Песнички волеј

Пуно је тога што о Весни Парун, њеном животу и раду не знамо. Већину ни нећемо дознати јер Весну се није могло обухватити. Међу њеним бројним интересима био је и фудбал. Радо је одлазила на утакмице, некад и у кладионице. Фудбал је наставила гледати и у старости и болести, на малом преносном ТВ-у у Стубичким топлицама, који је тражила да јој донесу посебно због светског првенства.

О фудбалу је и писала, о чему сведоче трагови које се може пратити кроз необјављену грађу коју (у фонду Весне Парун) чува Хрватски државни архив. У једној од строфа (вероватно необјављене) песме „Стари голман“ Парун тако пише: „Као јабука рујно црвена/ Над Софијом изгара дан/ Једна лопта из давних времена/ Понекад си памти сан“. У белешци покрај песме стоји да је написана на стадиону Левски у Софији, а посвећена је глумцу Велију Чаушеву, иначе и старом голману „који је обожавао фудбал“.

Међу необјављеним есејима у фонду Архива налазе се и Веснина промишљања о фудбалу. Љубичастом хемијском на листу искинутом из бележнице на квадратиће стоји „скица за есеј о фудбалу, писана у јуну 1998.“. У том тексту Парун фудбал упоређује са животом, игром правила и хаоса, реда и кршења. Описује елементе других игара и уметности уткане у фудбал, у њему види трчање, бокс, плес, поготово балет, драму. „А тек сличност с кримићима“, та напетост, та потрага за праведничким закључком! Гледа утакмице као врхунске представе, лица играча описује „као тек рођене, као бебе“, упоређује трагику стадиона с трагиком судбине, која је увек изван наших руку, а опет од нас неодвојива. За фудбал пише да је „као есперанто“, укључује све земље, вере, језике, обичаје.

Исписала је Парун о фудбалу још свашта, али се тешко да ишчитати. На појединим местима њен рукопис наликује више на цртеж валова, него на испис слова. За њу, рођену у „низини морској“ – и више него пригодно.

Осим необјављених радова, и једна од њених последњих објављених песама (у Загорском листу), ода је фудбалу. У „Поздраву из Хрватске Светском фудбаласком првенству у Јужној Африци 2010“ пише: „Тратине зелене/ Благословио вас Бог!/ Земаљска затресла се кугла/ Вувувувузеле/ Кад одјекнуо је рог./ Јун месец већ је у бакру јесењем/ Испод Килиманџара разлетели се ждрали/ Срце је у нози. А ум је борбен/ У свемиру се шири/Стадион тек пропупали.“

Диви се како уз МакБета Сибау из Дурбана стоје Цезар и Кирм, Коларов с Балкана. Пише како би Тесла из енергије коју ствара фудбал произвео турбо-електрицитет, а Платон нашао идеалну Државу. У задњој строфи захваљује свету јер је „игром измаштао ту збиљу од свега друкчију“.

Фудбала се нађе и у њеној дечјој поезији, и иначе посебно вредној јер је у њој једнак простор давала и људима и животињама и биљкама. У „Првом Џингискановом писму“ Мачак Џингискан пише брату Микију: Немој, Мики, за мном туговати! Прочитај ону књигу прича: „Не треба живети, треба путовати“. Даље додаје да похађа вечерњу школу, игра фудбал, разноси кока-колу и плеше рокенрол. У серији сликовница о псима, у оној изданој 1982., посвећеној далматинеру, далматинер Весне Парун „још навија за Ајдука. Били!…Били!… Напред! Гол!“.

Куд год да се човек окрене с оним што је Парун писала, наиђе на много заноса, али и добру дозу зајебанције. Весна Парун и у најгорим је временима (а таквих јој, као жени с руба друштва, није недостајало) увек остала више гладна, него сита живота. Као што су и оне које га заиста воле, и даље више гладне, него сите фудбала.

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада