Мистерија живота Марије Вински

Фотографија снимљена у јануару 1937. приказује мајку и сина на скијалишту Крањске горе. Затим, друга, на којој знатижељно погледавају у смеру фотоапарата док корачају загребачком Хауликовом улицом. Станују у центру Загреба, прво у Гундулићевој 48, потом у приземљу у Улици баруна Тренка, у граду који се тридесетих година прошлог века убрзано насељава. Уметничка и журналистичка сцена итекако је витална, а фотографски хроничари града постају Владимир Хорват и Тошо Дабац. Али, ни деценију касније, мајка и син биће мртви: лечницу Марију Вински у августу 1941. усташе су стрељали на месту данашњег загребачког спомен-парка Дотршчина, а син Мирон гине на самом крају рата, 1945. године, као припадник Народноослободилачке војске.

Како су изгледале последње године живота наше јунакиње засад нећемо дознати. Можда тек наслутити, након читања књиге дневничких записа Марије Вински, састављених од укупно осам бележница писаних од 1917. до 1934., коју је под насловом „Велика је мистерија живота“ објавила издавачка кућа Диспут. Књигу су приредиле историчарке Луција Бакшић и Магдалена Блажић те касније с њемачкога језика транскрибовале и превеле германистице Мартина Галовић и Марија Скопљак. Насловна мистерија дневника налази се већ томе што су га њене приређивачице случајно откриле међу документима из личног фонда књижевника Аугуста Цесарка (1893. – 1941.), Маријиног каснијег партнера, којег су усташе стрељали само месец дана прије ње на, сва је прилика, истом митском стратишту Дотршчине.

Рођена је као Марјем Холлингер 12. вељаче 1899. у јеврејској породици уз две сестре и брата у тадашњој Буковини, делу Аустро-Угарске Монархије, а данас Украјине. Студирала је медицину у Бечу, што реконструише у својим записима: скицира предавања, разглаба каткад нашироко о медицинским појмовима. Свет се доима напредним у оно време, развијају се патологија и психијатрија. У опсесивној бризи за мајчино здравље, нарушено гихтом, очним трахомом и сивом мреном, чије лечење изазива јаке болове, Марија се троши као креда. „Одавно ми није блиска као мајка, но то што осећам за ту, од патње сломљену жену, неизрециво је“, записала је. С једне стране спутана, а с друге захвална породици јер јој је ипак омогућила школовање. Но што је толико привлачно и мистериозно и који је најснажнији мотив у дневнику Марије Вински?

Пост фестум, за приређивачице књиге то је Маријино образовање. И не толико у смислу студија медицине, колико у смислу опсесивног читања и усвајања различитих информација. Маријин живот је условљен књигама које чита, њу књиге одгајају, обликују ставове и мишљења. Ту су руски класици и филозофи, социјализам и марксизам, зоологија и ботаника. Марија литерарни свет покушава препознати у физичком свету око себе, и кад се ради о односима мушкараца и жена, о чему такођер пуно чита, и кад проучава психоанализу у делима тада још увек виталног Сигмунда Фројда. У времену између двају светских ратова дефилирају врло живо гласовити уметници тог доба попут виолончелистице Јудит Болор или драмске глумице Тиле Дуриојx.

Чини се каткад да је патос којим се води при писању, документујући властити живот у свету који се распада и саставља, упоредив са светском боли (Weltschmerz). Можда је тек реч о стилу и форми, јер дневници снажно истичу позицију субјекта који се тиме може доимати и несретнији него што јест, што је на неким местима индиректно назначила и сама Вински.

Па ипак, дневник Марије Вински, проматрајући један од његових рукаваца, чини сасвим солидан прилог и за породични смртопис, јер у непуне две деценије пратимо ишчезнуће једне читаве породице: прва је умрла њена сестра Јанете у новембру 1919., по свему судећи од последица шпанске грипе. И сама Марија често документује властиту физичку и психичку бол. Скорашње познанство и брак с трговачким путником Рудолфом Винским, као и рођење детета, испунили су је почетним миром. „Верујем му, постоји смиреност, љубав – не застрашујућа, одбојна сензуалност“, написала је. Због ње је Рудолф прешао на јеврејску веру.

„Први пут осећам близину мушкарца а да при том у себи не осећам потребу за бегом“, записала је у марту 1923. године. Премда спутана браком и конвенцијама, бдењем над болежљивим дететом, укључена је колико стигне у друштвени живот међу левом грађанском интелигенцијом. Мужева болест и коначно смрт 1931., у његовој 43. години, потакнуће је да заврши студије.

„Довољно сам оскудевала, патила, живела под притиском, ходала на прстима и узимала у обзир туђа расположења. Нисам то била ја – желим сада живети!!!“, написала је у септембру 1931. Мада су били на више начина блиски, Рудолф у њеном интелектуалном развоју и било којем другом ипак није имао нарочиту улогу.

Управо ће јој Цесарек помоћи пребродити Рудолфову смрт. Овако га је описала: „Живи за своју књижевност и своје социјалистичке идеје – оптимистично успркос проживљеном и увек претећем заточеништву.“ Марија Вински волела је планинарити. На једној од фотографија приложених уз дневник ту је активност делила с Цесарцем: седе на клупи и позирају, његова рука обухватила је њена леђа. Не сумња да је Цесарек за њу сидро живота и наде. Упознаје се још ближе с марксизмом и социјалним питањима. Чита Емилеа Золу и Уптона Синцлара, упознаје се с Лењиновом теоријом и праксом. Слуша предавања о Хегелу и започиње властити роман (смрт у породице, проблем смрти, између осталог, као литерарна грађа).

Марија је постала докторица опште медицине у 35. години; запошљава се у амбуланти, послије оснива дечји вртић и продаје мужеву трговину бојама. У међувремену умиру јој мајка и отац, самоубиство извршава братова кћер, док сестра Берта живи у лошем браку. Марија жели надокнадити време које је несебично жртвовала за друге. Овако пише: „Није све у моме животу било жртва; била је то слабост, барем већим делом. Тражење заштите. Детињство које је било посвећено родитељима, затим мушкарац и сада дете? Где сам ја? Када ћу постојати за себе?“

С Цесарцем одржава присност и пријатељску нежност. Помаже му у преводу његовог романа „Златни младић“.

„Верујем да истинском револуционару требају две ствари: смислена срџба због неправедних увета, коју треба подржати нашироко, и мора бити романтичар да би могао веровати у успех“, размишља. „Никада нисам била националиста. (…) Дакле, гледам на то питање из угла класе, а не расе. Али чудно: те сам ноћи схватила да сам у амбуланти имала прилику упознати пролетаријат и малограђанство обе расе и – моја ми се није више свидела“, записала је пред крај дневника.

Можда се Марија Вински превише изложила након Цесарчеве смрти, а ни њено јеврејско порекло, макар је на крају заједно с Рудолфом прешла у хришћанство, није јој успоставом НДХ било склоно. Па ипак, требала је те 1941. отићи у Босну и Херцеговину као медицинска помоћ оболелима од сифилиса, била је на попису лечника, али животна мистерија побринула се за њен трагични достојевски крај. За разлику од великог писца, није помилована испред стрељачког вода. У бизарно сроченом досијеу стоји да је пријатељевала с познатим комунистом Цесарцем. Осумњичена је тек за комунизам. За надати се да постоји и остатак дневника и у њему још покоји детаљ више о томе, до пред сами крај.

Јеврејка, лечница, левичарка, жртва усташког режима. Марија Вински.

 

Драган Грозданић