Иван Ергић – Болест ме научила храбрости

Када је са својим Базелом ономад играо против Висле у Кракову, „извукао“ се из хотела и пожурио фотографисати испод кипа великог песника пољског романтизма Адама Мицкиевиза. Премда је његова фудбалска каријера обећавала, истовремено је развијао – још одмалена –уметнички порив за поезијом. Али, иако је трећа збирка поезије Ивана Ергића већ у израдњи, и даље се не изјашњава – песником. О томе после, након што на високој загребачкој тераси, где се кровови лено растежу једни преко других, завршимо дијалог о француским надреалистима и Ујевићу, потом Бранку Миљковићу, једном од, како каже, највећих европских песника. Дотичемо се и песничких цртица „бандита“ Радета Драинца, али и припадајуће боемштине споменутих песника, која је – улазимо начас у кожу читалаца – очито добра док се (ипак) догађа некоме другоме. Ергићеве песничке преокупације дотичу се искуства рата и избеглиштва, детињства, уз припадајућу филозофску нит егзистенцијализма: ништа не идеализује, али ни не препушта забораву. И још као увод: испочетка се дуго мучио пронаћи издавача. Чинило му се да би лакше било заиграти за мадридски Реал. „Мораш у тој причи бити део екипе, што подразумева и неслужбене ручкове, сусрете по кафанама, али тако је другде“, констатује. Догодило се ипак да је његову поезију, међу бројним рукописима и на препоруку добронамерних људи, запазио београдски издавач Контраст и објавио му, након првог самиздата „Бајроновски јунак“, збирку „Приручник за чекање“. Иван Ергић рођен је 1981. у Шибенику. Почетком рата 1991. с породицом је избегао прво у Србију, потом се одселио у Аустралију. Његове је вештине убрзо хонорирао торински Јувентус. Играо је у Базелу и турском Бурсаспору. Као репрезентативац Србије и Црне Горе 2006. године учествовао је на Светском првенству у Немачкој.

 

Све више навраћам у Гаћелезе

 

– Како, дакле, лично доживљавате именицу песник? Јесу ли испочетка постојали стереотипи у смислу – он је фудбалер, што ће он писати поезију?

– Мени то звучи претенциозно. Мора да се држи до интегритета тог имена, првенствено јер на овим просторима имамо завидну песничку културу, пантеон поезије на европском нивоу. И кад објавиш прву збирку, да ли си већ песник? Не бих рекао. Да ли си песник када си прихваћен од публике и критике: од које тачке можеш себе да зовеш песником? Инстаграм песници себе такођер зову песницима. Као, ја сам песник и Бранко Миљковић исто. Није то исто, треба направити квалитативну разлику. Управо због те јаке песничке традиције на некадашњим заједничким просторима, мораш бити опрезан у називању себе песником. Било је тих споменутих стереотипова. Али никад нисам желео користити културни капитал релативне познатости да бих изгурао властито песништво. Наравно, ако идеш ни из чега, то је далеко тежи пут. Ипак, помогло ми је и то што сам већ пре писао текстове и есеје за различите новине у регији и не само о зависности спорта, друштва, филозофије, па су ваљда увидели да није реч о неком површном фудбалеру који је ето почео писати поезију из хира или шминкања у јавности.

– Шта је релевантно за вас у поезији уопште?

– На почетку сам се навукао на пољске ауторе, премда су херметични, дакле: Мицкиевиз, Тадеуз Розевиц, Вyзлава Сyзмборска, Чеслав Милош, Збигниев Херберт. Сви ти песници били су и драматурзи, прозни писци, преводиоци, дакле целовити аутори, ако поредимо с нашом данашњом генерацијом. Због енигматичности какву има Пољска по себи, ти песници су утолико привлачнији; велика је то култура, још кад знамо да су ту земљу историјски неколико пута цепали… Из тога мора да произађе посебан сензибилитет. Споменуо бих и читаву послератну авангарду, али и неке наше поете који су били интелектуално, песнички такођер у рангу с француским надреалистима: Душан Матић, Марко Ристић, Оскар Давичо, Милан Дединац, па чак и Црњански и Крлежа као песници. Ту су људи који су, неки као утицајни писци, а неки на одлучујућим местима културне политике, након разлаза са Стаљином, спасили нашу културу и уметност ждановизма. На тај начин и грађански писци су били кооптирани.

– У задње је време, кад већ спомињете бившу заједничку културу, филм о Томи Здравковићу, том, уопштено песнику кафане, произвео одређени вал југоносталгије. Како лично поимате тај појам?

– Поседујем тај део југоносталгије, не можеш да се излечиш од тога иако сам свега десет година живео у тој земљи. Но југоносталгија је такођер и инфантилна. Желим рећи да, ако Југославију сведеш само на неку емоцију, у смислу како је раније све било боље и како су људи били бољи, како смо летовали по одмаралиштима, онда је банализујеш и празниш од политичког садржаја. И тако с том синтагмом „некад је све било боље“ новим генерацијама намећеш осећај недовољности. А било је боље јер си био млад, свакако.

– Колико често се враћате у завичајне Гаћелезе, село надомак Шибеника, у којем сте живели до 1991. године. Какав је данас, након три деценије, ваш однос према родном крају, породици, напослетку одласку?

– Први пут сам се вратио у време првог „Фалиша“ у Шибенику 2013. године, као један од учесника тог фестивала. Нисам тада имао нека интензивна осећања према селу иако је највећи део мог детињства био везан уз Гаћелезе. Памтим јасно слике одласка на тренинг у Шибеник и повратка у село радничким аутобусом, поштен воњ зноја радника у аутобусу који се враћају с посла. Мој отац је, на пример, волео слушати Арсена Дедића и заправо ме он увео у ту врсту поетике која ме извукла од фолклористичко-сеоске традиције у којој одзвањају ојкаче. Иако наравно поштујем тај део фолклорног наслеђа, музиколошки се не могу с тим поистоветити. Али данас све више навраћам у село. Почетком 1990-их нисам разумео рат, јер одрастао сам у југославенском духу. Али био сам свестан да започиње, да постоје две супротстављене стране. Но моја избегличка прича није ништа другачија од многих сличних. Избегли смо испрва у Србију, боравили у њој шест година. Тренирао сам фудбал, дакако, потом одлазим у Аустралију. Највише сам неправедан испао према Аустралији. Они су ме примили, дали стипендију у Канбери, дакле уложили у мене, читаву породицу су примили. Ипак, мој клуб Перт Глори је доста зарадио од мог трансфера у Јувентус. Касније, 2010. у квалификацијама за Светско првенство у Јужној Африци, гледајући списак играча, схватио сам да имам више пријатеља у аустралијској него српској репрезентацији. И ако ме питате да ли Србија, Хрватска или Аустралија, пошто постоји прича да спорт уједињује, рећу да само у рату и спорту мораш да бираш стране и нужно играш против друге стране. То је оно што је Орвел река- да је спорт рат минус пуцање. И доиста, спорт има ту димензију.

 

Фудбалери немају шта политички да кажу

 

– Ваш спортски пут обележила је прво повреда, потом и борба с депресијом. Већ тада сте критиковали сурови свет професионалног спорта, уочивши изблиза његове мрачне стране?

– Свега је ту било. Притисак око великог трансфера, врло могућег повратка у Јувентус, након што сам одиграо одличну Лигу шампиона с Базелом у којој смо избацили Ливерпул и Келтик, затим ауторитативан тренер, усамљеност у Швајцарској, док су моји остали у Аустралији, повреда, како сте већ казали. Имао сам операцију препона која није добро прошла. Онда, увидео сам какви су то људи у Јувентусу. Све се завршило у познатој афери „Цалциополи“ 2006. у којој су се намештале утакмице и уговори, од многих тимова који су учествовали Јувентус је предњачио. Јавно сам говорио о томе. Интимно сам тада спознао да не припадам тој врсти посла, света и тог нехуманог односа према играчима, корупцији… Развијао сам отпор према том свету. Кад сам се, међутим, разболео, Базел је био тај који ме је подржао. Али и навијачи. Све то ми је дало снагу кад сам пао, био на лечењу на психијатрији и две године нисам играо. Мој психијатар Немац више је волео, а то има у једној од мојих песама, фудбал него Гетеа, и док сам ја готово одустао од фудбала, ма чак и од живота, био је тај који ме је убедио да морам да се вратим зато што, како је говорио, ако сад поклекнем, испашће да ме је та фудбалска индустрија самлела, а мој повратак је управо чин отпора.

– О том искуству у песми „Хер Кајзер“ пишете: „А ја сам на лечењу добио псеудоним Кајзер / цар, на немачком / очигледно, треба добро да патиш / да би добио моћан надимак.“ Што је још био окидач за вашу болест? То што сте били у правом смислу енфант терибле фудбалског света?

– Дакле, као што рекох, осим фудбала, свакако искуство рата, селидбе, неимаштине, патријархалан образац васпитања, самоћа, све то. У осетљивим животним годинама тежак је био период еманципације од родитеља, али и притисак од властитих очекивања, притисак на неког тко је као Јувентусов играч дошао у Базел који је тада био у стасавању да буде неки релевантан европски клуб; конфликт с тренером који је и на мени хтео да се докаже, тај патер фамилиас, чега сам се желео ослободити као осетљив и плах момак, све је то био окидач. Искуство на психијатрији је стога најбоље животно искуство које ми се десило.

– У којем смислу најбоље?

– Најбоље је то што је тотално променило моје обрасце понашања и размишљања. Професор доктор ме је толико охрабрио, што показује социјалну димензију храбрости. Ипак, дакле, требају ти други, сама реч охрабрити указује на то. Јер храброст није нешто што је урођено, она се учи. Након тога нисам имао проблем да кажем да је Јувентус корумпиран клуб, да не желим да идем у јавну кућу с колегама фудбалерима, јер то није део мог карактера. Тај нови Иван је учио храброст. Храброст је ништа друго до стид пред кукавичлуком. Онда мораш да направиш тај искорак. Болест ме научила храбрости. Тада ми се релативизирао однос према каријери, новцу и популарности. Остао сам у клубу који ме је подржао за болести и више нисам преговарао око уговора, дали су ми то што су ми дали. А они су ме наградили; постао сам капитен у Базелу. Чак ме и тај град и све остало одредило у искуству онога што Карл Јасперс, који је и сам живео у Базелу, буквално на сто метара од мог стана, што је можда куриозитет, назива „граничне ситуације“. То је искуство које те продрма, оно је то што те веже много више за неко место, људе, време, него нека друга, површна искуства.

– Каријеру сте пре десет година завршили у Турској?

– Имао сам, како су неки написали, имиџ фудбалског дисидента. Не бих тако рекао- спортски дисиденти су постојали 1960-их и 1970-их година, они, примерице, који су иступали против хунте или имали друге политичке проблеме и боравили у дуготрајним затворима, попут једног турског интелектуалца којег сам упознао и који је као политички дисидент у затвору провео чак 28 година. Дакле, не можемо се на тај начин упоређивати. Вероватно сам, да сам држао језик за зубима, могао имати много бољу каријеру. Фудбал више није политичан у том ужем већ у ширем друштвеном смислу. Фудбалери управо немају шта политички да кажу, зато их се да експлоатисати, буквално за било коју политичку или економску пропагандну поруку, које ни сами нису свесни. Задње две-три деценије у том смислу не постоје више прави побуњеници. Играч се побуни из сујете ако је у немилости тренера, а не јер је видео неко непочинство.

– Зашто су фудбалери плаћени хиљаду пута више од обичног радника, занатлије, интелектуалца, лечника, пилота? Премда у фудбалској индустрији има и корупције и непотизма, утаје пореза (било је у тој причи и хрватских играча) и друге врсте криминала, фанови те игре олако прелазе преко свега тога. Стварају се лажни идоли, вишеструко преплаћени фудбалери и њихове мецене?

– Слажем се. Идол је производ масовне културе, а узор је производ хуманистичког наслеђа. Не желим да екскулпирам колеге, али знам како то изгледа. Фудбалере заступају читаве агенције; у њима имаш менаџера за спонзоре, потом за финанцијско планирање и многе друге. И не ради се ту само о новцу: престиж игра још већ улогу. Рецимо ако Роналдо има 20 милиона годишње, Меси ће да тражи 21 милион, не зато шта му треба него зато што хоће више од овога, као престиж. То значи да му тај финанцијски саветник и суфлер дође и каже: види тај и тај је склонио новац негде оф шор, зашто би ти био глуп… И онда се појави у некаквим „пејперс“ аферама. Видим да су ту и Меси, и Роналдо, и Моурињо, и Модрић, зато кажем, систем није могао да нађе идеалнију фигуру за манипулацију. И то све пролази, њихов имиџ и имиџ фудбала не опада, јер је и превара део спектакла. Фудбалери нису свесни свега тога, и као такви су интелектуално невини. Међутим, поставља се питање колико ти је доста.

– Чули смо да су вам чак и мурал направили у Базелу?

– Претерана ми је та врста идолопоклонства, јер увек сам се трудио да будем антиидол, да будем близак људима, али вероватно то баш моје специфично искуство аутори мурала очигледно су знали да уваже. И данас у том граду имам неки свој мали живот, имамо ту заједничку повезаност, осим спортске и културну повезницу преко немачког језика с којим сам стигао до, рецимо, Марxа, Франкфуртске школе, немачке класичне филозофије.

 

 Ја нисам радничка класа

 

– Одавно сте заинтересовани за марксистичку филозофију. Како је то занимање кренуло?

– Одговор је, опет – од оца, премда сам у време одрастања био лишен било каквог културног капитала, у смислу књига и литературе, односно у смислу у којем су урбана деца, у смислу Бадиувог културног капитала, имала више од нас, јер код нас је једина књига у кући била бакин црквени календар. Али отац је био политички освешћен. Сећам се како је казао да је Маркс пре стотину година прорекао да ће капитализам да уништи свет. Била је то службена идеологија у Југославији, али марксизам је, као и све што постане службена идеологија, окоштао. Премда је марксистичка литература као прва кренула с мојом пунолетношћу, интензивирала се у време када сам тражио политичке оријентире у животу. Можда сам се више поистовећивао с младим Марксом. Таква литература била ми је блиска по сензибилитету и његовом прометејском ентузијазму и теорији отуђења. И онога што је Сартре говори- „Док год имамо овакве односе у друштву, марксизам ће бити актуалан“. Зато Сартреа, од свих егзистенцијалиста, држим за највиталнијег, јер је успео да све синтетише у прогресивну идеју. Јер егзистенцијализам као такав, који се осети у мом искуству и у писању, зна имати туробан штимунг и туробну слику човека.

– Сматрате ли се у том смислу левичарем? Посебно у околностима у којима левица већ дуго кокетира с десницом, у којима су издана многа начела социјалдемокрације коју је та иста левица, посебно на овим нашим просторима морала бранити и обранити, али, авај?

– Иако ме сврстају у категорију левице, поновно ћу се вратити на оно што сам већ казао за песнике: хајде да очувамо интегритет и достојанство тог појма, дакле левице у овом случају. Кад се све качи на левицу, све, дакле, оно што је класичан либерални спектар, све што је мало леве од крајње деснице и све што не дотиче на првом месту питање политичке економије, бојим се да то не може бити левица. Управо је то довело до њеног компромитовања. Тако да у односу на мој животни пут, у смислу посла којим сам се бавио и колико сам зарађивао, не могу да будем део те левице. Могу само да будем симпатизер. Шта је левица? Ја нисам радничка класа. Рецимо да сам као фудбалер био нека радничка аристократија, то је појам који сам помало и лично увео у употребу јер ти као такав, високо плаћени радник, ствараш вишак вредности за свог послодавца. У ствари, све је јако перверзно.

– Споменули сте ми и драмске аспирације: можемо ли их овде учинити јавно доступнима?

– Осећам да имам афинитет према драмским комадима. Написао сам комедију чија су тема фудбалери; њено драмско ткиво су анегдоте које сам као играч доживљавао у свлачионицама. То је место где се све чује и све зна, све оно о чему гледалац утакмице ништа не зна. Рекао бих да је свлачионица једно фелинијевско место- барем по тим карикатуралним ликовима које сам упознавао и спознавао, а који су, премда су фудбалери површни, довољно ипак инспиративни за драматски ток и напетост. Радња је смештена у трећу немачку лигу где играју Србин, Хрват и Босанац, али они су умишљени и мисле да требају да играју за Барселону. То је већ сатира по себи. Феномен фудбала је толико масован и невероватно је да не постоји филмска или серијска обрада, комедија или драма тог феномена, а да не западне у пуку романтизацију. Но и ту сам тек на почетку. Такођер, написао сам и два филозофска комада: у једном, алегорији савременог друштва, спајају се савременици – Достојевски и Маркс. И док сат откуцава, редају се њихови филозофски дијалози.

 

РАЗГОВАРА- Драган Грозданић, Нада