Мушкарци који се боје жена

Има по нашим провинцијама кафића у којима се скупља искључиво мушко друштво, а једина жена која има приступ је конобарица, јер се уврежило да је услужни персонал на таквим местима женско. Када је пре неколико година комшиница Францускиња купила и обновила камену кућицу прекопута наше, у малом месту крај мора, интересовала се за такав оближњи кафић у којем се скупљају већ оцвали младићи, љубитељи добре капљице, мислећи неупућена да је то геј клуб који би могла препоручити познаницима. Моја сестра, забављена овим културолошким неспоразумом, објаснила јој је да се ради о традиционалном  далматинском момачком клубу са сасвим супротном агендом, ипак не спомињући да у нашем градићу за крњевал пале сликовнице дугиних породица као узрок свих зала која су нас задесила.

Сетим се, повремено, ове вињете из родног краја: рецимо,  кад год ми се причини да видим неку искључиво мушку екипу како се међусобно другарски тапше  и части, а увек је у близини и она ненаметљива  мала  која ће додати  што затреба. Постоје и у Загребу конобарице које ће тврдити да није то ствар провинције, да има тога и у њиховом урбаном кварту, да ми се није причинило. Конобарица можда мало претјерује, али ако вам,  рецимо,  музичарка, илустраторица, списатељица и новинарка тврде да стварни односи у хрватској култури јако подсећају на маломишћански  бојз клуб, таква – општи је консензус – засигурно измишља. Код нас, наиме, слушајући мушкарце који на ту тему уопште имају потребу нешто јавно рећи (а углавном су изнад таквих фриволности), стиче се дојам да никакве неравноправности нема, ако је икад и било, дапаче требало би узети у обзир да су у ново време управо ОНИ често дискриминисани.

С обзиром на то  да нема озбиљног разлога зашто би мушкарци лагали, закључак је да лажу жене – тако је од памтивека. А ако не лажемо, будимо поштене, онда нам се сигурно причињава.

Примера за ово има на сваком кораку, некидан се тако некима причинило да је убиство у ријечком кафићу, у којем је подивљали манијак скакао старијој жени по глави док је није усмртио, ни више ни мање него – фемицид. Па док су у појединим земљама људи склони претјеривању и излазе на улицу због пораста стопе фемицида, у нас,  где је ова стопа и двоструко виша, нико не диже панику – ми смо реални, код нас се зна да није свако убиство женске особе фемицид, некад је напросто изазивала, а он се нашао мало луђи. Кажу : могло се то исто догодити и мушкарцу. Но, ето, сасвим случајно није. Сигурно ми се причињава, али можда је ипак мало теже, опасније и захтевније свалити другог мушкарца на тло и покушати га згњечити. Вероватно ми се причињава и то да ће се политичар пуно лакше издерати на новинарку, него на новинара, да споменем само нове случајне случајеве.

Случајно , кад жена страда од руке манијака, а у Хрватској се то статистички догађа сваких петнаест минута, интервјуишу се његове комшије, пријатељи, родбина; сложне да је момак до јучер био прав. Тако нас наслови уверавају: не претерујмо, нема шансе да се ради о каквом фемициду или системском насиљу над женама и девојчицама, напросто сваких петнаест минута долази до кратког споја у главама момака, а то што је при том најчешће у близини њихова партнерица, мајка, кћер, пријатељица, пролазница, то је несретни случај.

Слично је  и с тим силовањем и  #мимовима. Видите што раде јадном  Вудију Алену  или професорима по академијама у Хрватској и региону! Генијални какви већ јесу, могу имати коју желе. Очигледно је да цуре само привлаче пажњу. А где ћеш лепшег привлачења пажње него да ти на челу пише: Силована. Или : Жртва насиља. Скоро ко лента за мисицу. Стварно необично зашто се више жена за то не пријави!

Сви бисмо могли мирно спавати, људи и жене, бојз клубови  и конобарице, као што смо спавали вековима, не би се за такве ствари ни знало, да није ових активисткиња, па разних глумица, новинарки, списатељица, редитељица које су се из чисте зависти разгоропадиле, осилиле и напале на јадне мушкарце…

Рецимо , у задње вријеме љуте се колегинице списатељице. Пишу књиге о томе и јавно говоре да су ауторице маргинализиране и прешућиване, добивају далеко мање награда, да им самопроглашени бардови и концесионари књижевног канона кроје судбину и гурају их, бар оне упечатљиве и гласније, у запећак, да нам је сцена сексистичка, цинична и мизогина и да све то скупа итекако рефлектује положај жена у друштву,  а богме и обрнуто.

Што је најнеобичније, о томе на сав глас говоре баш оне књижевнице које имају награде, које су међународно препознате, читане и вољене. Зашто се, дакле, буне водећа пера ових простора попут Дубравке Угрешић,  Славенке Дракулић,  Јулијане Матановић,  Иване Бодрожић,  Румене Бужаровске, али и неке друге ауторице које немају такву видљивост па ни чујност? Причињава им се, нема друге. Уфурале. Узалуд им књиге, титуле, знање, таленат, међународна па чак и домаћа признања, дугогодишњи упоран рад у академској атмосфери патронизирања и потцењивања – кад пате од делузије и трендовске уроте против невиних мушкараца. Нису мушкарци криви што су пуно бољи од нас баш на свим пољима па складно томе имају и бољи статус и боље хонораре и више награда (домаћих) и другачији третман у медијима (домаћим) и не морају бринути неке тривијалне егзистенцијалне бригице. Женске су хистеричне. Али не толико хистеричне да би некоме сваких петнаест минута скакале по лобањи, ни толико да би колегу, зато  што  је мушко, затајиле. Додуше, неке ће то без проблема урадити другој жени, што је заправо (само)омаловажавање, један од киселих плодова патријархата.

Некад је анонимни аутор била непотписана жена, а данас је најпознатија списатељица женски псеудоним Елена Феранте  – и даље анонимна. Ако није анонимна, пожељно је да нема став, да по могућности њеног гласа нема у јавности, како би фрајери слушали свој властити. С друге стране аутори су вешто „хакирали“ традиционално женске жанрове који почивају на исповедној литератури, која наједном више није потцењени женскасти приступ писању – само је требало причекати да је неки писац овери.

Наслућује се, тромо и споро, нека промена парадигме. Конзервативно друштво, које себе не препознаје као конзервативно, непогрешиво је детектовало оне које доносе нове ветрове па их, у страху за властите привилегије, покушава игнорисати и склонити нечујно. Није више паметно отворено се сукобити са женама. Девојке заборављају што су их учили, усађујући им успут у кости несигурност и сумњу у себе; не чекају да их открију, нити да их пусте да говоре. Јасно је да им прилику неће дати, узимају је саме. Мушкарци гунђају, али ипак тише.

Напослетку, ако баш морају, нека чувају своје књижевне ровове и каноне, створићемо паралелне. Некидан је, у сврху исправљања неправде, подељена и прва награда за књижевно стваралаштво жена (и мушкараца) на овим просторима, демократска и нетакмичарска – „Штефица Цвек“, названа према култној књизи и лику. Иако сам срцем уз награду која узбудљиву и иновативну маргину ставља у заслужен фокус и средиште, поздрављам могућност да „Штефице“ постану новчане управо због слабијег економског статуса већине ауторица, а знамо да без економске неовисности нема ни родне нити  уметничке.

У тренутку завршавања овог текста, баш везано уз новац, у јеку је пичвајз настао око плагијата дизајна кованица  еура. Па ево, имам предлог за убудуће: ставите на кованице и новчанице лик неке жене, њих на новчаницама има тако мало да је то збиља немогуће плагирати – у Хрватској засад ниједна.

 

ПИШЕ : Оља Савичевић Иванчевић, Нада