Мангуп Али

No UK: London, UK. EXCLUSIVE: Muhammed Ali in London in 1986. He was in London to shoot a commercial for a powdered milk product but happily posed for a set of informal photographs taken by Christina Jansen. ReCaptioned 4th June 2016 following news of Muhammed Ali's death at the age of 74. SPECIAL PRICING. Images can be used at twice times stock rate library fees including on-line. CREDIT MANDATORY. CHRISTINA JANSEN/LANDMARK MEDIA. Ref: LMK379-60635-040616 Christina Jansen/Landmark Media. WWW.LMKMEDIA.COM

Скоро ће шеста годишњица смрти Мухамеда Алија, а у запећцима интернета (шпански форуми о боксу) недавно је ентузијастично проциркулисао видео Алија који у интервју за ирску телевизију РТÉ 1972. рецитује своју песму посвећену побуни у затвору Атика. Али, међу осталим, у њој стихује: „Умрети борећи се за слободу / Који би крај могао бити прикладнији? / Боље сигурно него у неком кревету / У којем нарушеног здравља / Одуговлачим док не умрем / Боље да се заветујемо себи да ћемо умрети / Него ујаку Тому / Боље него склапати мир само да би живели у лажи.“

Након рецитације, Али у етеру повезује борбу црначких затвореника у Атици с борбом Ираца против британског империјализма. Деценију раније, снимио је албум „I Am The Greatest“ (1963.), комбинацију монолога, поезије, певања, комедије. И на том су албуму бројни набијени стихови, а велик је и утицај Алијевог елоквентног треш(талк)ања на каснију хип-хоп културу (да није било његове „Will The Real Sonny Liston Please Fall Down“, тешко да би Еминем 40 година касније тражио да устане прави Слим Шадy).

Двадесетједногодишњи Али удара кроз стихове, виче Америци да се навикне на њега, шамара и шакета у музичким нумерама које су излистане као рунде. Гласан је, самоуверен, смеје се властитим шалама – не чуди да се пола века касније на њега реферише и Кање Вест (вероватно ни у једном музичком жанру нема толико експлицитног реферисања на претходнике као у хип-хопу, а амерички је на много разина заправо архива историје црначке заједнице). Не чуди ни да Алија као идола из младости наводи још један многима неподношљиво самопоуздан момак – Златан Ибрахимовић. У биографији „Ја сам Златан“ (2011.), видимо младића који одраста у сиромаштву, школа га занима једино због ручка који тамо добије, има говорну ману, ругају му се да је југовић. Он као клинац краде бицикле, а Али због украденог бицикла с дванаест година почиње боксати. Пиљак у оку углађене Шведске, успешни Ибрахимовић своју ароганцију описује као отпор, а џокерски церек носи као значку части.

Љубав према Алију гаји још један фудбалски враголан, Марио Балотељи, такођер од оне бучне и зајебантске сорте мигрантске и радничке класе која се понаша као да не зна откуда долази, односно – као да не зна где јој је место. Балотељи се бељи испред Мона Лисе у Лувру, а расистима прети батинама, због чега је спреман завршити у затвору. У очима критичара вазда му фали дисциплине, пристојности. Фали му она фина мера финог света што би волео фино наставити клати и тлачити.

Враћа нас то поновно на Алија, који новинару Плејбоја у интервјуу 1975. наводи неке узречице које је смислио: „Ратови против нација воде се да би се промениле мапе, али ратови против сиромаштва воде се да би се мапирале промене“, „Управник затвора је у горем стању од затвореника, јер је у затвореника тело у заробљеништву, а у управника ум“, и „Љубав је мрежа у коју се срца хватају као рибе“. За ову последњу новинар коментарише да је мало отрцана, на што му Али дрмне један вербални директ – каже му да је знао да није паметан чим га је угледао. У том разговору представља и једну нову песму, за коју каже да је боља од било које на свету. На питање новинара како зна да је песма тако добра, Али одговара: „Моја песма објашњава истину, па што би могло бити боље од тога?“ А у стиховима, међу осталим, каже: „Отворено је лице истине / Закон истине је једноставан: што сејеш, то жањеш.“ Па онда додаје: „То је ремек-дело, ако тако морам рећи.“

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада