Брод који пркоси олуји

Foto IPP/Roberto Carli Livorno 21/12/2013 Campionato Italiano Calcio serie A 2013/14 Livorno - Udinese Nella Foto Luca Siligardi manda un bacio alla tribuna dopo aver segnato il goal del pareggio per il Livorno.

Крајем прошле године закутке новинарског света обишла је фотографија лучких радника у Ливорну како играју фудбал током штрајка који су покренули због неплаћених прековремених сати и повећаног опсега рада. Радници исте луке пола године раније завршили су у вестима јер су одбили утоваривати пошиљку оружја након што су сазнали да је намењена израелској луци Ашдод. „Лука Ливорно неће бити саучесник у масакру палестинског народа, већ погођеног тешким нападима“, поручили су из L’Unione Sindacale di Base, синдиката лучких радника.

Радничко је шутање лопте по празним халама огласило звоно за побуну у исто време док се за преживљавање борио градски фудбалски клуб Ливорно. Пре свега три године Ливорно је играо у Серији Б, другој италијанској лиги, али од тада је у наглом слободном паду. Клуб основан 1915., жарки симбол левичарског на италијанском фудбалском видику (ипак се ради о граду у којем је основана Комунистичка партија Италије), завршио је на путу у ликвидацију. Навијачи, окупљени у колективу Ливорно Пополаре, за свој су циљ поставили поновно оснивање клуба који би био у њиховом власништву.

Иницијатива је започела лани у фебруару, а након што је окупила три хиљаде навијача, у мају је (сада угашеној) Associazione Sportiva Livorno Calcio послала предлог за куповину клуба за милион евра. Како је извештавао новинар Игнацио Пато, навијачи су се за своју визију послужили цитатом из романа Ку Лутера Блисета: „Помозите нам саставити брод који ће пркосити олуји.“ Ради се о књизи из 1999., коју су написала четворица аутора користећи за псеудоним име Блисета, британског фудбалера и менаџера. У Италији се 1990-их разгранао Лутер Блисет пројекат, отворена мрежа која је под заједничким Блисет идентитетом продуковала различите културне и медијске садржаје. Роман Ку задржао је легендарни статус, али унаточ тој референци и организацијском жару, понуда навијача Ливорна је одбијена. За будућност је (засада) одабран модел управљања свима знан и за већину штетан – понуда бизнисмена Паола Тоцафондија, под чијом је инвестицијском палицом клуб поново рођен као Unione Sportiva Livorno, и ову сезону наступају у регионалној лиги Eccellenza Toscana.         „Трка с временом и изванредна ситуација најверојатније неће дати да у овој првој фази почне заједничко размишљање и деловање, но надамо се да ће се нова управа показати осетљивом на учествовање навијача у будућем животу клуба. Ако се ти увети не испуне, наставћемо на свој начин градити облике народног учествовања“, поручили су поводом Тоцафондијева преузимања клуба навијачи и навијачице.

Док Ливорно чека свој брод који пркоси олуји, присећамо се италијанског брода који су 1915., кад је клуб основан, чекали у Бејруту. Прича иде овако. Глад и болештина су владали Левантом. Мушкарци су регрутирани да ратују, жене саме ринтале. Међу људима се почео ширити глас о италијанском броду Росана који је кренуо према Бејруту. Речено је да носи храну. Жене су о доласку брода почеле сваки дан певати у луци. Њихова је песма постала Ал Розана, једна од познатијих арапских народних песама. Две су верзије краја приче. Једна је да је до њих на крају стигла тек вест да је уведена поморска блокада. Друга је да је брод стигао, али натоварен само наранџама и грожђем, јединим чега су људи већ имали. Који год крај био тачан, вреди и да за Ал Розану то није био крај, јер је и данас певају диљем Блиског истока. Нека нова деца у лукама исте снове имају.

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада