До последњег даха

20.08.2014., Vinkovci - Grad Vinkovci najstarije je kontinuirano naselje u Europi. Photo: Goran Ferbezar/PIXSELL

Вечерњи су сати, чекамо своје девојчице док се забављају у позоришту, пијуцкамо пелин и ћакуламо. Мој пријатељ, глумац и људина, узбуђено ми приповеда како му се јавила млада уметница из Њу Јорка, иначе родом из његова завичаја, са жељом да снимају филм. Далеко је завршила твоја Далматинка, придодајем. Има зашто, одговара он, и ја сам побегао, она је само отишла мало даље. Имамо свако свој разлог за тај фамозни бег из свога родног града, мислим у себи, али град је у нама. Његови остаци, додуше. Архивирао се у крхотинама и фрагментима сећања, фиксиран и бесмртан.

Постоје ти неки дани који од јутра говоре језиком метафора, рекао би Кафка. Од Тинове и Арсенове пеесме Одлазак коју сам једва одслушала у ранојутарњим сатима с матурантима преко Кафкине приче Ди Унгезифер (Гамад), познатије као Преображај, до Шербеџијине наративне До последњег даха, која је затворила дан. Завичај, и у њему градови које смо напустили с најгорим могућим осеећајем – да смо непожељни. Осећај да више не припадамо, да смо се одметнули. А заправо, крив је тај преображај.

Моја урођена меланхолија претвара се у немир и бес када се упутим у свој завичај. Увек је присутан осећај мучнине, свеједно је с које стране улазим у њега. Или ћу угледати фашистичке графите Ултраса на колодворским фасадама или Диктаторов споменик уз непомични Босут. Узрујава ме тај накарадни преображај града који негује све симболе осим социјалистичких и партизанских – оних који су Винковце учинили градом. Геншерова улица не значи ми ништа, Лењинова да, али је више нема. Нема ни спомен-костурнице убијених младих Винковчанки и Винковчана у току НОБ-а, али има споменик у кварту Славија, подигнут 2006. у спомен на страдале након маја 1945. Нестале су зграде Извиђачког и Омладинског дома које су деценијама окупљале омладину у духу, данас незамисливих, вредности: солидарност, пријатељство, братство.

Омладински дом миниран је почетком 1992. док су млади чланови ХОС-а не слутећи смрт чекали свога шефа Парагу, који је каснио и захваљујући томе преживео. Атентат је одјекнуо, али брзо га је покрио завет шутње. У тој згради хипнотисано сам гледала наступ Екатарине Велике, представе у којима су играли Вања Драх и Раде Шербеџија, учествовала у културним програмима које је организовао општински огранак ССОХ.

Нема ни дрвореда бреза који су једну винковачку соцреалистичку уличицу чинили посебно романтичном у сумрак, а ни прве отворене залогајнице смештене на крају улице у коју смо ми средњошколци долазили на хот дог. Минирана је јер се посумњало да је власник Србин. Није био, али, ето, нема у граду више ни ње ни њега.

Малена места срца мога, тако песнички третира свој каменити, медитерански, далматински завичај драги Тин, пијани наш гениј – јер на јужнославенским просторима то је честа појава из потребе – и то је једини начин да вас срце не угуши или се душа сажеже. До последњег даха, рекао би Шербеџија, који такођер није слутио да ће му се живот преобразити у чувени филмски цитат, дословно у нови вал, који је заталасала политика и неки нови патриоти. Да би истакнули колико су и нови и патриоти, они бришу знакове и подсетнике на социјалистичке Винковце, Југославију и партизанске хероје, нудећи примитивизам, криминал, злочин и усташтво као достојну замену у духу новог времена. Но све у том граду говори да је време стало и да несретна, панонска плуралиа тантум, изгубљено лута последњих тридесет година. Нестала је Винкуља, рођена у слангу и духу рок’н’рола и урбане уметности, како другачије. Крстили су је, што би се рекло данас, њени најблуднији синови, попут Барета и Шербеџије. Под њиховом кабаницом стасавали смо ми, потомци блудних и заблуђелих – како ме је једном почастио један свештеник у жељи да ми објасни како је највећа несрећа таквих попут мене у томе што немамо свест о идентитету. Ми не хајемо за нације и вере, ми смо анархисти који лутају у мраку.

Нестао је и митски графит За дом спремни, уз оближњи култни кафе Арт који је врвио блудним кћерима и синовима, талентованим креативцима. У њему су се рађали панк бендови, и њихова млада публика, а сељобери у њега нису могли ући. Сељобери су, када је дошло њихово време, окупирали град. Рекетарили су га, мрцварили и убијали исказујући тако свој патриотизам у свем сјају и беди. Сељобери воле урбицид, презирући град и грађане. Презир се демонстрирао и убиствима. Њима се лично похвалио Сатан Панонски у једном интервјуу почетком рата. У истом броју објављен је и разговор са Шербеџијом. Жао ми је што немам сачувана та два текста, али зато постоји сећање. Наш светски прослављен уметник и суграђанин од тога је интервјуа постао персона нон грата, и још нешто пуно горе, а Сатанов брат, Владо Цитроен, примјерице, доживео је преображај у угледнога пословног човека. Док је његов брат одводио у мрак заробљене јаднике и пресуђивао им кратким рафалом, Шербеџији су пресудили прилепивши му знану, прокушану и сигурну етикету четника, југославенчине, удбашева сина. Родитељи му нису могли остати у граду. Сећам се њихове куће, али никада не пролазим онуда. Ни он одавна не свраћа у мој комшилук, нема ту више његових другова.

Не пролазим од 1991. ни сусједном, слепом, улицом. У њој је некада живио угледни доктор Тепшић, убијен у никада разјашњеним околностима на почетку рата. Његово убиство, кружиле су приче, повезивало се са Сатаном. Подрум куће војна полиција претворила је у мучилиште. Довођени су неки људи на испитивање, чега мој гимназијски пријатељ није био свестан када је тамо распоређен. Поверио ми је то у време када се догађало, дошавши избезумљен. Дуго је плакао. Тражио је могућности да се спаси и заборави локус хоридус. Ту сам улицу сама избрисала из сећања…

Пре неколико година, боравећи у пустој Лици, спустисмо се јужније до Книна где је те летне вечери локална Екозадруга угостила Шербеџију и бенд Западни колодвор. Касније, за столом, моја ме пријатељица представила Шербеџији, додавши тихо и с речитим смешком – она ти је твоја Винковчанка. Загледао се у мене, пијани гениј, а оно што сам ишчитала у његову оку, и шутњи која је настала… не бих о томе на овоме месту. Али исприповедила сам свом другу глумцу, који је побегао из свога прелепог завичаја. Тамо му је ново доба, и људи који га оличавају, убило часног оца понижавањима и вређањима. Није помогло што је био на правој страни, потуцајући се бездоман с пушком у руци, ни што му се син придружио, ни што су му Младићеви људи запалили кућу. „Рат је био, сине, у рату се страдава“, рекао је Шербеџији његов отац, поносни партизан и Југославен, а тако је мислио и отац мога друга. Но време после рата уморило је многе поштене душе, јер пљување и псовке спалиле су часне душе – то је посао бесрамних и кварних. Добар посао у Хрватској.

Као у песми мога миљеника Гијома Аполинера Постоји, која читаоца хипнотише анафором иза које следе песникова присећања на његово учествовање у Великом рату, док не стигнете до јединога стиха у којем се презент (постоји) преображава у перфект, и тиче се једнога њемачког војника, и која одузима дах. Баш тај Радетов, последњи. А ја бих га искористила да кажем: Постоји једна гимназија, и не одазивам се на јубиларне позивнице јер… Постојала је једна Нина у тој гимназији, вршњакиња и суграђанка, и њезини мама и тата, чије убиство никада нико није споменуо ни комеморирао.

ПИШЕ: Мира Бићанић, Нада