’.

Умрла је 2010., таман прије почетка рата у Сирији. У смрти су јој у једну руку морали ставити фотографију просјакиње Магдице, с којом се дружила у Стубичким топлицама, а у другу фотографију Аднана. Браћа, сестре, пријатељи, љубавници, што су јој све били, нитко не зна. Што је све Весна била нитко неће докучити, јер су алати којима је читамо превише скучени. Она која није тражила смисао живота, него га је живљењем стварала. Вјечно у настајању, онкрај друштва. Како је живјела у сиротињском стану, често се одлазила у кино угријати, у јавно купатило опрати, у пошту телефонирати. Стално је била у трамвају број 11, па га је и опјевала: ‘Трамвај број једанаест / Од Дубраве до Чрномерца / Моја оставштина једина / Мој захрђао споменик / И не треба ми никакав други / Ово је споменик / Оној која јесам / Све друго било би / Тужна кривотворина.’

Трамвајем број 11 стижем до окретишта у Дубрави, а онда пјешке до Студентског града, до некадашње Баделове улице, која је данас Виле Велебита. Застајем на броју 15, на којем је већину живота провела Весна Зларинска, а једно десетљеће и Аднан Дамашчанин. У врту испред ниске зграде старија жена чисти коров. Нема никакве табле, спомена да је овдје живјела наша највећа пјесникиња. Питам жену јесам ли на правом мјесту. Насмије се. ‘Је, ту је живјела, на највишем кату’, рече и покаже ми прстом према врху зграде. Шећем лагано око зграде, као да ће ми нешто рећи. У једном врту спазим раскошни јасмин и уз њега стару, велебну смокву. Далмација и Дамаск још расту скупа у Дубрави.

пише Ивана Перић