Град за кућни рад

17.11.2021., Zagreb - Prosvjed majki odgojiteljica ispred Gradskog poglavarstva zbog ukidanja statusa. Photo: Marko Lukunic/PIXSELL

Измене мере родитељ старатељ, коју је загребачка Градска скупштина недавно укинула за кориснике с децом изнад седам година, а осталима је смањила на 1000 куна, те истовремени протести оних који се противе таквој одлуци, наново су актуализирали расправе о скрбничком и кућном раду. У култном филму Шантал Акерман „Jeanne Dielman, 23, quai du commerce, 1080 Bruxelles“ (1975.) рад који се одвија унутар куће разложен је на најмање могуће, до замора растегнуте детаље: извлачење крумпира из картонске врећице, репетитивне потезе гуљења приањањем оштрице ножа уз кору, њено гомилање на кухињском столу и одлагање огуљених крумпира у посуду с водом. Такви су детаљи најчешће кондензовани сценаријима или изостављани у монтажи да би било могуће што брже премотати на „живот“, измештен негде изван кућне свакодневнице или тамо где ће она моћи тек местимично и контролисано продрети као контекст за „стварну, главну нарацију“. „Стварна, главна нарација“ за жене догађа се толико међу зидовима куће колико и међу зидовима творница и канцеларија, што су тих 1970-их кренуле разлагати аутономијске марксисткиње попут Мариаросе дала Косте, Селме Џејмс и Силвије Федерици изневши захтев „Плате за кућни рад“ (енгл. „Wages for Housework“), који ће се проширити из Италије до других европских држава, САД-а и Канаде.

Конзервативно удружење Фемреволт на трибини „Мера родитељ старатељ: мајке (не)раднице“, развијајући аргументацију за очување мере намењене родитељима с троје или више деце, покушала је повезати ту меру с тежњама аутономијскога покрета. „Плате за кућни рад“, зар не би биле управо то, чини се, захтев за исплатом новца за скрб о домаћинству и деци. Федерици у тексту „Плате против кућнога рада“ из 1975. истиче да се не ради о томе да се кућни и скрбнички рад наплате и жене наставе обављати тај рад на начин на који су то чиниле до сада, него о захтеву „којим наша природа завршава и наша борба започиње јер тражити плате за кућни рад значи одбити тај рад као израз наше природе и тиме управо одбити улогу коју је капитал наменио женама“. Циљ „Плата за кућни рад“ није био учврстити родну расподелу рада и задржати жене кући или у целодневним двоструким сменама, на радним местима и у кућним пословима. Напротив, дала Коста, Џејмс и Федерици знале су да би, када би се уистину кренуле исплаћивати плате женама за кухање, прање, пеглање, секс, рађање, одгајање, подучавање, бригу о рачунима и родитељским састанцима, крпљење, плетење, чишћење, могло доћи до потпунога урушавања система.

Анализа загребачкога Уреда за демографију из марта 2020. показује да је од септембра 2016. до јануара 2020. Град Загреб, како би за само неколико хиљада корисница и корисника могао исплатити 65 посто просечне плате једнога радника у господарству, где су 88,1 посто особа које користе меру жене, требао издвојити чак 916,7 милиона куна. Градоначелник Томислав Томашевић рекао је да се с новембарских скоро 5800 корисника новчана помоћ за родитеље старатеље с 44 милиона куна месечно приближила износу који се одваја за плате запослених у дечјим вртићима (62 милиона куна месечно). Када би се сав кућни и скрбнички рад који се одвија у домаћинствима изразио новцем, тешко да би иједан државни, градски или комерцијални буџет то могао поднети.

„Плате за кућни рад“ упућују на то да кухање, чишћење или брига о деци нису нека спонтана или урођена способност или интерес жена, него да капитал, настојећи уштедети на трошковима рада (и изграђујући се на тој уштеди), ствара целу једну групу радника који ће бесплатно бринути о продукцији и репродукцији радне снаге. Односно о томе да не мањка потребне радне снаге и да је нахрањена, чиста и збринута како би могла редовно и ефикасно обављати онај део послова који је колико-толико плаћен, у творницама, канцеларијама, на шалтерима и другим радним местима. „Одбити тај рад као израз наше природе“ значи упутити на то да су кућни и скрбнички рад – облици рада те да самим тиме нису приватна брига појединке или породице, него функционални део капиталистичкога начина производње, као и с њиме сраслих пројеката изградње нације и националне државе.

Према Уреду за демографију, највећи број корисница мере, о чијем су образовању доступни подаци, са завршеном је средњом стручном спремом (39 посто). Од 60,8 посто корисница за које је познат радни стаж, 57,1 посто било је запослено пре остваривања права на меру. За њих 48,3 посто размак између престанка раднога односа и остваривања права на меру био је месец дана, док за 68 посто годину дана. Већина корисница радила је у трговини, прерађивачкој индустрији, смештајним и угоститељским пословима (55,7 посто). Документ Уреда при том сам сажима и бележи: „С обзиром на то да су плате у наведене три делатности у којима је запослен највећи број корисника мање од износа новчане помоћи за родитеља старатеља, за претпоставити је да је то био један од потицаја за родитеље с троје и више деце да се одлуче за кориштење ове мере.“ То су уједно и несигурне домене рада у којима најгушће превладавају повремени и сезонски послови који не стварају никакву економску сигурност ни за којег радника, а камоли за вишечлане породице. Како просечна корисница мере има 36 година, губитком права на новчану помоћ смањују се шансе и за касније запошљавање (с тренутно 43.226 незапослених особа од 50 година и изнад од укупно 125.701 незапослених евидентираних на Заводу, што је 34,4 посто).

Расподелом рада између најамног или продуктивног, који ствара вишак вредности (профит) и кућнога и скрбничког или репродуктивнога обликован је модел у којем је мушкарац исказан као примарни хранитељ. Будући да хранитељски модел поделе рада претпоставља издржавану позицију жена тзв. породичном платом, рад жена се теже утржује унајмљујући се углавном као комплементаран или додатан рад у односу на онај који обављају мушки радници. При том, једна плаћа углавном није довољна за основне потребе једне просечне породице нити покрива количину рада најамнога радника и репродуктивног рада о којем уопште најамни рад овиси. Европске статистике тако показују да је у 2019. години 35,7 посто жена било запослено на пола раднога времена у поређењу с 10,2 посто мушкараца. Не само да кућни и скрбнички рад нису друштвено вредновани као рад, него је и најамни рад жена, разматран као допринос основном породичном приходу, девалоризиран, што се очитује и у осетно мањим примањима, већој незапослености и несигурнијим продуживањима уговора, с посебно рањивим позицијама трудних особа и особа на породиљском. Капитал се и држава тако двоструко окориштавају радом жена. С једне стране, растерећују се обавезе организовања репродуктивнога рада у облику покретања радничких ресторана, прилагођавања инфраструктуре потребама особа с инвалидитетом или изградње вртића тиме што га пребацују на жене, с друге, котролишу и ограничавају могућност њихове партиципације на тржишту рада.

Најамни услужни и скрбнички рад огледају са својим задацима неплаћене услужне и скрбничке послове, приказујући могућност претварања индивидуализације и девалоризације рада у кући. Десетак година пре „Jeanne Dielman“, Крешо Голик филмом „Од 3 до 22“ (1966.) скицирао је радни дан 22-годишње текстилне раднице Смиље Главаш, у којем се убрзано, ритмично навлачење текстилних влакана на механичке пређе у творници претапа у исто тако убрзано, ритмично резање поврћа за супу, купање и пресвлачење детета, прање суђа и одеће у кући. Разлике су, како филм показује, само механичке; за максималну исцеђеност радног времена, у творници долази до још већега уситњавања раднога процеса у специјализацији рада те тиме губљења облика и структуре још увек задржаних у рукама кућне раднице. Текстилна ће се влакна на пређи исто поподне претворити у конце којима ће Главаш крпати детету одећу.

Као што је знање шивења и плетења стечено и не треба га свака особа имати, тако су и вештине и знања која изискује скрб о деци нешто што се стиче и што не може бити овисно о материјалним и образовним могућностима и околностима њихових скрбника. Укљученост у вртиће значајно смањује ризик од сиромаштва и подржава друштвени, емоционални, језични и когнитивни развој деце. Новчана накнада родитељима старатељима требала је жене задржати у кући и ублажити проблеме мањка капацитета у градским вртићима и претрпаности одгојних скупина, који не јењавају и даље за породице необухваћене мером. Исто тако, служила је скретању пажње с лоших радних услова и мршавих примања најамних радница у индустријама из којих жене кориснице ове мере понајвише долазе.

Индикативним је делом Одлуке и то да је конципирана тако да пречи кориштење мере недржављанима и особама које немају пријављено пребивалиште у Загребу барем пет година, а замењује и роадитељску накнаду и накнаду за незапослене (формално смањујући статистике о запослености). Загребом као главним градом и економским средиштем креће се знатан број становништва, што досељавањем из других делова Хрватске, што међудржавним миграцијама. Уред за демографију бележи да се од 2011. до 2018. само из других жупанија доселило 77.842 људи, односно просечно годишње 9685 особа. Број досељених особа из иноземства у раздобљу од 2011. до 2019. такођер је у порасту, с 33.530 особа или око 3725 просечно годишње. Искључивањем оних који нису држављани и који немају пребивалиште барем пет година постаје јасно да не само да није реч о социјалној мери (како је истицано на седници Градске скупштине), него ни о демографској. Јер демографски учинци постижу се већ миграцијама, а циркулација је становништва у Загребу стабилна, па чему онда толико инсистирање на наталитету? Пресуда Европскога суда за људска права о одговорности Хрватске за смрт малене Афганистанке Мадине, као и бројна сведочења и извештаји о протеривању и насиљу на границама изоштравају режиме нације и држављанства који су исто тако окренути против живота ромских и других социјално угрожених породица које немају разрешен административни статус.

У Акерманину филму, клаустрофобична рутина самохране мајке, која издржава породицу сексуалним радом (ни по чему изнимним другим кућним активностима на екрану, осим у томе што доноси плату), примајући клијенте од 17.00 до 17.30, у времену потребном да вода завре и кромпири буду скувани, крене се распадати у наизглед тривијалним, ситним одступањима и запињањима у аутоматизованим и једнообразним радњама одржавања домаћинства. Кроз те омање пукотине продиру узнемиреност и тескоба које ескалирају једнога дана када, прерано намештеном будилицом, настане сат времена вишка у којем продире свест о околностима властита живота, а које омогућују пролиферацију обесмислујућега и експлоатативнога рада. Борба за сат по сат у дану за промишљање и удруживање генерисала је теоријске и организацијске темеље „Плата за кућни рад“, теорије социјалне репродукције и даљње феминистичке надоградње разрешавања питања која се загушују популистичким и додатно укопавајућим мерама попут мере родитељ старатељ. Социјализација, односно колективизација кућнога и скрбничкога рада једини је одговор који је трансформативан и који може имати еманципаторни учинак и за жене и за децу.

 

ПИШЕ: Нина Чоловић, Нада