Насиље није забавно

Various clubs are participating in the protest action De Nacht in Rotterdam, with which they draw attention to the long-term closure that nightlife has to deal with due to the corona measures. Rotterdam, Netherlands on February 12, 2022. Photo by Robin Utrecht/ABACAPRESS.COM

Ноћни клубови, кафићи, концерти и партији су – рекло би вероватно много нас – зоне забаве и ужитка те опуштеније социјализације од оне на послу и цести, док нас муче, ограничавају и инхибирају дневне бриге. Ово ће бити добра ноћ, предосећамо викендом увече. Али многи од нас не предосећају него знају да ће свака та ноћ уједно бити и ноћ бројних ограничења, притисака, опреза, опасности и неугодности. Знамо, јер смо поучене небројеним искуствима сексизма, хомофобије и дискриминације који не остају на вратима клуба, него улазе на плесни подијум заједно с нама и у разним нам дозама и облицима уништавају забаву.

На то нас је подсетио текст редитеља, новинара и ЛГБТИ+ активиста Виктора Захтиле „Малтретирање у Мастерсу“ на порталу ВоксФемине, о искуствима хомофобије у загребачком клубу. У жељи да наставимо јавни разговор о наличјима излазака, питамо се је ли забава једнако безбрижно искуство за све, а особито за жене и мањине које су дискриминисане у ширем друштву – ЛГБТИ+ особе те припаднике српске и ромске мањине. На ту тему, осим с Виктором Захтилом, разговарамо и с Аном Ловрековић из феминистичког колектива фАКТИВ, председником Ромске организације младих Хрватске Миланом Митровићем и Машом Самарџијом из Српског привредног друштва Привредник. Хомофобија је, отворено започиње Захтила, присутна свугде.

– Доживео сам је у скоро свим клубовима. Од тога да вичу „ево педерчина“ или да тип прилази мени и дечку док се љубимо и говори „немојте то ту радити“. Ни не памтим што сам све доживео. Толико срања да ми је мука – каже он.

Према Милану Митровићу, расизма упућеног Ромима у кафићима у Славонском Броду скоро да и нема, али је ситуација била другачија пре неких седам година кад су врата кафића за Роме знала представљати зид.

– Тада им је у неке кафиће улаз био забрањен. Не директно, али их не би пустили. Но то су биле изнимке којих више скоро уопште нема. Град је толерантан и Роми немају већих проблема по питању дискриминације, као и у Барањи – прича Митровић, додајући да у Међимурју и даље, како му кажу, неке Роме не желе послуживати у кафићима.

Маша Самарџија се с изравним национализмом у изласцима се није сусретала, али јој током средњошколских дана није увек било лако изговорити у коју школу иде ако би је то неко питао у кафићу.

– Одговором да идемо у Српску православну гимназију у Загребу смо сугерисали своју националну припадност – појашњава Самарџија.

Но, наставља, сексизма вани није недостајало, нарочито „наизглед бенигног напастовања мушкараца“.

– Често се сматра да је нормално да непознати мушкарци женама ставе руку на струк, приђу им с леђа или се на концертима стискају уз њих. Мислим да се то свакој девојци и жени некада догодило – додаје.

Таква искуства, сматра Ана Ловрековић, тешко је одвојити од искустава жена у јавном простору генерално.

– У клубовима је можда све мало интензивније. Постоји велика „anything goes“ сива зона сексистичког понашања, натопљена кривњом и посрамљивањем, туђим очекивањима, реалним ризицима – каже.

Виктор Захтила истиче да од лоших искустава геј људи масовно имају ПТСП.

– Великом броју њих се желудац стисне од најмање претње насиљем. Нема толико физичких напада јер се хомосексуалци не понашају како желе, него имају фејк маниризам којим скривају своју хомосексуалност. То је менталитет опсаде – каже Захтила, наводећи да у клубовима градова попут Амстердама и Берлина људи у сваком изласку изгледају као у Загребу на Прајду, када могу показати какви су заправо.

– Разлика није у величини клубова, цени пића ни квалитети музике, него у атмосфери – тамо влада еуфорија само зато што знаш да си сигуран. Сигурност је основни оквир могућности за забаву – додаје.

Искуство излазака које би се свело на чисту, неоптерећену забаву, и за већину је жена још увек недосегнута привилегија.

– Чини ми се да још увек не успевамо појмити и изразити на којим све разинама наше друштво продукује насиље и неједнакост, на којим су све разинама наша тела злостављана и занемарена, што је и како заправо изгледа ослобођена, чиста жеља, прави ужитак. Превише је препрека на путу до тога – каже Ана Ловрековић.

Сива зона која је у изласцима често премрежена шовинизмом је и упуцавање.

– Таква се понашања код нас сматрају чак начином удварања, што је потпуно погрешно. Ниједној жени није угодно када је мушкарци у изласцима константно покушавају додиривати – каже Маша Самарџија.

О флерту који је често натопљен сексизмом говори и Захтила.

– Мушкарци су патријархално одгојени и кад се упуцавају желе увек бити у позицији моћи и добити одговарајући одговор на сваку њихову гесту. Ужасава их ако су имало у простору амбивалентности. А сексуалност јест подручје амбивалентности – не можеш стиснути дугме да добијеш што хоћеш. Они су кукавице у тој причи – сматра.

Када упозоравамо на то да је упуцавање често преплетено са шовинизмом, често чујемо мрачно „предвиђање“ да мушкарци „више неће моћи прићи женама“ и да ће свако моћи безразложно оптужити некога за напастовање. Захтила упозорава да је то лаж.

– Јасно је да свака реакција жена које су морале трпети свашта неће бити савршено прецизна. Ти као стрејт мушкарац требаш бити спреман да се, ако нека можда и реагује претерано, испричаш. Уложи тај труд јер је то основа солидарности. Стављање нагласка на „лажно оптуживање“ нимало не коинцидира са статистиком лажних оптужби. То је патријархална лаж – поручује.

Милан Митровић се посебно осврће на позицију Ромкиња.

– Рачунајте како се мушкарци понашају према вама, па онда то помножите пута два или три да сазнате како се понашају према Ромкињама. Ромкиње су дискриминисане зато што су жене и зато што су Ромкиње. Дискриминисане су у друштву, породици и у средини у којој живе – каже Митровић.

Проблеми изговорени у јавном простору само су врх леденог брега.

– Већина тог остаје непријављена због осећаја жена и геј људи да неће бити заштићени, да су и заштитари проблематични, због страха од аутовања. Кад претрпиш насиље и не реагујеш, то је огромна психолошка штета и траума која те прати, уништава самопоуздање и појачава параноју. Али ако вриштиш, кроз то престајеш бити жртва – упозорава Захтила.

На питање шуте ли жене превише о доживљеном насиљу, Ана Ловрековић подсећа на кампању #женеујавномпростору, која је разоткрила стотине случајева сексуалног узнемиравања и насиља, а упориште многих били су управо клубови.

– Иако су сведочанства била анонимна, а клубови нису били именовани, било је могуће препознати и случајеве за које смо чуле из другарских или познаничких кругова, као и места у којима су се одвили – од мејнстрим локала до клубова у којима се неретко одвијају феминистички и антифа партији – каже, додајући да проблем није толико у шутњи жена и квир особа, колико у томе што их се не слуша односно игнорише док говоре.

– Ако их се ипак саслуша, реакције су претежно разочаравајуће. Понекад смо чуле за који састанак управе, а свега једном или двапут уследио је прекид сарадње – разлози непознати – каже.

Мањак реакције је нормализован.

– Знало се догодити да се у неким кафићима, нарочито за време фудбалских првенстава, скандирају усташке или антисрпске пароле. Није баш угодно, али с временом сам такве ствари престала емотивно доживљавати. Нисам никада доживела да су они који вичу упозорени од стране особља – присећа се Маша Самарџија која додаје да су, с друге стране, простори у којима никада није доживела национализам били алтернативни клубови.

Међутим, мада се таква места обично позиционирају као прогресивна, сексизма и хомофобије у њима не мањка. Ана напомиње да такозвана алтернативна сцена није толико прогресивнија од других простора.

– фАКТИВ је више пута упозоравао прогресивне клубове када би угошћавали сексистичке, хомофобне, десне извођаче. Штовише, организовали су се и некакви састанци с представницима клубова или организаторима. Нажалост, сваки пут нам понављају исто: да претерујемо, да све схватамо преозбиљно и да ти извођачи имају публику која ће доћи, платити карте, платити цуге. Дакле, профитни пословни модел је изнад вредности које такви клубови наводно заступају – каже Ана Ловрековић, док Виктор Захтила на сличан начин коментарише извођаче с домаће техно сцене који не одбијају сарадњу с клубовима у којима се догађа насиље.

– Без обзира на супкултурни имиџ, патријархат је патријархат, насилници су насилници, има их свугде. Сцена је у глави прогресивна, а заправо кукавичка, конформистичка и провинцијална као и остатак Хрватске – вели он.

На питање од куда кренути у борби за сигурније просторе, Ана Ловрековић одговара с неколико сугестија.

– Добар је старт одрећи се конформизма. Послушати особе које су о насиљу проговориле, веровати им, не релативизирати њихове приче. Не ангажовати проблематичне редаре, не радити гигове бендовима који промовишу сексизам те – најједноставније, а најважније – кад ти неко укаже да је дошло до узнемиравања или насиља у твом клубу, поступити како особа која је то доживела жели – каже она, сматрајући да се може укључити феминистичке и ЛГБТИ+ колективе у развој клупске политике или копирати примере клубова из иноземства.

– У Лондону је из панк и феминистичких кругова кренула иницијатива „Good night out“ која је у неколико година успела постићи да бројни клубови с различитих сцена постану укључива места за забаву – додаје.

Маша Самарџија држи да би се свака назнака шовинизма, расизма, хомофобије и фашизма требала кажњавати најмање избацивањем из простора, а Захтила даје пример квир партија у Амстердаму.

– На улазу је пар особа питало свакога: „Зашто си ту? Знаш ли какав је ово парти?“ Што за тебе значи квир парти?“ Нису ме пустили унутра док се нису уверили да сам схватио како се требам понашати. Сви клубови би на улазу требали питати свакога: „Јеси ли свестан да унутра не смеш грабити жене и ликове? Да не толеришемо насиље? Ако не можеш то схватити, ван.“ То није булетпруф тактика, али је велика ствар – поручује.

Колико је важно да су редари у клубовима сензибилисани, подцртава и Милан Митровић.

– Пре шест година сам с пријатељем ишао у ноћни клуб где ме иначе увек чекао стол и пиће од газде. Том приликом на улазу је био избацивач који ме није хтео пустити. Рекао ми је да је у току приватна забава. Након што сам поразговарао с газдом, све је било у реду. Важно је да избацивачи имају емпатију према свима, а не да је изгубе ако наиђе неко мало другачији – каже Митровић.

На крају, у изградњи сигурних простора важну улогу има и публика. Митровић истиче да је важно да и сами Роми буду своји, нормални и никоме се на силу не покушавају умилити.

– То што је пар Рома направило проблеме не значи да су сви такви. Моје друштво и ја смо били познати гости и увек смо били неки тип медијатора, ускакали смо и разговарали с људима – каже Митровић.

– Реаговати, пружити изравну подршку особи која је доживела узнемиравање или насиље или, како су пре коју годину чланице једног сјајног бенда вриштале по стејџевима, „You ignorant fuck, gonna put you to shame“ („Јебена незналицо, посрамићу те“), најмање је што можемо учинити – каже Ана Ловрековић. Потписујемо, а за крај цитирамо један закључак из Захтилиног текста споменутог на почетку: „Забава без солидарности? Чисти конформизам.“

ПИШЕ: Дуња Кучинац, Нада