Димитрије Симовић: У Загреб сам дошао због љубави

Усред опште панике, изолованости и природних непогода које су нас затекле 2020., нишки музичар Димитрије Симовић одлучио је да искористи несвакидашњу ситуацију да направи свој први албум „Чар-питање“, и то под именом Димитрије Димитријевић. Издање с девет раскошних композиција надограђено је Митиним јужњачким вокалом и импресионистичком лириком из које се највише издваја стих, као неки саундтрек сулуде стварности, „Лепи су дани дошли по цех“. Нишлија са загребачком адресом, с непуних 30 година, познат је и као басист и певач групе Игралом. У задње време, сплетом разних околности, наступа готово искључиво као Димитријевић, а на бини му подршку дају кантауторица и партнерица Сара Ренар те музичар Ведран Петернел. С Димитријем смо се нашли у једном квартовском кафићу неколико дана пред његов одлазак у Србију на снимање трећег албума бенда Игралом. За Наду говори о врелом југу Србије, искуству живота у Загребу и проналажењу времена за стварање у ужурбаној свакодневици која се у потпуности окреће само и једино профиту.

– Ваш дебитантски албум изашао је на крају тешке 2020. године. Јесте ли осетили ону чаролију с друге стране, као аутор? Да ли сте га успели прописно промовисати и прославити?

– Заправо и не. Требало је доста времена да схватим да то сада неко заиста и слуша, а не само можда. Осетио сам чаролију завршетка једног интензивног, дивног и непоновљивог поглавља. Али имам осећај да с промоцијом још није готово, ево, две године касније.

– Када сте се први пут окушали у писању поезије?

– Мој деда је писао приче за децу, докторирао је светску књижевност. Он је умро кад сам имао 13 година и тек касније сам сазнао за то. Наследио сам његову библиотеку па ми је његово наслеђе било мистично. А за конкретно писање је крива моја професорка. Она ми је помогла да објавим једну песму за Удружење писаца „Чегар“ из Ниша. Песма се звала „Метак“, реч је о лирској прози. Мислим да то није толико добра песма, али тако сам по први пут схватио у чему је магија писања. А онда у средњој школи, кад сам био мали, лагано дистанцирани емос са слушалицама у ушима, стално сам вртео у глави неке стихове и осећао сам да се налазим на пријатном терену. Пуно је времена прошло док нисам почео да показујем другима оно што пишем и да се усудим да то изводим јавно.

– Да ли правите разлику између свирања у затвореном и отвореном простору? Што више волите?

– Кад дође лето, отворени простори су моја судбина. Веселим се сваком наступу, али мени су драже клупске свирке јер сам одрастао у таквом амбијенту. Ниш је позамашно велики град, али постоји само један клуб у којем се може убрати мало алтернативе – Фидбек. Тамо излазим од 18. године, ту сам чуо све домаће, регионално и инострано што ми се свидело. То је мој матични подрум. Мој бенд је ту направио албум, имали смо пробе, ту сам излазио, тамо је био мој центар дешавања. У клубовима је узаврела атмосфера, наступи су бољи. На отвореним бинама ми је теже да се повежем са публиком. У мрачном клубу су светла подешена тако да се зна на чему је фокус. Другачије прође сат времена у клубу, другачије на отвореном.

Ниш је фанки

– У вашој музици се чује много жанровских одредница и утицаја. Како сте градили свој стил?

– У бенду је мрежа релација. С временом упознајеш своје саиграче и кад кренеш у процес компоновања, отприлике можеш очекивати како ће ко реаговати. У Игралому смо се договарали какав звук желимо, имали смо неки прелиминарни план. Истраживали смо пустињски блуз и тада смо схватили да наша главна асоцијација на афричку музику, афро бит и кокетирање с фанком, није једино што Африка може да понуди. То нас је јако инспирисало па смо одлучили да у целу причу убацимо афрички блуз, а доста је утицала и српска народна музика. Мислим, исто тако, да у мојој генерацији и даље врве заоставштине новог вала. Мени је Хаустор незаобилазна ставка у животу. И тако је било. Кад већ имамо тај постмодернистички приступ, одлучили смо да штрцнемо мало Африке, мало Србије и да тако градимо звук. Али кад бих освестио да крећемо у неки жанровско дефинисани моменат, онда ударимо неки контраст, као, ево, сад ћу да репујем преко овога. Тако да увек постоји план, али истовремено подсвест одради нешто када желиш бити творац, а не реинтерпретатор. Нисам сигуран да смо то постигли, али кад смо избацили други албум, људи у Хрватској су обратили пажњу на нас. На порталима смо добили прво место за најбољи регионални албум. Више ми се свиђа да одударамо него да смо неки генг људи који свирају панк. Ја волим да слушам и Мајлс Дејвиса, и Јужни ветар, и Сениду. Све ми се свиђа. Емоција ми је пресудна, кад видим да је неко ставио карте на стол, може ме купити неовисно одакле долази.

– Дакле, народњаци су били неизбежни?

– „Random turbofolk playing in the background“, то је Србија. Лети спустиш ролетне, оставиш отворен прозор, одеш на сиесту, а од комшије допире хармоникица. Више не знам са које стране је то долазило. Па наши дечји рођендани које су нам приређивали родитељи били су са трубачима. Мислим да је у питању турско наслеђе. Отворио сам се према турској музици, сазнао сам касније за анатолијски рок из 1960-их и 1970-их који користи хармонијска мелодијска решења. Тога има и у турбофолку само са другим инструментима. Свиђа ми се тај сирови моменат народне музике, поготово зато што млађи нараштаји данас узимају народњаке као нешто бунтовно, много више него што то може бити рок-ен-рол. Желим да будем део нечега што привлачи пажњу, не желим да се држим неке своје идолатрије из млађих дана. Црпим од турске музике, од српске, македонске и бугарске изворне музике. Занима ме колективно наслеђе народа. Раде ћу да учим од Шабана Шаулића него од оног из Вајтснејка. Ту осећам да је нешто искреније, емотивније и јаче. Музика је непрегледно поље и било би глупо ограничити се.

– Високо и пискутаво певање вам долази природно на скали тоналитета?

– Морао сам наћи место у неком фреквенцијском распону. Нашао сам неки свој модус како да се чујем у Игралому, ипак је то бучан бенд. Пријатељ ме зеза да су ме у Загребу кастрирали јер да сам почео пискутаво да певам. На мом албуму ми је била намера да то буде нека моја замисао feel good музике. Уморио сам се од агресије у музици, схватио сам да плућа не могу. Одлучио сам да се смирим да бих могао да наставим да живим.

– Ниш је расадник бендова и генерално музичких талената. Много народних певача је с југа Србије, а не мањка ни постпанк бендова. Не могу да не споменем Доброг Исака. Што мислите, зашто је то тако?

– Ниш је тешки гето. Имамо насеље Црни пут где живе Роми, од тамо је Шабан Бајрамовић. Тамо има много људи који кидају како свирају. Као што се појавио један Џејмс Браун, у таквим условима појавио се и један Шабан. Из гета излазе сулуди таленти. Осим тога, НАТО бомбардовање 1999. је био интензиван период, тада су се појављивали бендови који су свирали док су падале бомбе. Имали су јаку локалну подршку, то је спашавало људима главе. Не знам како то објаснити, али у Нишу људи стварно воле музику, баш је фанки град. Имамо ДЈ скупину која ради под именом The funk soul brothers и годинама праве журке на којима људи плешу. Не онако белачки, као, држим цигарету и пиво и мало се гибам, него се баш замрдају гузе. Пије се и понаша као да не постоји сутра. Увек је узаврела атмосфера, мислим да је то до друштвених и до економских фактора. Људи тамо имају мерак, чак и ако не слушају народно. Ми као бенд смо имали велику подршку у Нишу. Најбоље смо били прихваћени тамо, свуда остало смо били чудаци.

Позив тражи мало жртве

– С обзиром на то да задњих пет година живите у Загребу, да ли вам то овде фали? Загреб је хладан град, како каже она песма.

– Мислим да је нама крв доле мало врелија, то није стереотип. Људи се изражавају пуно афективније, породице су луде. Кров се подигне кад баба и деда крену да урлају. Овде ми се људи чине финији, барем из мог искуства. Постоји тај један зид манира. Понашање људи у Сплиту ми је пуно ближе него понашање људи у Загребу. Али требало ми је да дођем у Загреб и да филтрирам цели тај афект, то нешто нагомилано што узрокује афективне реакције и да се мало избаждарим на други град и културу.

– Како сте одлучили да пренесете живот у Загреб? Како сте се изборили с бирократијом?

– Дошао сам због љубави, а вероватно и потајне жеље да променим околину. Иако нисам већински номад у души, промена ми је пријала. Нови град је растерећенији од старог, барем у мом случају. Ниш и ја смо одрастали заједно, а Загреб и ја сусрећемо се у касним двадесетима и, ево, раним тридесетима. Имам привремени боравак за време трајања студија. У Загребу сам уписао двопредметни мастер, когнитивну лингвистику и рехабилитацију слушања и говора, након студија филозофије у Нишу. Тенденција ми је да се преквалификјујем и да нешто друго знам радити осим предавања филозофије. Посао ми се не јавља ни у сновима, а камоли на јави. Пресудило је то што сам неколико година био инкогнито у Загребу. Схватио сам да ту проводим доста времена и да моја партнерица има свој живот и своје обавезе, а ја свирам у стану и не знам никог. Укратко, ако желим да пустим корење, то мора да има неку инфраструктурну и бирократску позадину. Тако ми је било лакше да решим и здравствено осигурање. Свакако сам желео да студирам, али не бих то нагло направио да није било питања боравка.

– Како сте се одлучили за смер Рехабилитација слушања и говора на фонетици? Имате ли неке конкретне планове што бисте радили?

– Уписао сам то без јасне представе о чему је реч. То је доста стручна ствар. Ми можемо бити аудиолошки техничари, можемо прегледавати слух, одређивати слушне апарате и бити рехабилитатори. Схватио сам да ми је то још један животни позив, јер сам до јуче мислио да је то само музика. А сада већ, како сам се с временом заљубио у штиво и у тај племенити позив, могу да видим да је музика на чекању док се ја тиме бавим. Волео бих да направим јавно доступан сајт са рехабилитацијским материјалима, да производим играчке које се могу користити у кућној рехабилитацији, али највише маштам о вртићу који би био специјализован за децу са оштећеним слухом.

– Јесте ли задовољни с разином студентских права у Хрватској као странац?

– Факултет плаћам, самим тим морам и да радим. Нисам на стипендији јер држављани из земаља трећег света немају право на то. Побунио сам се зато што чак нисам имао право на рад преко студентског сервиса. Обратио сам се правобранитељици на факултету и то се решило у року од три месеца. Закон није био негативно дефинисан према томе, него нико није очекивао да ће држављани трећих земаља долазити ту да студирају. И онда су схватили да постојимо. Право на студентски дом и мензу нисам добио. Свирам, радим кад нема свирки, променио сам много послова и стекао лепа искуства. Али свеједно једва чекам да дође крај студирању и да могу покушати да се остварим и у струци. Питање је како ћу се снаћи када крочим на тржиште рада.

– Како у тим околностима проналазите време за стварање?

– Стално сам у расколу. Ако желиш стварати било какву уметност, мораш бити у томе. Песма се може направити за 45 минута, али ти треба две недеље да мирујеш и мислиш. Људи који нешто стварају, али не само они, људи који су у проблему, треба им време да се повежу са својим мозгом кроз неки медитативни процес. Сви смо у истом сосу, јер је подлога твом гледању у облаке увек муљ осећаја кривице да губиш време, да си дангуба. Свет се распада, а ти желиш писати песме. Поготово у крајевима где је приватност потцењена, као што је Ниш и добар део Далмације, где баба има право да ти уђе у собу кад год хоће и још да се дере на тебе зашто се закључаваш. У Загребу имам услове за уметнички рад, али имам осећај кривице јер паре некуда одлазе, нестају као упаљачи. Стекнем осећај да је боље да одем на посао и достављам храну јер бих се осећао вредније. Радим то два месеца и схватим да венем као цвет. Позив тражи мало жртве и захтева мало разумевања. Зато сам и нашао неког сличног себи.

Били смо жељни људи и свирања

– Живите и радите са Саром Ренар, све више свирате заједно. Како изгледа ваш живот у професионалном смислу?

– Велика смо подршка једно другом, делимо исте проблеме и боримо се. Стално се заједничким радом у музици подсећамо зашто се тиме бавимо. Не допуштамо једно другом стагнацију. Мени је са њом јако лепо на бини. Углавном је неки савет од људи: ако сте у емотивној вези, не би било добро да радите заједно. То је потпуна небулоза. Ако смо у свим другим аспектима огољени једно пред другим, зашто не бисмо у ономе што нам је најважније на свету? Наша сарадња је доста плодна. Другачији су нам приступи у музици, али имамо заједнички језик. Мени се свиђа код ње оно што ради у мом бенду, та инфантилна композиција. Свиђа ми се колико је чиста у свему томе. Требало је да прође неко време да почнемо да сарађујемо. Али ипак, човек жели неки део задржати само за себе. Имам ту олакшицу да Сара споро или никако чита писану ћирилицу. Тако пишем текстове и онда знам да су под шифром. Ето, то је моја приватност.

– А како ваш комшилук у небодеру подноси свирање?

– Имали смо проблем са једним комшијом који је полудео због буке. Ја никад не дижем појачало, евентуално се опустим са гласом. Морам да имам слободу да га пустим, то радим сам јер ме срамота од других. Не желим да ми то буде нека перверзна активност. Не видим зашто би некоме сметала моја музика. Мало ме плаше људи који не могу поднети да неко у комшилуку вежба инструмент. Наш комшија изнад свира џез гитару, ја се комотно успавам уз то, прија ми осећај живота око мене. Не желим да живим у небодеру и да мислим да сам сам.

– Унаточ пандемији и свим мерама, налазили сте начин да наступате и радите. Како подносите задње године?

– Сара је успела да направи супер турнеје, с једног наступа на други смо возили као луди по 12 сати, били смо жељни људи и свирања. Пандемија нас је мало утукла, али не стављам нас у засебан кош, то се свима догодило, та туробна атмосфера. Кад дође лето, наступа илузија јер се почиње причати о томе шта ће бити на јесен. Отпада аспект клупске сезоне, поставља се питање како ће бити на зиму. Многи клубови нису испливали, многи људи су изгубили вољу. То је нешто са чиме ће сцена тек да се носи. Било је мало места, сад их има још мање. То колико имамо опција за свирање видимо сада кад се ситуација мало стабилизовала. Сара је ингениозно одлучила да радимо позоришне турнеје јер су позоришта остала нетакнута, у њима се може направити размак и другачије се контролишу финансије. Ја сам остао мало парализован, али кад сам видео како Сара ради, одлучио сам да потегнем. Не дамо се. Наш најдражи фестивал Там Там у Сућурју се није одржао 2020. Ми смо свакако отишли тамо, начелник нам је дао да се уштекамо у струју на трећу бандеру здесна па смо наступе одрадили у парку.

– Позајмићемо питање од наше колегинице Иване Перић па ћемо вас за крај питати: што вам даје наду?

– Врло ми је занимљиво пратити како размишљају клинци. Мислим да су се данашња деца ослободила неких предрасуда за које сам мислио да су генерацијски ланци. Јасно ми је да се они не разумеју са родитељима, али чини ми се да људи почињу да другачије схватају родитељство. Такође, гледам наш живот у Хрватској. Мени је као Србину Загреб више космополитски град него што је национално дефинисан. Наду ми даје то што постоји љубав према опуштеном начину живота.

РАЗГОВАРАЛА: Ања Кожул, Нада