Ангажована инфлуенсерка

Више од десет година друштвене мреже су пуне виралних илустрација црногорске уметнице Андријане Вешовић, свима знане као Зомбијана. Најпознатија илустраторица балканске свакодневице по струци је дизајнерка визуалних комуникација, иако је дуго желела бити новинарка. Судбина није хтела чути за рад у медијима, па тако данас њене илустрације људи носе на мајицама, на шалицама за каву, а чули смо да има и оних који су на свом телу заувек понели њене цртеже у виду тетоважа. „Ја сам једна обична илустраторка из народа која буквално седи на тој кафи и има један типичан дан као већина нас“, рекла је 30-годишња Андријана једном о себи.

Као две праве миленијалке (рођене на исти дан, исте године), свака иза свог мобитела, дописивале смо једно поподне специјално за Наду. Она за друштвене мреже црта једну илустрацију дневно и то лако балансира с редовним послом јер, како каже, илустрација никад није само за Инстаграм, већ пре свега за њу и њених пет минута.

Андријана је стекла више од 200.000 пратилаца само на Инстаграму где увек истим темпом објављује цртеже препознатљивог стила. На свом ајпеду сваки дан повлачи потез оловком креирајући ликове и предмете јединствене естетике, па их потом надограђује продорном поруком. Друштвено освешћена и с бритким смислом за хумор, проговара о свему што је око ње: било да слави топлије дане у којима се веш експресно суши или да проблематизује насиље над женама и ментално здравље. Говори нам да је Инстаграм увек третирала као неки визуални дневник својих мисли, ставова и ситуација у којима се нашла.

На премчив начин обрађује друштвено корисне теме и зато лако налази пут да ширег броја људи. У ономе што ради има нечег специфично блиског, женски солидарног и свеславенског. Од покушаја да путем својих радова нормализује сваки облик женског тела, сваку ураслу длаку и целулит, преко поигравања с наметнутим стандардима лепоте и калупом тела којем неко даје за право да ускочи у купаћи костим, па све до прилично питких илустрација радних права и потплаћености. Једном се позабавила радом у киоску и злурадим коментарима на рачун радница.

„Имају ли раднице у трафикама ноге хахаха? Имају. Стоје и до десет радних сати на тим ногама, неретко уопште немају ни столицу, а и кад је имају, редовно није ни најмање удобна.“

Коментаришемо како је интелектуална и као смрт озбиљна друштвена ангажованост, вероватно, мање-више ствар прошлости. Андријана додаје да је агресиван приступ у било којој области контрапродуктиван.

– Уколико верујем да се вода треба пити из чаше, а не из флаше, и кренем да се свађам са људима око тога, могу само да изазовем инат код саговорника. Ако то понудим као пример у својој пракси, људи ће сами бити заинтересовани да макар пробају. Тако је мој брат одбијао да проба фалафел док нисам престала да га убеђујем. Мислим да је прави активизам кад почнеш од себе, дајеш пример и не трудиш се никог да преваспитаваш јер је то на крају дана и немогуће. Требало ми је времена то да научим – каже Андријана.

Најупечатљивији су њени радови у којима се обрачунава с патријархатом и традиционалним вредностима. Једном је нацртала девојчицу у загрљају оца и написала: „Татина принцеза, али без замка, замак је само за брата јер је брат мушко.“ Ова илустрација је настала у оквиру једне кампање у сарадњи са Сигурном женском кућом из Подгорице.

– Цртам тако да би их сама себи приближила као реалне, а успут се деси море људи који се пронађу и још једном ми докажу да нисам сама у томе – објашњава Андријана.

Понекад нас почасти и духовитим анимацијама. Каже да је још увек нова у томе. Издвојићемо ону једну на којој вешмашина у завршници прања бесно поскакује уз звучну подлогу песме „Црно и златно“ Секе Алексић. Признајемо да то не мора бити смешно само онима који не знају заразну мелодију ове фолк успешнице. Андријана говори да је много забављају текстови песама па се зато и десе те анимације, али приватно не слуша ту врсту музике.

Пре четири године јавно је проговорила о својој болести, тешком кожном обољењу у пределу лица. На свом ЈуТјуб каналу Андријана је рекла да је због свог здравственог стања дуго имала проблем са самопоуздањем, а у коначници и с депресијом, што је дошло као последица тешке терапије. Причала је да годинама није могла нормално изаћи из куће јер су јој људи упућивали згрожене погледе и сурове коментаре.

Прича је то и о лошем здравственом систему, олаком преписивању погрешних терапија и скупих препарата, препуштености недостижним приватним докторима и лутању ка алтернативном, често и опасном начину лечења. Током година мучне борбе уносила је у себе и на своје лице безброј погрешних лекова који су само погоршавали њено стање. На крају је лек пронашла сама, тако што је до танчина преко интернета истраживала терапију.

„Нико ми није веровао да имам проблем, нико није имао саосећање. Чак и када бих дошла на посао искасапљеног лица, људи би само сложили гадљиву фацу. Мом послодавцу то није био довољно ваљан разлог за боловање“, говорила је Андријана 2018.

Иако живи од илустрације, а не стриктно од друштвених мрежа, сам број пратилаца чини је утицајном особом. Маркетиншки скаути посећене профиле виде као одличан рекламни простор, но Андријана промишља што ће промовисати те увек ради с мањим бројем брендова.

У бујици спонзорисаних објава на које наилазимо крстарећи интернетом, чекају нас свакојаке поруке и уверавања да је баш та крема за лице решење свих наших проблема. Питање је колико је такав пословни план етичан. Андријана пак говори да сви на свој начин бирају сараднике. Каже да се раније бранила од етикете инфлуенсерке, али да је то прихватила јер по дефиницији то и јест.

– Не брине ме што уз ту реч иде негативна конотација (искрено, без нарочитог разлога) јер знам ко сам и знам шта радим. Имам плаћене постове, али не промовишем ништа што већ нисам пробала или већ не користим. Мени је лично то једино фер – појашњава Андријана своју позицију.

У задње време је подоста њених објава везано за подузетништво и њен однос према бирократији. Питали смо се ко јој води књиге и како плива у тим водама.

– И до сада сам била у легалним водама, са већином документације сам била упозната. Што волим да кажем – плачем кад сам у зони комфора, плачем кад излазим из ње, али битно је да растем. Био је логичан потез за мене. Није лако и није да није стресно, али је једнако узбудљиво – сумира своје подузетничко искуство.

За крај смо хтели да нам издвоји најдражи цртеж јер смо се ми у току разговора итекако изјаснили. Наравно, омиљени цртеж Андријане Вешовић је онај који још увек није нацртала.

 

ПИШЕ: Ања Кожул, Нада