Мрежно насиље

05 August 2020, Berlin: ILLUSTRATION - A girl holds a smartphone in her hands, on which, among other things, the short video app TikTok can be seen. (posed scene) With TikTok, users can create short mobile phone videos to accompany music clips or other videos. Other users can comment, distribute hearts or react in other ways. Private messages are also possible. The app is especially popular among young people. Photo: Jens Kalaene/dpa-Zentralbild/ZB

Претеће поруке, увреде, застрашивање, говор мржње упућен преко лажних, а често и путем ауторизираних профила на друштвеним мрежама распрострањена је и уобичајена појава. Било да се информишемо, исказујемо јавно мишљење или просто прелазимо прстом преко објава свих врста – негативни коментари су константа. Мржња изречена у виртуалном простору сматра се сајбер насиљем. Према задњим подацима Европског института за равноправност полова, седам од десет жена искусило је виртуално ухођење. Једна од десет жена доживела је неки облик кибернетичког насиља, док је више од половине деце, корисника интернета, узраста од 12 до 15 година, имало лоше искуство у виртуалном свету.

Недавни случај преране смрти српске инфлуенсерке Кристине Ђукић покренуо је питање онлајн насиља и уопштено притиска с којима се носе деца, млади и жене који проводе време или раде на некој од интернетских платформи. Иако нико не сме олако и са сигурношћу тврдити што је био окидач за чин суицида 21-годишње гејмерице, јавност у Србији и балканска ЈуТјуб сцена је добро упозната с прогоном и застрашујућом количином говора мржње који су Кристини били свакодневно пред очима, испод њених видеа и у порукама. Осим тога, суицид је, уз прометне несреће, главни узрок превремене смрти младих.

„Ви када бисте видели задњих сто порука на мом Инстаграму, ви бисте се згрозили“, испричала је Кристина пре две године својим пратиоцима, у јеку бруталне хајке коју је против ње покренуо инфлуенсер Богдан Илић, познатији као Бака Прасе. Бесмислено је препричавати како је дошло до сукоба у којој две стране никако нису биле равноправне. Довољно је рећи да је Илић на екстреман и прилично утужив начин коментарисао пре свега Кристинин физички изглед, откривајући пред милионима пратилаца да она, између осталог, нема своју косу, већ да носи перику.

Све што је Кристина хтела, и оно о чему је често говорила, биле су видеоигре. Са само 15 година отворила је ЈуТјуб канал на којем је преносила играње популарног Мајнкрафта. С тако мало година стекла је етикету прве балканске гејмерице, цуре која се усудила ући у изразито мушки свет видеоигара.

„Добила сам 1000 пратилаца за десет дана, у то време то је било доста добро. Мој канал је био најбрже растући канал на Балкану, сви мушки играчи су били љубоморни. Али разумем их, они су се трудили, а ја дођем с једним клипом и растурим их све. Сви су се окомили на мене, хејтали су ме и правили видео о мени“, говорила је Кристина о својим почецима када се често појављивала на екрану у црно-белој слици, не би ли избегла ружне коментаре о количини шминке коју има на лицу. Први компјутер за гејмање купила је одвајајући од школске ужине, дословно, што би се рекло, од уста. Градила је свој канал и псеудо-близак однос с фановима, карактеристичан за ту врсту посла, показујући своју рањивост и мањак самопоуздања. „Када сам почела да снимам, сви су ми писали: ‘Ааа, како имаш малу горњу усну, ти уопште немаш уста!’ Мислим да сам тада добила тај комплекс. Отада имам жељу да повећам горњу усну. Смета ми што ми усна нестане кад се смејем док се снимам. Чекала сам да напуним 18 година да то направим“, говорила је Кристина Ђукић. Преко 700.000 пратилаца и медијска експонираност од детињства били су њена реалност, насупрот разлици између стварног света и оног виртуалног, на којој се и даље инсистира.

Лејла Талић, когнитивна и бихевиорална терапеуткиња и психологиња, сматра да се деца прерано упуштају у могућности које им нуде друштвене мреже. Но ако је особа већ ушла премлада у то, Талић наглашава да би она требала бити укључена у терапију, супервизију, да се види како се осећа, како анализира негативне коментаре, а све то уз велику подршку старијих око ње, родитеља и шире заједнице.

– Контрола доби креатора садржаја је јако важна. Ако си дете, онда ти треба помоћ. Сама платформа би морала имати више алата да олакша стварање садржаја младима. Увек је добар савет: можеш се макнути, одморити, неће се све срушити ако се побринеш за своје ментално здравље – говори Талић.

Ако гледамо пример Кристине Ђукић и њеног највећег познатог злостављача Богдана Илића, јасно је да је она, нажалост, била савршена мета. Девојчица, припадница ниже средње класе, ученица техничке школе, одрасла с мајком и баком, и с друге стране он, мушкарац, син православног свећеника с повеликим почетним капиталом у стварању садржаја, склон скандалима и угњетавању деце и жена.

– Она је по свему била ризична, али људима не треба пуно. Лако је направити повод, кад желиш разлог да неког повредиш, наћи ћеш га. То токсично понашање присутно је у свакој заједници, па тако и онлајн. У њеном случају то је погоњено сексизмом, оним најгорим, који је присутан у гејминг причама, где девојке које стримају бивају изложене страховитом сексуалном, виртуалном насиљу. Цуре се некад праве да су мушкарци како би избегле тај налет насиља. Оне само желе играти игре, желе радити оно што раде дечки њихових година. А блокиран им је приступ зато што су цуре – објашњава Талић.

У школи у којој Талић ради мали је број пријава за сајбер насиље, с обзиром на распон онога чему су деца изложена на интернету. Деца то, једноставно, не схватају озбиљно.

– Пуно разговарам с њима, они кажу да су то само шале и црни хумор. Ја им онда покушавам објаснити разлику између насиља и црног хумора. Чим се раније почне, то је боље. Ученици трећег разреда већ имају формиране ставове, али за време основне школе се још нешто може направити. Мислим да је разлог и срам, да ће им неко рећи да су преосетљиви, да не знају разумети шалу. Да се о томе више разговара, да су старији нежнији у комуникацији, свакако би више деце могло препознати да се догодило нешто што није у реду – наглашава психологиња.

Будући да је упућивање негативних коментара и порука широко распрострањено, то као да говори да данас свако може постати насилник. Особа у осталим сегментима живота може бити узорна, помагати старијима, ићи у цркву, а негативне коментаре може оправдати изликом „слобода изражавања“. Питамо Талић зашто неко постаје насилник.

– Друштвене науке покушавају предвидети понашање на основи неких предиктора. Интернет нам пружа илузију о анонимности. Ако се направи полицијска истрага, до особе ће се доћи, али та илузија о анонимности подстиче поступке које особа у реалности никад не би направила. Зашто нетко постаје насилник, па често зато што је особа сама била изложена разним облицима насиља код куће или у школи, видела је насиље када није могла схватити што се догађа. Ако је особа код куће чула да се тако комуницира, пуно је већа вероватноћа да ће тако комуницирати. Деца емпатију усвајају одрастањем, то је својеврсна комуникацијска вештина која се може увежбати и развити – објашњава Талић.

Важно је нагласити да је сајбер насиље казнено дело. Онима који га одлуче пријавити, потребно је пружити сву подршку и охрабрење, препоручује психологиња. Иако се као појединци осећамо беспомоћно да утичемо на лоше појаве на интернету, од нечег треба почети. Свако има могућност пријаве говора мржње и непримереног садржаја. Свако може престати пратити или блокирати појаве попут Илића, а с најмлађима, браћом, сестрама, нећацима, може се критички разговарати о сумњивим клиповима.

– Идеално би било да сви укључени схвате што се догодило, да понуде исприку и да пређу на страну борбе против насиља на интернету. То је можда наиван поглед, али то би заиста оставило највећи траг – закључује Лејла Талић.

 

ПИШЕ: Ања Кожул, Нада