Јасенка Грујић – Гинекологија је клерикализована

Јасенка Грујић је специјазанткиња за гинекологију и акушерство, која се већ пола века бави медицином. Годинама је најгласнија  лечница која у Хрватској отворено и доследно заговара право на побачај и регулацију призива савести. Грујић је рођена 1951. у породици лечника у Загребу, а на Медицинском факултету дипломирала је 1975. Првих двадесет година каријере радила је у јавном здравству, од почетничких година које је провела као лечница теренка у Установи за хитну помоћ до рада на Одељењу за планирање породице Дечје болнице у Клаићевој. Од 1994. почела је с радом у властитој гинеколошкој ординацији у Загребу. У поликлиници на Гупчевој звезди пацијенткиње дочекује и данас, а широког је осмеха у њу примила и нашу малу новинарску свиту. Због ултразвука је соба у којој седимо увек у полумраку, па таква остаје и током нашег разговора. Умањени визуални подражаји воде до тога да се још јаче осети како на столу мирише одлична, јака кафа. Своју шољу Грујић током разговора ипак неће ни дотакнути. И у широкој животној слици и у овом малом моменталном кадру – превише је занесена да би застала.

– Вратимо се на почетку у 1970-е, кад сте дипломирали медицину. Шта вас је вукло баш тој професији?

– У гимназији ме јако занимала биологија, посебно биологија репродукције. На медицину сам се одлучила јер ми други пут није био близак, барем не у тој мери. Мој тата Мирослав  је био познати лекар, хирург трауматолог, који је унео у мене љубав за медицину на начин да је то позив, а не само посао. Не бисте веровали, алтернатива ми је била глума. У гимназији смо имали драмску групу у којој сам била прилично успешна па су ме позвали на Академију. Једном речју, била сам Антигона (смех). И тада сам волела оне жене које су хтеле рећи НЕ систему. Ипак је превагнула медицина, која је прошла глатко. Биле су то лепе студије и 1975. сам дипломирала.

 

МН : Видела  сам сваку  уличицу

 

– Након тога сте радили као лиечница теренка у Установи за хитну помоћ?

– Да, будући да нисам могла добити специјализацију одмах, радила сам пуне четири године теренски на Хитној. Тада сам заиста упознала другу страну медаље градског живота. Ми смо интервенирали и по кућама, у саобраћајним несрећама, код самоубистава, тучњава итд. Имате базичну  опрему, мало времена, своје знање,  и то је све. Један врло тежак посао, по мени и најтежи у медицини. Сада је можда другачије, јер постоје модернија превозна средства и модернија опрема, али и даље сигурно није лако.

– Кажете да сте тада упознали другу страну града. Што је било на тој другој страни, што вас је највише изненадило?

– Знала сам да у овом граду има људи који живе јако добро и оних који живе јако јадно. Памтим једну проститутку која је била премлаћена на Главном колодвору и ми смо дошли на интервенцију. Лежала је на поду, сва крвава. Увели смо је у ауто и прегледала сам је, направили смо основне ствари. Она је села и возили смо је у болницу, да проверимо има ли тежих озљеда. Била је лепа, млађа жена. Она је тај час из торбице извадила мало огледало и погледала се. Отворила је уста и кад је схватила да јој је онај који ју је млатио избио све зубе, ужасно се расплакала. То су сузе које дан данас чујем. Тада сам размишљала што је то за њу морало значити, остати без зуба. Видела сам у те четири године сваки кварт, сваку уличицу града. Упознала сам и Струге, иза броја четрдесет, где је било ромско насеље. Нигде нисам видела толико лепе деце као онде.

– Након тога сте добили специјализацију у Виноградској, данашњем КБЦ-у Сестре милосрднице. Какво је то било искуство?

– Тамо сам испекла занат, у једном угодном колективу, с неколико врсних гинеколога и акушера. Највише сам се бавила акушерством, али сам радила и све друго. Наш шеф је имао визију да гинеколози морају знати све, што је данас са свим субспецијализацијама тешко замисливо. Тада је такав приступ имао неких предности, а једна је свакако то да смо,  где год смо били, морали редовно оперисати, радити све класичне гинеколошке операције. Како нас није било пуно, радили смо  и у амбуланти за ултразвук  и у дечјој амбуланти која је утемељена прво у Виноградској.

– Да проширимо мало контекст тог времена – то је и доба када је Југославија усвојила Закон о здравственим мерама за остваривање права на слободно одлучивање о рађању деце. Како је тада изгледало извођење побачаја у Виноградској и како се генерално гледало на побачај?

– Тај одлични закон је на снагу ступио 1978. године, иако би га данас требало надоградити због нових метода извођења побачаја и сл. И прије 1970-их је било могуће побацити, али то није било добро регулисано. Сведочила сам последицама криминалних побачаја и никада то нећу заборавити. То је у мени родило и спознају и отпор. Кад сам радила у Виноградској, на одељењу су се сваки дан радили побачаји и радила сам их и ја. Ујутро би наш шеф направио распоред операција и дежурстава у амбулантама, попис ко је од млађих и старијих на побачајима. Тако смо се ротирали. Не сећам се да је било икаквог противљења тој пракси. Знам само за једну колегиницу која је већ била отишла кад сам ја дошла у болницу, а која је рекла да не жели радити побачаје. То јој је некако толерисано, иако се то изолпвано противљење толерисало са подсмехом. У стилу – зашто се бавити одређеним послом ако не желиш обављати захват који је саставни део тог посла.

– Радили сте и на Одељењу за планирање породице 1990-их у Клаићевој. Како је функционисало то одељење, што је све укључивао рад с младима?

– Тада сам схватила да су млади недовољно едуковани. Али управо су се колегинице које су радиле у том Центру за планирање породице, који је утемељила професорка Босиљка Штампар, јако трудиле да излазе напоље, да иду у школе, да организују предавања о репродуктивном здрављу. Оно што сам схватила касније као поруку  и  што би морало бити и данас, а није, јесте  то да су у такву установу могле доћи младе девојке без упутнице. Директно , без знања родитеља. Наравно да се залажем за то да млади људи имају добар однос с родитељима и да им се могу поверити, али реалитет је често другачији. Те су девојке долазиле по контрацепцију, по мишљење, савет. Било је и озбиљних ситуација, болова, ендометриозе, тумора јајника итд. Радиле смо и истраживања о преваленцији контрацепције, био је то заиста добар и угодан колектив.

 

Недостаје ми рад у болници

 

– Како је дошло до тога да сте прешли у приватну праксу?

– Морам признати да ми недостаје болнички контекст, али нажалост није било могућности да у њему наставим радити. Кад већ нисам имала прилику радити даље у болници, одлучила сам покренути приватну праксу, у чему ми је финансијски помогло пуно пријатеља и за то ћу им увек бити захвална. Трудила сам се опремити ординацију најбоље што сам могла, и од 1994. радим сама. Иако , овде могу рећи, након толиких година проведених у приватном сектору, поредећи га с јавним, мислим да медицини уопште не треба приватни сектор. Знам да је данас рећи такво нешто бласфемија, али то заиста мислим. Наравно , говорим о јавном систему који би функционисао како спада и у којем би лекари били плаћени адекватно. Онда би заиста могли рећи да је здравство доступно свима. Тај се социјални аспект увек мора узети у обзир. Било је пацијенткиња које су мени долазиле, а да нису имале новца да плате. Донеле би нешто друго, можда кокицу или јаја. То сам  увек ценила и иако од свог посла живим, нисам га никад гледала као бизнис, него као позив.

– Као приватница нисте овлаштени за вршење побачаја, па након болничког рада више не обављате тај захват. Коме шаљете своје пацијенткиње које желе побацити?

– Пацијенткиње шаљем у болнице у које имам поверења. Слала сам их у Брежице, болницу у коју су некад наше жене одлазиле рађати јер је била нова болница с модерним приступом породу. Слала сам их и у Ријеку на медикаментозни побачај, за који ми није јасно зашто је код нас тако мало доступан. Веројатно због недостатка лекарског искуства с таквим праксама и опште климе према побачају. Искуство се не може ни стварати ако не почнеш радити одређену процедуру. У другим су се земљама већ давно прилагодили тим процедурама, Хрватска је невероватно назадна по том питању.

– Како је толика разлика између Хрватске и Словеније када су у питању они који се призивају на савест? И у Словенији призив постоји као опција, али је јако ретко практикован?

– Масовнији облик призивања савести у Хрватској се појавио тек 2000-их. Битан је ту био и Закон о лекарству из 2003. који је озаконио приговор савести у медицини. Имали смо ту несрећу да су на водећим позицијама људи који су блиски црквеним промишљањима о побачају. Гинекологија је клерикализована. Имали смо и налет десно конзервативних, милитантних удружења, које су добро умрежене, добро финансијски потковане и имају снажан утицај. Грозим се пропагирања идеја да су женско знање и женски таленти сведени само на мајчинство, то је ужасан губитак за читаво друштво, за комплетне породице и за сваку жену појединаачно. Словенци се исто изјашњавају као католици, али очито је тамо другачија клима међу онима који воде струку. Чини ми се да је жеља колега који су водили струку код нас била више да буду политичари, него лекари. Далеко сам данас од услова да знам детаље о ситуацији у јавноздравственим установама, али немам никакве дилеме око тога да побачај једноставно мора бити доступан.

– Чланица сте Иницијативе за регулацију призива савести и залажете се за јавни регистар призивача савести. Зашто је регистар битан?

– То није никакав призив савести, то је одбијање вршења дужности и као такво  би требало бити санкционисано. И главне међународне резолуције кажу да се дозвољава приговор савести, али лекар не сме наметати свој став пацијенткињи. Даље , мора се јавно изјаснити да се и на што се призива. Даље, мора упутити пацијенткињу другом лекару, специјалисту исте струке, који ће обавити захват. И даље, ако је хитан случај и нема никога другог, тај лекар ипак мора обавити захват. Проблем је код нас у медицинској хијерархији и онима који воде струку. Министарство здравства мора имати те податке да би могло организовати посао, исписати јавно ко све жели или не жели обављати побачај и према томе сложити радне смене и доступност лекара. Али и побринути се за још једну кључну ствар, која ће тек доћи на наплату, а то је недовољна едукација. Наиме , лекар у хитној ситуацији мора знати обавити неки захват, гинеколог мора знати извршити побачај ако је живот жене  у опасности. А како ће то знати  ако не стиче искуство у обављању захвата? Колико сам видела програме из специјализације гинекологије и акушерства, побачај у првом триместру није обрађен како спада, а знам да млади колеге ни из праксе немају где научити, с обзиром на то да се око 60 посто лекара призива на савест. Нове генерације су по том питању некомпетентне и то је опасно. Све се може променити ако постоји воља, као што сад постоји воља да медицинске установе буду базе Католичког факултета, а да ни не знамо какви су то уговори.

 

Побачај треба бити јавно финансиран

 

– Када говоримо о доступности побачаја, битно је говорити и о његовој цени. На пример , феминистички колектив фАКТИВ годинама заговара да побачај буде бесплатан. Шта мислите о том захтеву?

– Слажем се, то би био први корак према  стабилизацији или нормализацији ситуације, поготово кад говоримо о вероватноћи одлива у илегалу. Ја нисам ДОРХ, не могу то истражити, али некада ми дођу деца са застрашујућим причама да их гинеколог шаље колеги да им направи побачај у кухињи за јефтину лову, и сличне грозоте и срамоте. Побачај треба бити на терет здравственог осигурања, јавно финансиран. Ту се треба гурати и медикаментозни побачај, који је финансијски исплативији, а за многе жене и генерално прихватљивији. Додатно , треба награђивати оне лекаре и лекарке који желе помоћи женама. Треба рећи и да контрацепција код нас заправо није потпуно доступна јер није бесплатна. У Француској је, на пример, недавно за младе жене осигурана бесплатна контрацепција, то је дивно. ХЗЗО код нас партиципира за неке таблете, али то је недовољно, поготово за младе жене и адолесценткиње, међу којима из године у годину расте број побачаја. Наш је посао активније промовисати контрацепцију, промовисати слободу, одговорност и ужитак.

– Важно је дотакнути се и приступа ЛГБТИ+ особама при гинеколошким прегледима, односно уважавању различитих сексуалних искустава која не потпадају под категорију пенетративног секса између мушкарца и жене, који је главна матрица информативних разговора гинеколошких прегледа. Колико се уопште гинекологија бави тим искуствима?

– Код нас је то врло слабо обухваћено и приступ сигурно није баш инклузиван. Томе се не поклања пуно пажње, а сигурно део тих људи у систему пролази незапажено јер не желе бити стигматизован или напросто страхују од повратне реакције, што исто говори о томе колико поверења људи осећају у ординацијама. Имам приличан број пацијенткиња различитих оријентација и увек прилагођавам питања и процедуру прегледа према тим чињеницама, то је заиста најмање што могу учинити. И кад је опрема у питању – данас ипак постоје и разнолики спекулуми, и мали и велики, и метални и пластични. Уз припрему и темељни мир, све може проћи добро. Та питања поверења и отворености у контексту гинекологије нису везана само уз различите сексуалне оријентације. Чини ми се да је уопштено нека врста нелагоде, али и траума и страха везана уз интимне сфере великог броја људи, и зато су  важни  подршка и разумевање гинеколога.

– Кад упоређујете главне проблеме с којима сте се сусретали прије 40-ак година и проблеме у пракси сада, постоје ли неке значајне разлике у разинама угрожености, доминантним здравственим потешкоћама?

– Медицина иде значајно напред. Некада нисмо толику пажњу обраћали на полно преносиве болести, а данас свакако саветујемо различита тестирања. Али базични посао је увек исти. Папа тест је Папа тест. Остаје дужност да кад вам пацијенткиња дође на превентивни преглед, да јој прво погледате полни орган, то смо радили и тамо,  и тада,  и овде,  и сада. Друго , морате ући у родницу, погледати врат материце, узети Папа тест, то смо радили и тамо,  и тада,  и овде,  и сада. Следи палпација, да се види постоје ли упални процеси, и након тога једна кључна разлика, а то је преглед ултразвуком. Ултразвук је битно помакнуо квалитету гинеколошког прегледа, на такав се тип прегледа прије морало посебно долазити. Данас га радим у склопу редовног гинеколошког прегледа, што значајно помаже јер видимо структуру јајника, дебљину слузнице итд.

– Што кажете на оне приче о ултразвуку и томе како су лекари због те методе постали сензибилизованији за трудноћу, односно за поимање плода?

– Има неких које то можда може дирнути или фасцинирати. Међутим , за то постоји наше медицинско знање, а знање омогућава да се дистанцираш од тог импулса. То је знање које са собом носи сигурност и оно каже да је једно материјално ткиво и организам, а друго особа. Не можете развијати личност ако неке структуре нису развијене. Треба знати да се спиноталамичке структуре не налазе пре 20. недеље, да прије 23. или 24. недеље нема могућности похрањивања информација у кортекс, нема могућности да плод иде према свести и самосвести, ономе што је кључно за људско биће.

– Једна сте од ретких, готово једина лекарка, која системски иступа о овим питањима у јавности. Да ли вас је то коштало?

– Слободна сам, али и изолована. Они који су схватили како размишљам и којима се то не свиђа једноставно ме се клоне. Неугоде и претње нисам доживљавала. Надам се да ме неће спалити ту на Звезди након овог разговора (смех).

– Седамдесет вам је година, а и даље се жустро борите. Шта вам даје наду?

– Прошла сам рак дојке, имам и дијабетес, али и даље сам ту. Имам те две главне ладице, у једној су моја деца, у другој је моја љубав. Али те ладице стоје у ормару који је темељ и који значи моју струку. Без ове професије  се  не видим и радићу докле год је то паметно и одговорно, докле год могу допринети својим пацијенткињама и овом друштву.

РАЗГОВАРАЛА : Ивана Перић, Нада