Антонија Петричушић: Женама се продаје бајка о браку

Антонија Петричушић изванредна је професорица на катедри за социологију Правног факултета у Загребу, чија су основна подручја интереса развој и заштита људских права. На томе предано ради и као чланица Саветодавнога одбора Већа Европе за праћење Конвенције за заштиту права националних мањина. Када је у мају 2020. четворо деце остало без оброка у једној карловачкој школи, а мајка девојчице којој нису дозволили да подели свој оброк с вршњацима поднела пријаву правобранитељици за децу, покренула је с колегиницама са Социјалнога рада иницијативу за увођење бесплатнога оброка у основне школе на којој неуморно ради и данас. Са студентима је основала ЛГБТИ+ удружење ЗА-ПРАВО на загребачком Правном факултету, а за пандемије је тражила начине како организовати наставу на даљину и за децу избеглице, децу у образовању на мањинским језицима и писмима те ону с тешкоћама у учењу и развоју. С осмехом нас је дочекала у Дугом Селу, где смо се уз мирис каве отиснули у теме које су обликовале њен досадашњи рад и искуства сакупљена у знанственом и друштвеном ангажману.

– Знатан део детињства провели сте у кући у којој данас одрастају ваша деца. Како се ваше детињство разликовало од њиховог и од детињства ваших родитеља?

– Из ове перспективе свесна сам да је то заправо било просечно детињство радничке класе, у којем се лепо живело. Моји су родитељи прва деца у својим породицама која су успела завршити факултет, мама агрономију, тата економију. Њихови родитељи били су готово неписмени, сељаци који су живели сиромашно и скромно. Данас знам да није било социјализма, који се њима и није баш свиђао јер су долазили из крајева у којима је улога Цркве била знатно доминантна, да тих прилика вероватно не би ни било. У новозагребачком насељу у којем смо брат и ја одрастали имали смо доступне све службе и просторе који чине квалитетан живот и које смо тада узимали здраво за готово, школу, вртић, дом здравља и игралиште. Отац је био болестан већину мога детињства и сећам се страха и несигурности приликом бројних болничких посета. Док је још могао путовати, мајка би нас потрпала у ауто и викендом бисмо одлазили овде, у Дуго Село, где би бринула о башти која нас је хранила већину године. Гледала сам мајку која се на ту своју оптерећеност свакодневним обавезама никада није жалила. То из данашње перспективе уморне себе никако не могу разумети, како јој није било тешко. И бринути се о кући, бринути се о деци, о болесном мужу и имати одговоран посао. У Дуго Село преселили смо се након очеве смрти како бисмо могли продати стан у Загребу и вратити дугове. Њене сестре и пријатељице су се згражале, где ћеш из стана на неки брег у шуми. Мајка је тиме добила нови замах, могућност да нешто прекраја и мења. Никада није престајала радити, знала је уживати само у сањању нечега што тек треба доћи.

Рата се сећам као неправде

– Како су се искуство бриге једних о другима и проток друштвене солидарности мењали? Колико је живот у граду и у близини града изменио те обрасце и можете ли те промене захватити на примеру властите породице?

– Солидарност је израстала из потребе. Људи су помагали једни другима зато што није било друге могућности. Нису могли платити зидара или некога да им помогне с баштом, па су се морали снаћи, ослонити се на некога ко ће им изградити или поорати. Данас, кад све то можеш не само платити, него постоје и људи који су доступни да их пронађеш, сви су мање спремни пристајати на односе који би угрозили њихову приватност или удобност. Долазећи из традиционалних породичних образаца, обавеза старије браће и сестара или оних који су живели у граду, била је да помажу деци својих браће и сестара, то се није требало ни питати. Увек неки братићи и сестричне почињу, школују се, траже посао, диже им се кредит за стан… Мојим родитељима су такви трошкови за туђу децу били нешто што се подразумевало, док би то данас било тешко замисливо. И онда никада не спаваш у свом кревету него спаваш између маме и тате јер неки братић баш покушава, хоће ли наћи посао у Загребу или неће. Или је сестрична стигла, не знам која по реду, да и она упише средњу школу или факултет. Из дечје перспективе, мени се чинило да је тако код свакога и да тако мора бити. И данас са жалости схватам да моја деца немају шушур свих тих људи који долазе и пролазе. Тада је било пуно више испреплетености и солидарности и унутар породице и унутар зграде јер су људи обрасце са села донели у урбани живот. И у свом животу, који се у многочему разликује од живота који су моји родитељи водили, видим колико се структура друштва променила, колико се чак и раслојила, колико смо мање повезани.

– Крајем 1990-их били сте студентица на Правном факултету у Загребу, а 2001. уписали сте последипломске студије из подручја људских права у Сарајеву. Како је живот у та два града, у рату и непосредно након рата, изгледао и како је утицао на ваш рад данас?

– Сећам се рата као некакве неправде, неправде земље која је у страху, страха од прелета авиона, склоништа и узбуне која нас је знала затећи у школи. Али сам цело време била свесна да нама у Загребу и није тако страшно јер сам на телевизији гледала слике разарања градова и људи присиљених напустити своје куће. К нама је избегла мамина породица из Босанске Посавине. У послератном Сарајеву још сам пластичније постала свесна разорности националистичких политика. У њему сам доживела своје суочење с ратовима на Балкану, не само у теоријском смислу, где смо учили о национализму, о филозофији људских права, разним правним инструментима, него и сведочећи причама својих сарајевских пријатељица које су детињство провеле под гранатама, у хладноћи, без могућности излаза из тога ужаса. Посебно ми се утиснула у сећање прича једнога човека који је у Сарајеву отворио путничку агенцију и који је често путовао за Загреб, па бих се с њим знала често враћати кући. Причао би ми, „овде су живели Хрвати“, док бисмо пролазили неким местом надомак Сарајева, и „овде су се договарали са Србима како би ускраћивали хуманитарну помоћ или узимали њене делове“. У малим ситуацијама, у којима би се разоткривала нечовечност етничке групе којој сам ја, ето, припадала јер је неко рекао да сам то ја, створио се посебан презир према националним границама и национализму. Баш због те спознаје, мислим да је искуство живота у Сарајеву било формативно за мене, учинило ме свеснијом, политички ме пробудило.

Мушкарци пуно више пазаре

– Са студентицама на колегијима Социологија и Права жена разговарате о начинима на које род обликује свакодневницу, сагледавајући и кућни рад и бригу о деци. Како те теме разумети из перспективе домаћинства самохранога родитеља?

– О браку никад нисам размишљала као о некој властитој потреби или дестинацији која је нужна да бих се осећала добро, остварено или потпуно. Али знала сам да желим имати децу. Неки људи то не могу схватити, мисле да тај пут мора ићи тако да жена прво нађе мужа, па након тога рађа децу. У брак нисам веровала ни тада, али у партнерство да, у њега верујем и дан данас. Мислим да жене све више не желе паралелне животе под једним кровом, лагано умирање у односима у којима не могу расти, у којима се не осећају поштовано и добро, примећено и уважено, свесне да је лакше делити свакодневницу тих рутинизирајућих кућних обавеза изван романтичних односа, у животном, практичном партнерству с другим женама. Тај облик вишеструких, повезаних домаћинстава већ се појављује у постиндустријским друштвима јер људи траже начине како поделити трошкове живота. Прескупо је живети сам као самохрани родитељ. Као самохрана мајка двоје деце помислим колико би било једноставније да се неколико самохраних мајки организује и живи у већем домаћинству и на тај начин дели животне трошкове и обавезе свакодневног кућног рада. У наслућивању такве могућности верујем да се многим мушкарцима диже коса на глави у страху од губитка привилегија које су се генерацијама развијале као неприкосновене, као нешто што се не пропитује. Одгајане смо и ми жене да је брак оно што свака жена жели, све приче завршавају браком, а нико не говори како изгледа прво дизање кредита или прва непроспавана ноћ након изласка из породилишта. Та бајка о браку је нешто што се продаје женама као њихово највеће животно постигнуће, иако нам нико не каже да су, у свом том чишћењу, кувању, одгоју и емоционалном раду, мушкарци ти који пуно више пазаре од нас.

– Које су тешкоће с којима се деца и родитељи који о њима скрбе, што је терет који најчешће пада на жене, сусрећу у процедурама утврђивања одговорности родитеља који не живи с дететом?

– Нажалост, многи мушкарци нису у стању чути да их не остављају њихова деца тиме што се прекида партнерски однос и пуно им се лакше измакнути из родитељске улоге. С партнерским и породичним насиљем ситуација се додатно заоштрава. У основи свакога насилничкога понашања потреба је контролисања и потчињавања друге особе, психолошко сламање и разграђивање осећаја вредности и самопоуздања. Није свако насиље физичко, насиље је и емоционално, економско и институционално, а посебно разорно буде када се упогоне институције државе, попут министарстава и полиције, судова и центара за социјалну скрб. Један део мушкараца сматра да је плаћање алиментације довољна очинска улога, а већ се и ту реко разматрају стварне потребе деце и родитеља који о њима скрби. У судској пракси утврђени износи алиментације буду и око 1500 куна, док само чување детета кошта од 3000 до 4000 куна месечно, а камоли пелене, а камоли прехрана, облачење, колица. Унаточ томе што други родитељ може имати друге, значајније изворе прихода, једино што суд гледа износ је његове плате, омогућавајући измицање од одговорности и обавеза према детету.

Подршка генерацијама које долазе

– После Сарајева, након годину дана рада на Оделу за питања мањина и аутономије у Европској академији у Болзану, како је изгледао повратак у стручни и истраживачки контекст у Хрватској?

– Искуство боравка у јужноме Тиролу указало ми је у којој је мери могућност научног рада условљена простором и подршком да се идеје истраживача остваре, од савремене библиотеке и квалитетне опреме до разрађених модела финансирања и одела задуженога за управљање пројектима. По повратку у Хрватску, почела сам радити у Министарству правосуђа, тада заосталог негде у 1980-има. Осим тога, никако да се то моје радно место одобри. Радила сам на уговоре о делу и, док сам чекала на регулисање раднога односа, како је моја шефица видела да једноставно хоћу и знам радити, постала сам чланица њеног преговарачкога тима за поглавље 23 (правосуђе и људска права), најспорније у поступку преговора за чланство у Европској унији. Унаточ изнимно вредном искуству рада на том поглављу и постигнутим резултатима, како никако није стизао уговор, нисам имала друге него кренути наново у потрагу за послом, задржавши се још годину дана у не баш најбољим радним условима и у Институту за међународна истраживања пре одласка у Грац. И тако ја тада, у три-четири године, живим у четвртој земљи. Мало БиХ, мало Италија, мало Хрватска, мало Аустрија, касније сам и у Будимпешту отишла на магистарске студије из социологије и културне антропологије, па моја родбина каже како сам живела у већини великих градова некадашње Аустро-Угарске (смех).

– Рад у науци докида било какву идеју раднога времена захтевајући што већу продуктивност, са што мање обзира према развијаном садржају и условима рада младих научника и асистената. Што се догађа са женама, посебно онима које имају децу? Какво је ваше искуство као младе научнице?

– Значи, моје прво искуство дискриминације догађа се док радим на катедри за уставно право Факултета Карл-Франценс у Грацу, када пожелим, ето, за свој тридесети рођендан, да у тој години добијем своје прво дете. Имала сам изразито тешку трудноћу, где нисам престајала повраћати од првога до посљедњег дана, с губитком килаже и инфузијама на којима сам знала живети и по неколико дана. Тада ти нико не говори да је то дијагноза која снађе неке жене, да то стање има име, хyперемесис гравидарум. И тако, родим ја дете у Аустрији и мислим како имам право на породиљски допуст. Али немам. Само пар месеци останка кући. Увезена сам као мозак који помаже аустријском високообразовном сектору, али немам права из радног односа који имају Аустријанци. Имам завршене магистарске студије из људских права и нисам у стању помоћи себи, побунити се против система и рећи како ја сад немам право добити неку породиљску накнаду. Страшно, ја бих сада требала оставити то дете од неколико месеци и вратити се радити, а што ћу с њим, ко ће га чувати. Дошла ми је помоћи мајка како сина ни у вртић нисам могла уписати јер је био премален да би га примили. Одрадим ја тако пет месеци и онда схватим, не могу ово сама у страној земљи и одлучим се вратити у Хрватску. Иако сам још била у припреми докторскога рада, како сам дошла као изграђена истраживачица с међународним референцама у Загреб, отворило ми се место на Правноме факултету, где сам била запослена као научна новакиња на једном пројекту. Научни новаци и асистенти затрпани су послом одрађујући послове које професори не желе, њихова предавања и администрацију. Свој докторски рад сам успела написати између две академске године, у два лета, запосливши некога да ми за то време чува дете. Успела сам некако докторирати и докопати се сигурнијега радног места.

Након доктората, када сам се спремала на последипломске студије социологије и културне антропологије у Будимпешти, два су ми професора рекла: „Не можете ви то, колегинице, са својим приватним животом.“ Мој приватни живот у том тренутку је моје дете, што постаје варијабла само у тренутку када њима прети одлазак млађе колегинице на којој је већина административних послова. Отпутовала сам и са сином провела прекрасних годину дана у Будимпешти. Тада сам сазнала да вредим за чак двојицу мушких колега, ангажованих да ме мењају само у наставничким пословима, док су административне преусмерили. Тако је било и касније на породиљском допусту с другим дететом, двојица су ме мењала.

– Какво је место наставничкога рада у науци? И што за вас значи рад са студентима?

– Академски систем научнике поставља у сталну борбу за бодове како би могли сачувати свој посао, у чему се наставнички рад најмање вреднује, због чега се многи колеге, чини ми се, и не дају толико наставничком послу. Јако сам поносна што сам прошле године добила награду за најбољи е-колегиј, то стварно сматрам признањем, јер то значи, барем мени, да сам се знала приближити студентима у медију који је њима близак, на њима релевантан начин. У раду са студентима највише уживам и потврда ми је смисла свега што радим. Јер мислим да ту могу направити највише. Чланци ће веројатно допрети до мањега броја људи, али ако ћу некога инспирисати, мотивисати и потакнути да размишља, да се усуди више, допринети томе да неко боље разуме тему, осећам се испуњено. Постоји изрека да је наука у Америци успешна зато што су велики научници стајали на леђима дивова. То значи да су они испод њих били добри. Неки су добри дивови и мени омогућили мој пут напред и моја обавеза је да будем подршка у његовом отварању и генерацијама које долазе.

 

РАЗГОВАРАЛА: Нина Чоловић, Нада