Марина Реџеповић: Филмску причу назирем у свему што радим

Марина Реџеповић рођена је 1982. године у Сиску, рано детињство провела је у Тузли, а због природе посла својих родитеља често се селила, да би средњу школу и факултет завршила у Загребу, где и данас живи и ради. Ипак, на Фејсбук-профилу јој пише да живи у Монте Карлу јер  засигурно тако доживљава своје Цветно насеље, а како изгледа глумачка свакодневица најбоље говори чињеница да смо интервју започеле на једном загребачком шанку још пре рата у Украјини, а завршиле блиц-сесијама док је Марина силазила с позорнице шибенског ХНК. Глумачку каријеру започела је студентским филмом Соње Тарокић, у чијој је награђиваној „Зборници“ 2021. одиграла и своју прву главну улогу у дугометражном филму. С Марином смо, између осталог, разговарали о слободи слободних уметница и страху од „обичних“ жена на филму и ван њега.

– Радња филма „Зборница“, у којем тумачите главну улогу педагогиње Анамарије, одвија се у једној основној школи. У основну сте кренули 1989. у Тузли. Каква су ваша сећања на тај период?

– Живели смо у блоку војних зграда, окружених болницом, касарном, школом и самопослугом. Дружили смо се породично – једна би породица дошла из Мостара, а друга би се таман селила у Марибор. Где год је био аеродром, ишло се даље. Како је увек у близини зграда било неко градилиште, ми деца смо измишљали типичне игре дечјег света. Сећам се трговине и поред ње фотографске радње коју је држала Цвија. Увек у блузи, сукњи и с парфемом. И с минивалом, наравно. Дошла би на сваки наш рођендан, таман пре торте, на сваку приредбу, а често би нас сакупила испред зграде и одвела да се сликамо „пред морем“, фототапетом у радњи. Сви у албумима имамо Цвијине фотографије – никоме глава није одрезана и нико није запамћен пргаво. Често бих јој потајно сама улетела и дечјом озбиљношћу наредила да ме слика. Та је геста била за опомену, није било баш примерено истицати се. Она ми је, такођер потајно, поклонила фотографију Лепе Брене с тузланског концерта јер моји кући нису сматрали да ће ми тај концерт променити живот. Недавно сам се сетила и оних поподнева када би само нетко од деце викнуо- „Иде Циго с мечком!“ И сви би се сјатили на тај бетон, између аута појавио би се човек с дефом и медведом на ланцу. Цвија би брзо излетела с фотоапаратом. Била је с нама и првог дана школе. Она је снимила портрете првачића, као и примање у пионире. Задња сам генерација.

Могућност избора уметника заиста је танка

– Завршили сте компаративну књижевност и француски језик и књижевност на Филозофском факултету у Загребу па верујемо да сте већ од студентских дана рачунали на могућност рада у несигурним условима. У међувремену сте својим радом стекли статус слободне уметнице. Колико тај статус заправо даје слободе да бирате искључиво пројекте које желите радити, а колико се морате прилагођавати јер и глумице плаћају режије?

– У праву сте, још од студентских дана нисам си предвиђала стално запослење. Ипак, када сам стекла статус слободне, односно самосталне уметнице, тај тренутак у први је мах лажно умирио мене, а још лажније моје родитеље; држава ме „оверила“, држава ми плаћа доприносе и то је једна фина ставка мог одраслог радног живота. Међутим, у том статусу нема слободе, а самим тиме ни превише самосталности. Што се тиче правно-формалних оквира, само да издвојим да тек 42 дана након стицања статуса слободног уметника службено смемо ићи на боловање. Тренутно се врши притисак да се то промени. Углавном, прилично је цинизма нагрувано у тим придевима, иако је јасно на што се реферишу, а и некако нас се мора звати. Тако да је могућност избора заиста танка, ретке и ретки могу бирати у правцу уметничке профилације и велике су осцилације између често делузивног самоуверавања о избору и потпуне предаје јер „сви требамо радити и зарадити“, како гласи реченица из представе „Женски оркестар“ коју смо 10. марта премијерно извеле у ХНК Шибеник.

– Верујемо да су вам још свежи утисци, како су протекли премијера „Женског оркестра“ режисерке Арије Ризвић и боравак у Шибенику?

– Премијера је протекла прекрасно, публика је била невероватна. Уживале смо, било нам је пуно срце. Никад нисам провела толико дуго времена у комаду у Далмацији и овај ме боравак у Шибенику само подсетио колико волим штошта јужњачко и колико то одговара мом карактеру. Већ је и добродошлица од самог позоришта била фантастична, а с временом смо се удомаћиле – имале смо свој кафић, пицерију, пекару, винарију, трафику. Јако су лепе реакције на представу, још смо под дојмом.

– У већини интервјуа питају вас како је бити глумица без завршене академије. Занимљиво, такво се питање уистину ретко поставља музичаркама за музичку академију или, примерице, новинарима и новинаркама за студије новинарства. Ипак, познато је да драмске академије имају јаке социјалне мреже, па је ли теже доћи до одређених улога када иза себе немате подршку институције?

– Да, једном је „самоука глумица“ изашло у наслову неког интервјуа и од тада се то по инерцији врти као нека моја специфичност која заслужује позорност. Верујем да то људе уопште не занима, већ је напросто реч о инерцији медијског дискурса. И сад, заиста не желим омаловажити никога па ни себе, али да сазнам да је моја докторица опште праксе самоука, мало је рећи да ми не би било драго. Када говоримо о уметничким занимањима, очито постоје различите перспективе, односно позадине по којима се вреднује нечији рад који је, на крају крајева, једини битан. Процењивати нечију квалитету кроз информацију из биографије лично ми је страно, не разумем како се рад може омаловажавати или мистификовати јер је неко завршио или није завршио академију. А папир? Па ево, завршила сам француски језик и књижевност и знам да бих била најгора преводитељица на свету. Што се тиче драмских академија, у разговорима с колегиницама и колегама очигледно је колико их то што имају папир нити изравно води у послове, а нити се подудара с конкретном подршком институције – и питање је како их и која институција подржава, као и што та подршка заиста представља. То је врло субјективно. Драго ми је што се споменули музичарке и музичаре јер сам на њих љубоморна првенствено зато што увек могу узети инструмент у руке и свирати. Кући или у гаражи.

– У време пандемије завршили сте течај за водичку за Дубровачко-неретванску жупанију и Град Загреб. Срећом по домаће глумиште, а штета по туризам, глумачких ангажмана вам не недостаје, али да су околности биле другачије, где би вам био највећи гушт одвести француске туристе?

– У Дугаве. Верујем да би тај локалитет неким Французима био довољно егзотичан. Што се тиче Дубровачко-неретванске жупаније, нисам сигурна би ли се упустила у пељешке винске туре – тешко да бих саму себе кориговала у локалној самохвали. А и ваља мислити на бакшиш.

Повратак у свакодневницу

– Који је био први филм у којем сте глумили и што вам прво пада напамет када се сетите рада на њему?

– „Црвено“ од Соње Тарокић, њезин студентски филм. Написала ми је дуги мејл из Италије девет месеци пре, да има идеје, али да ћемо их с временом реализовати, нека их. Снимали смо у стану њеног деде Бруне Профаце, а онда у небодеру у мом кварту, у Цветном насељу у Загребу. Седмеро нас. У том филму је реквизит био Нокиа 3310. Након ноћних снимања сели бисмо на степенице, причали и пили пиво.

– Прва реплика Јелене Дракуле, лика којег тумачите у филму „Последњи Србин у Хрватској“ Предрага Личине била је: „Срби (смо), јел’ то проблем можда?“ Какве сте реакције добили на ту улогу?

– Филм сам гледала само једном с публиком, на загребачкој премијери у Кину Европа. Дан касније смо кренули са снимањем „Зборнице“ па сам била искључена када је почела дистрибуција филма по другим хрватским градовима, као и у Србији. Ипак, чујем да су реакције биле доста позитивне – и на филм и на улогу, разонодило је људе. Чини ми се да је публика највише запамтила тренутак у филму кад Јадранка Матковић каже „Моји су били партизани!“, а Дракула одговара „Моји нису“ (смех).

– У филму „Љетниковац“ Дамира Чучића имали сте поприличну слободу импровизације па сте потписани као косценаристкиња, а са Соњом Тарокић сте размењивали идеје око сценарија „Зборнице“. Имате ли у плану окушати се као сценаристкиња?

– Једном давно ме један сниматељ питао колико често размишљам о филму. У том тренутку смо разговарали о нечем сасвим десетом, али често се сетим управо тог тренутка јер ме подсети да кроз све чиме се бавим мимо филма конкретно, назирем неку потенцијалну филмску причу. Већ дуже време ми титра једна идеја и развијала бих је с колегиницом редитељицом, али пошто не станујемо у истим градовима, обе чекамо прву прилику да договоримо радни боравак. Не мора бити колиба, можемо и у небодер.

– Анамарија коју тумачите у филму „Зборница“ оштро се побуни против добро уходаног система да би на концу одлучила, или била приморана, водити мање и суптилније битке ако жели остати делом зборнице. Како ви читате процес кроз којег је прошла, као сазревање, одустајање, храброст?

– Анамарија је радница која није наративно одређена осећајношћу породичног живота ни проблематиком љубавно-емотивних односа. Њој се лична трансформација догађа кроз професионалне успехе и поразе, а дефинише је изразита одговорност према послу и високи осећај дужности према заједници. И сама сам увек волела филмове у којима је основна премиса оно чиме се протагонистице и протагонисти баве, вероватно јер свој посао доживљавам једнако важним простором интимних прилика као и приватни живот – другачије су ми важни, али у сличном интензитету. У више наврата смо и ви и ја разговарале о филму и сећам се да сам вам рекла како бих тај Анамаријин „прелом“ препознала у оном тренутку живота кад са шефицом или шефом идемо на разговор с кнедлом у грлу и из уреда излазимо гледајући у таписон. Верујем да многима та ситуација није нимало страна. „Зборница“ се тако и гледа као филм о сазревању у свету одраслих јер Анамарија постаје присиљена учествовати по правилима тог света, а не правилима властите замисли о њему. Њој није опција не учествовати и на том месту ми се чини да има храбрости – у променама себе, а не у одустајању од света. И сама се непрестано уверавам да у том нашем свету има вредности, да некад и заслужује разумевање као и заједничке напоре да буде више људски. Макар, с обзиром на све што се тренутно догађа, тешка ми је свака оптимистична мисао.

– На који се начин растајете од својих ликова након завршетка снимања и колико вам се тешко вратити у свакодневицу?

– По својој природи, снимање ме потпуно увуче па током рада не будем присутна у властитом животу – тај повратак у свакодневицу, интензитет и време које је потребно за „спуштање“ с адреналина је први чин растанка. Наравно, и сама снимања варирају, али кад се снимајући дани нанижу, кад изостаје расцепканост распореда, фокус ми је искључиво у процесу и нисам лежерна ни у разговорима ни у мислима, али паралелно немам ни претерану потребу причати о ономе што радим. Осим са сарадницама и сарадницима – по потреби, спонтаности или жељи. Обично кад снимања заврше, пожелим се пријатељица и пријатеља, спавања и одлазака на плац. И трамваја. У њему се чешће шути него у сетовском комбију.

„Обичност“ ме најмање изневерила

– Филмови и серије у којима сте глумили добили су мноштво награда, од „Рудара“ преко „Новина“ до „Зборнице“. И сами сте недавно били номиновани за „Златни студио“ за главну улогу у „Зборници“. Како се носите с наградама, тоалетама, ево и интервјуима, фотографисањем, целим јавним аспектом свог посла?

– Кад год осетим стрес јавног посла, опоменем се и кажем си како је то све тривијалан разлог за стрес. Ипак, тај аспект рада има своју протоколарност јер треба организовати све те виклере, а и поштовати рокове за интервјуе који су некад немогуће кратки. За разлику од вас и мене које смо већ неко време на линији и, с обзиром на дупле пробе и неизбежну флексибилност распореда због короне, имате разумевања што завршавамо овај разговор дан касније. Распореди су клизни, често нису фиксно дефинисани па се још увек учим паметно проценити време. Што се тиче свечаних прилика, за шминку ускоче цуре са сета, углавном све саме организујемо и смишљамо – трудим се не оптерећивати превише, а то понекад изгледа као кад смо се у средњој школи спремале за излазак. У том духу, и кад сте већ споменули „Златни студио“, на зиму ме посетила блиска пријатељица из Београда и у продавници секнд хенд одеће у Илици купиле смо комплет и поделиле га – њој панталоне, а мени сако. Као, нећемо трошити, касне хонорари, лако ћемо га упарити. И пред „Студио“ смо то и учиниле, панталоне су пре свечаности сретно стигле преко шверцера електроничке опреме који послује линијом Загреб – Београд. Када причамо о јавном, не могу се не дотакнути друштвених мрежа, оне су се некако наметнуле као простор на којем као да је постало прећутно питање важности, односно бонтона, похвалити се својим радом, а и подржати туђи. Сви емотикони и лајкови и цели спектар језика дигиталног нарцизма непрестано потичу страх од невидљивости и као се нешто не сме изоставити, пропустити. Ту ми је поготово важно не оптерећивати се, често имам потребу и за узмицањем, али нема до краја назад. Или једноставно, другима то опуштеније и маштовитије лежи него мени.

– Неретко чујемо да неки филм прати живот „обичне“ жене. „Обичног“ мушкарца у филмовима ни за лек. Што је за вас најиритантније опште место које и даље егзистира у приказу и рецепцији женских ликова у домаћој филмској продукцији?

– Није ретко да се у сценаријима које добијем на читање М (37) од А (42) разликује по томе што је прва, на пример, сестра од протагониста, а друга супруга уз обавезне дидаскалије у којима стоји да једна „забринуто гледа“, а друга „замишљено шути“. Смер женског лика у самом нацрту често је постављен искључиво кроз односе с другима – или подржавају наратив мушког лика или су овисне о њему. Једном сам, у разговору о мотивацији главне протагонистице, добила објашњење да цели њен психолошки лик диктира атрактивност мужевог занимања, дакле нити је самостална нити активна јер је то допуштено само „ексцесним“ женама, одметницама. И кад је реч о онима које нису тако замишљене, на разини слагања карактеризације, често чујем: „Па то је једна обична жена.“ Као да по рефлексу требамо сви замислити особу која ради у пошти, одгаја децу и још увек бели крух није заменила безглутенском верзијом – као да је такав живот неважан, невидљив и као да је аргумент или исприка да, ето, ни прича неће бити „велика“. „Па то је једна обична жена“, уосталом, увек испочетка на мене делује као став с висока, љути ме, али верујем да су у њега уписане све нијансе наших страхова да су нам животи досадни, исти из дана у дан, да смо их требали живети негде другде и некако другачије. Понекад као да се и сама браним од свакодневице ако је макар само асоцијативно претворим у опште место нужности и физичког проласка живота. Тим више јер ме „обичност“ живота досад најмање изневерила. Сви смо се, углавном, приближили свакодневицама улице, посла, кафића, породице, стана и свим њеним обичностима и чини ми се да губимо кад скрећемо поглед од места и људи који су свакодневни и „саморазумљиви“.

РАЗГОВАРАЛА: Ведрана Бибић, Нада