Култура у центру пажње

12.05.2014., Zagreb - Galerija Vladimir Buzancic, izlozba o povijesti Remetineckog Gaja. Anita Zlomislic, ravnateljica galerije. Photo: Jurica Galoic/PIXSELL

Центри за културу подизани су 1960-их и 1970-их у Југославији из народних и радничких училишта, осниваних непосредно након Другог светскога рата за описмењавање и струковно образовање, како би се отворила могућност производње и конзумације културних садржаја на периферији града или изван већих градских средишта.

– Од самих су почетака заступали једнако програме аматеризма као и стручне програме. Људи доводе своју децу на ликовне, музичке, драмске и плесне радионице, оне су најпосећене. Центри и данас делују у том распону, при чему никада нисмо подилазили популистичким идејама, покушавајући критички одабрати и промишљати уметност и с њоме друштвену стварност – истиче Анита Зломислић,  кустостица  и водитељка Галерије Владимир  Бужанчић  у Центру за културу Нови Загреб.

За разлику од музеја или позоришта окренутих уједначенијим облицима уметничкога рада, те разгранате друштвено-културне установе требале су увезивати различите обртничке и уметничке праксе укорењујући их у проблеме и животе локалних заједница. То где су се, зашто, у којој мери и којем тренутку свога развоја омладински, културни и раднички домови приближавали или удаљавали од тог задатка, указује и на облике ограничења у којима су се кретали и на друштвена и економска ремапирања  тих  микрозаједница  од средине 20. века до данас.

– Центри за културу доживели су узлет 1980-их с прогресивним и иновативним програмима, тада подржаним капацитираним и образованим кадром. Међутим , од 1990-их па надаље размишљало се да се центри за културу укину, да се затворе. У нашем центру, са седамнаест људи, тада је остало троје запослених. Ипак , због борбе културних радника, срећом није дошло до тога, тако да смо ми наставили радити у нашим локалним заједницама – каже Зломислић.

Нагризањем институционализованих културних простора, напуштене фабрике и касарне или никада довршене зграде попут Дома социјалистичке омладине у Сплиту кренуле су се сквотирати и реимагинирати у едукативне и уметничке просторе, из којих су израстали удружења и колективи суочени из нешто другачег угла с начином, одрживошћу и континуитетом рада у тим просторима.

– За разлику од центара за културу који се вежу уз Закон о јавним установама и којима управља град, нови облик друштвено-културних центара настаје одоздо, на иницијативу организација независне културе које су хтеле ревитализовати запуштене просторе у својим локалним заједницама. Сарадња с градском влашћу у управљању тим просторима кроз моделе цивилно-јавних партнерстава чини стога једно од главних обележја данашњих друштвено-културних центара (ДКЦ-ова) у Хрватској – појашњава  Мирела Травар, председница платформе за развој независне културе Операција Град и недавно основане Мреже друштвено-културних центара.

У чланству Мреже је и копривнички Форум удружења независне културе ФУНК, у који су од 2014. окупљене удружења Коприва, РокЛајв, Под Галгама, Мамузе и  Ателиери  Копривница. Иако тежња за оснивањем аутономног центра независне културе постоји још од почетка 2000-их, дуго је била суочена с неразумевањем градске власти. Удружења су 2015. ушле у простор некадашње касарне, а од 2018. кренуле стицати и аутономност у раду.

– Дуго се то није схватало, ми ту реч, аутономност, понављамо задњих двадесет година. Радиш неке ствари које пропитују, које су некад можда и рубне, па је онда постојао страх, ми ћемо вама сад дати неке силне новце и дати неки простор који ћете користити како мислите да треба, а онда ће се појавити нешто што нама не иде у прилог. Отварањем европских фондова локалне самоуправе су постале партнери на пројектима и тада се кренула мењати клима према ДКЦ-овима – каже Денис Кошћак, водитељ удружења  РокЛајв  и координатор ФУНК-а.

Учествовање града у раду ДКЦ-ова може попримити различите облике; од претварања ДКЦ-а у нову институцију којом ће град сууправљати  с удружењима, као у примеру загребачког Погона, преко оснивања заједничкога тела града и удружења за одлучивање о простору без његове институционализације, као у пулском центру  Ројц, до уступања простора удружењама, уз накнаду, које му дају конкретну намјену, као што је то случај у ФУНК-у или дубровачким Лазаретима. Град улази у партнерства с колективима и удружењима као актер који поседује просторе и буџет, при чему се комуникација, уз градска оделења за културу, одвија и с градским фирмама. Градске фирме преко партнерстава на европским пројектима (једним јединим за сада усмереним баш према друштвено-културним центрима, Култура у центру) повлаче новац за обнову простора у којима удружења раде. У тренутку када пројекти престану, с изграђеним и уређеним просторима, постоји опасност њихове пренамене и гашења новоподигнутих друштвено-културних центара.

– Говорило се о поновном отварању конкурса Култура у центру, али то се изгледа неће догодити. Након четири године рада на пројектима, четири године запослених људи, четири године програмских активности, могуће је да ће у неком трену све стати. Како ће локална заједница реаговати, коју конкретну подршку ћемо моћи добити, требамо видети и тек тада ће се показати у којој мери су та партнерства била стварна – упозорава Кошћак.

Мирела Травар такођер напомиње да нема никаквих гаранција и да је, након шест година мукотрпне потраге за простором за изведбене уметности, једини начин осигуравања континуитета употребе простора био претварање хала некадашње творнице Јединство – Погона у установу којом ће град и удружења равноправно управљати.

– Да живимо у другачијој политичкој култури, не би било потребно оснивати нову установу. Било би довољно да постоји неко разумевање између локалне самоуправе и организација цивилног друштва да се заједнички улаже у једну зграду, али ми нисмо још на том степену, а установу је ипак нешто теже размонтирати – каже она.

Разгранавање центара за културу из народних училишта, која су нудила преквалификације и струковне програме не случајно, грађени су као интегрални део свакодневнице размрвљене на њезине егзистенцијалне компоненте.

– Творнице, које данас више не постоје, учествовале су у раду центара за културу тако што су деломично финанцирале програме и помагале израду јавних скулптура. На Пешченици је, на пример, цела серија јавне пластике која су финанцирале тамошње творнице – говори Зломислић.

У „старим“ центрима за културу као градским установама могућности одлучивања су неретко сужене и јавнога је новца све мање са приметним погуривањем  креативнога рада исто тако према пројектном финансирању.

– Већину у управним већима чине људи које је именовала политика. Мањину имају представници радних колектива. Да ли ће њих управно веће чути или неће, то вам је велико питање, које зависи о појединцима, људима у управном већу. Неки центри за културу успели су опстати и добро функционишу само захваљујући ентузијазму својих радника и захваљујући томе што их не успела појести та једна негативна селекција у запошљавању – осврће се на могућности партиципације радника у градским установама  Зломислић.

Зломислић додаје да с изменама власти остаје отворено хоће ли се нешто променити, али је однос с Градом Загребом годинама лош, где су и „људи који су некад редовно из градских одељења пратили програме престали долазити“, а саветници кренули евалуирати програме из  уреда, што указује на то да се „догађа једна свеукупна бирократизација културе која не може уродити добрим“.

Копривничка удружења чувале су аутономност од самих почетака тражећи што већу самосталност, с јасно артикулисаном задршком према било каквом утицају града на програмске садржаје, визуални идентитет или функционисање простора. За ФУНК је то црта испод које се не иде, како напомиње  Кошћак.

– Чак и кад су добра времена, не можемо се довести у ситуацију да не можемо критички реагирати. Треба бити могућности да се говори о свему – каже координатор ФУНК-а.

Ипак , Денис Кошћак примећује да „партнерство с градском управом може угрозити глас независне културе јер смо дошли до тог неког нивоа партнерства на којој је ситуација добра, где можемо тражити састанак или послати мејл“.

– Можемо ми улазити у неке теме и јавно на њих реаговати, само је проблем што тиме нарушавамо неко постојеће партнерство – каже.

Сарадња с градом произлази из отпора прекарним  условима рада у култури (што проблематизује и платформа За КРУХ, а недавно је основан и синдикат усредоточен на специфичности захтева рада у удружењима, СКУПА), али и отпора према било каквом облику комерцијализације културних садржаја и ресурса. Та се сарадња, образлаже Травар, исказује као „нужда због уске повезаности приче с тиме како се управља јавним добрима у Хрватској, па се иде и тако далеко да се те просторе и назива културном инфраструктуром јер су их махом културне организације узурпирале и освојиле“.

У моделима комуникације према граду које доносе удружења, Анита Зломислић види потенцијал измене односа у градским центрима за културу, а у капацитетима самих центара могућу подршку с простором и условима за реализацију активности удружења.

– Иако је пред нама дуг пут сазревања, без обзира на то ради ли се о институционалној или независној сцени, сарадња може резултирати, с једне стране, остварењем континуитета рада центара за културу и подизања његове квалитете, као и с друге, решавањем проблема удружења и уметничких организација у којима врло квалитетне идеје и програми често немају места за своју реализацију – каже  Зломислић.

О повезивању културних радника, њихових знања и могућности, у обе врсте центара размишља и Травар упућујући на то да је „коначни циљ нових ДКЦ-ова демократизација културног поља. Да се отворе и центри који нису утемељени на цивилно-јавном партнерству“. Притом , враћа на њихову темељну улогу, заједнице у  које би требали бити уроњени.

– Цели културни систем треба учинити доступнијим, да заједнице у њима могу више учестовати, да се заиста стварају култура и уметност одоздо. Та одговорност не може бити ни на коме појединачно. Треба бити на свим актерима у пољу културне политике – закључује Мирела Травар.

ПИШЕ : Нина Чоловић, Нада