Миликин пут

Милка Жицина је у својим романима сецирала живот и рад ђевојчица и жена на југославенском селу, документирајући њихову свакодневницу. За разлику од већине других аутора соцреализма, тај живот и рад су јој најинтимније припадали

Žena za sve – Milka Žicina

У разговорима који се дотичу Милке Жицине обично свако толико услиједи знатижељно: ‘А тко је она?’ Служавка у Бечу 1920. која би ноћу, с пригушеним свјетлом, писала (а једном се и посвађала с газдарицом око тога, увјереном да исписује писма дома на картону, а да папир и није тражила, срамотећи кућу, те напустила службу). Постоларка и комунисткиња активна у паришком кожарском синдикату у којем би након раднога времена агитирала и раднике подучавала француски. Собарица на четвртом кату Задружнога коначишта Савеза набављачких задруга државних службеника у Београду, која је свој први рукопис ‘Кајин пут’, замотан шпагом у старе новине, замоливши друга да преузме смјену, предала 1932. критичару Велибору Глигорићу којега је отишла потражити у Министарство индустрије и трговине у којем је тада радио: ‘Имам манију да пишем. Њему ћу однети рукопис, па ће ме он отрезнити, лупити ме добро кад каже да ово ништа не ваља’. То се није догодило, дапаче, Глигорић је текст прослиједио Павлу Бихалyу, с чијим је предговором 1934. и објављен у Нолитовом издању, а шест година касније и наставак, роман ‘Девојка за све’.

Отварајући ‘Кајин пут’, Бихалy ће о Жицининим сјећањима на одрастање на селу, у Првчи која је данас административним дијелом Нове Градишке, глад, неимаштину и одлазак у службу још у ђечјој доби, написати: ‘Нема ту шаблонског описивања сочног зеленила које оживљава пејзаж, ни мириса земље црнице ни кравље балеге који засићује ваздух. Љуске кромпира и сплачина испуњавају својим смрадом природу у којој писци исувише чисто опевавају само златно класје, цветне брежуљке и плодну земљу богату крухом’. Кајина приповијест креће се већ скоро усахлом земљом, у сплету Жицининих искустава и искустава жена које су их с њом дијелиле у солидарности и међусобној подршци, које су присиљене напустити родитељске куће и отићи на земљу и у кућанства боље стојећих сељака, некада само за тањур жганаца (’барем нећеш бити гладна’) или пар опанака, или, уз нешто више среће, тих 1920-их и 1930-их, у творнице које су израњале тамо гђе се сељак ни за сјеме више није имао гђе и како задужити.

Милка Жицина сецира живот и рад ђевојчица и жена на југославенском селу документирајући њихову свакодневницу, од најраније до зрелије доби, у кухању, чишћењу, раду у пољу, с гладном дојенчади на прсима, искрварењима у очајничким покушајима да прекину још једну трудноћу коју не могу изнијети, страху од пијанога оца којега би Каја, најмлађа, умиривала да не би истукао мајку и старије сестре, с покојом јуницом, нешто бундева, дознакама које је брат ту и тамо могао послати из иноземства и мајчином надницом с којима је ваљало преживјети. Али за разлику од већине других аутора соцреализма, тај живот и рад су јој најинтимније припадали.

С новцем који би био достатан за свега тједан дана, Жицина се преселила 1920. у Беч и њиме платила оглас: ‘Девојка за све тражи место!’, прво с намјештењем служавке, а затим бединерице, учећи њемачки и послије радног времена срећући се са студентицама и студентима у оближњој кавани те заподијевајући с њима разговоре (’Ето, то су били моји универзитети, моја васпитања’). Из Беча је 1923. или 1924. кренула у Хамбург, запослена кратко у једном расаднику, а након што је покрпала коју марку заложивши већину ствари које је имала са собом, отиснула се пјешке у Париз у који су се слијевали радници у потрази за послом (’Спавала сам у баракама, радничким склоништима, код породица које би ме прихватиле на преноћиште. Кад не бих нашла место, одлазила сам на жељезничку станицу и замолила да останем бар до поноћи’). На путу према Паризу застала је у једном рударском селу и у Метзу зарадити нешто новца да има за пресвлаку већ подеране ођеће. Ту је чистила и прала рубље, радила у хотелу и учила француски, да би 1925. напокон стигла у Париз. Тамо је дошла у дотицај с Марџовим ‘Капиталом’ преко новинара и књижевника Веселина Маслеше, послије и народног хероја Југославије, учланила се у комунистички Социéтé Гéнéрале де Траваилле Униттаире и синдикат кожарских радника, активиравши се у југославенској језичној групи: ‘Мој главни задатак у тој групи био је да идем међу наше раднике по околини Париза, такозване террассиере, и да водим агитацију’. С партнером Илијом Шакићем, услијед демонстрација на Међународни дан револуционарне солидарности 1929., депортирана је из Француске у Белгију и затим у Луксембург, гђе се Шакић запослио у фабрици високих пећи и челичани аттус, а Жицина као кухарица у радничкој кантини, учећи након посла раднице читати и писати. С отпуштањима 1931. вратили су се у Првчу, гђе су већ по доласку били под наџором полиције, и потом у Београд, гђе ради као собарица у Задружном коначишту и неко вријеме као дактилографкиња.

С ‘Кајиним путем’ зближила се с низом књижевника и других културних и политичких радница око Нолита и шире, с којима покреће марксистичке кружоке 1939. године: ‘Ми лево оријентисани писци живели смо тада у таквој једној борбеној атмосфери… све што је човек радио, радио је за ослобођење човека и свих радних људи и за рушење буржоаског друштва. Ником није падало на памет да се разболи и повуче у себе’. И уломци из њезиних књига и новински текстови објављивани су у Жени данас, Политици, Нашој стварности, Раду и Прегледу.

Почетком рата Жицина се затекла у свом селу, у Првчи, када су усташе кренули с прогонима Срба и комуниста, одакле се, уз помоћ обитељскога познаника, успјела пребацити с мужем у Београд и у Банат, све до ослобођења. Године 1948. примљена је у Комунистичку партију, а од 1951. до 1955., под оптужбом за агитацију и пропаганду, затворена је у београдској Главњачи и херцеговачком Стоцу (’зато што сам своје мишљење о советском народу изрекла неким људима. Не о Стаљину, јер ја сам увек била против Стаљина’). По изласку из затвора написала је ‘Друго имање’ (Космос, 1961.), ‘Село моје’ (Нолит, 1983.) и ‘Записе с онколошкога’ (Друштво ср Србије за борбу против рака, 1976.), о искуству лијечења од рака дојке. Преминула је 1984. у Београду, а постхумно су објављени и мемоари из Главњаче и Стоца, ‘Све, све, све’ (скд Просвјета, 2002.) и ‘Сама’ (Службени гласник, 2009.), те књига приповиједака ‘Нека то буде све’ (Службени гласник, 2014.).

Жицина у својим књигама увезује ситуације како су проживљене, с друштвеним и економским односима изреченим судбинама ликова које је и сама одиграла: опанчарки, праљи, служавки, мљекарица, собарица, кућаница, радница. У ‘Другом имању’, посвећеном радном колективу Ваљаонице бакра у Севојну (Ужицама), биљежила је и анализирала процес трансформације сељакиња у раднике, гутање земље на којој су се донедавно окопавали крумпир и репа, на којој је подигнуто радничко насеље с баракама, амбулантом, школом и трговинама, те начине на који машинерија изједа снагу оних који је покрећу, одлазећи ујутро, поподне и понекад у ноћну смјену с радницима у творницу. Од 2004. Ваљаоница бакра је, као и много других некадашњих самоуправних подузећа, приватизирана. Можда погађа предалеко од коријена, да би се проблеми разголитили, примијетио је Бихалy 1934., али Жицина даје детаљне микроприказе претворбе, тутњави машина, подрхтавања земље и начина на који су се животи људи, у старој Југославији везаних уз земљу, у социјалистичкој уз творницу, данас уз још потпунију неизвјесност, драстично мијењали с промјенама економских режима, прилагођаваних да на нове начине могу упрегнути и дисциплинирати људски рад.

пише Нина Чоловић