Наташа Десница-Жерјавић: Све је ишло преко нас

Мој отац никад није порицао да је Србин, али зар је то једино важно, зар је то једини критериј? Наравно, кад је дошао рат, било је важније да је Десница Србин него оно што је написао

Један врући јулски дан провели смо у Исламу Грчком. Опасани зидинама, у дебелој хладовини унутрашњости Куле Јанковића, разговарали смо с Наташом Десницом-Жерјавић, једном од власница тог споменика културе прве категорије. Наша суговорница је умировљена лекторица с Одсјека за романистику Филозофског факултета у Загребу, гђе је магистрирала и докторирала. Рођена је у Сплиту 1941. и једна је од четверо ђеце књижевника Владана Деснице. Простор у којем смо боравили у друштву Деснице-Жерјавић девастиран је у ратном периоду од 1991. до 1995. Обитељ се 2002. ухватила укоштац са захтјевном обновом Куле, а до данас је обновљено све осим господарских објеката и појата. Наташа Десница-Жерјавић у разговору нам је открила да је раздвојеност од Куле и Ислама Грчког за вријеме рата тешко подносила. Међу првима се прикључила Српском демократском форуму 1991., јер је хтјела, како каже, именом Десница сугерирати овдашњим Србима да вјерују онима који заговарају мир, а не рат. У интервјуу за Наду говори о првим сјећањима на Ислам Грчки, о љубави оца Владана и мајке Ксеније, али и о посљедицама које је рат оставио на међуљудске односе на простору Равних котара.

Која су ваша прва сјећања на Кулу и Ислам Грчки? Овђе сте проводили љета?

Одувијек, откад знам за себе овђе сам проводила барем дио љета. Познавала сам већину људи у селу, играла се с ђецом. Чак сам 1950. или 1951. овђе провела већи дио године, иако није било школе до 1954. Кроз ту годину сам упознала биједу у којој су овђе живјели људи. Несташица, оскудица хране… Људи су били гладни зато што су били одсјечени од свијета. Ово је само на 15 километара од Задра, а то као да је био неки други свијет. У тим годинама била је права авантура доћи до Ислама из Загреба. Преко Лике влаком, а онда аутобусом који се опасном вожњом преко Велебита спуштао на Обровац. Дошли бисмо до Смилчића, а онда би нас у Смилчићу дочекао фијакер, бака и тетка су га слале по нас. Ишли смо само једном годишње јер се чешће није могло.

Данас када гледате око Куле брда, поља и раслиње – колико се то измијенило у посљедњих неколико десетљећа?

Поглед на Велебит и врхове Угљана је исти. Наш парк је доста страдао, а што се тиче котарског поља, оно је прекрасно, плодно и има пуно воде, клима је идеална за различите културе. Разлика је у томе што, ако погледате боље, видите да је највећи дио необрађен.

Како је изгледао Ислам Грчки послије Другог свјетског рата?

Ту је било пусто, а тако близу цивилизације, без основних увјета за живот: први аутобус прошао је 1958., струја је дошла тек 1969., 24 године од краја Другог свјетског рата. Да је то негђе у брдима, неприступачно и слабо насељено, можда би било неког оправдања. У осамдесетима смо плаћали самодопринос за воду и телефон, и управо кад се то требало остварити почео је рат. Заосталост и затвореност које карактеризирају овај крај, потјечу од тога што од турских времена надаље ниједна држава у којој су живјели није овим људима створила основне увјете за живот. Преживљавали су једино захваљујући труду својих вриједних руку. Сватко је производио оно што му треба да се прехрани, на својим малим њивама углавном су узгајали житарице, кукуруз, јечам, зоб, али недовољно за цијелу годину, тако да већ у прољеће многи нису имали круха. До 1970. практично су гладовали. Тада је направљена цеста која води на магистралу, а они су почели производити воће и поврће. Те културе биле су пуно исплативије, па су нагло из крајње биједе ушли у фазу одређеног благостања. Заправо, једини период кад су добро живјели је онај од 1970. до 1990. Набавили су механизацију, изградили куће и извозили своје производе у туристичке дијелове земље. Није ми жао што сам упознала те црне послијератне године, јер без тога не бих разумјела менталитет људи.

Освајали смо зграду по зграду

Кад сте били у Кули задњи пут прије рата?

Задњи пут смо љетовали 1990. Сјећам се балвана, колона туриста који су нагло одлазили. Задњи пут смо дошле 1991. сестре и ја, покупиле смо неке иконе и вриједне ствари, али нисмо ни саме знале гђе је сигурно, куд да идемо и оставимо те ствари. Нисмо биле свјесне тада колико је то путовање било опасно, јер су нас свако мало заустављале неке контроле, полиције…

Да ли сте тих година имали ажуриране и поуздане информације о стању Куле? Када сте се први пут упутили овђе након 1991.?

То су биле непрецизне информације. Нетко би нам телефоном из Њемачке јавио да је нешто чуо од неког другог, знате како то иде. Чули смо да је Кула запаљена, да је југозападни дио гранатиран. Ни у што нисмо могли вјеровати док нисмо виђели својим очима. Страховали смо, онда бисмо се тјешили тиме да су ту 300 година пролазиле разне војске, ратови, освајачи, а Кула је увијек некако остајала читава. Мислили смо, па не може сада бити горе. Али очито може. Након рата смо први пут ту били 1996. Нетко нас је довезао, ходали смо кроз шикару, нисмо знали је ли нешто минирано и гђе можемо улазити. Кула је била у таквом стању да је моја сестра размишљала да оде и да се никад не врати. Изгледало је потпуно безнадно. А ја сам размишљала, кад бисмо само поправили стару језгру…

Чињенично стање је такво да су односи између Ислама Грчког, Ислама Латинског и појединих села изузетно нарушени због догађања у ратном периоду. Како су људи овђе живјели једни с другима до прије 30 година?

Што се тиче односа између Ислама Грчког, Ислама Латинског и свих околних села бенковачког краја, они су били врло пријатељски. Нису нарушени ни за вријеме Другог свјетског рата. Усташе нису дошли у Равне котаре, па није било ни закрвљености. Овђе су марширале разне војске, а они су једни друге заклањали. Склапало се пуно бракова, уопће се није гледало тко је које националности. Свака кућа је имала неку баку или тетку која је удата у друго село. То је најгора посљедица овог рата – људски односи су се погоршали и окренули у нешто супротно од онога како је било прије. Поседарје, које је било партизанско село, имало је споменик палим борцима – сад су та имена избрисана. Почетком рата нетко је топом пуцао из Ислама Грког у Поседарје, убио човјека, отишао, и село оставио у рату. То је тешко поправити. На том раздвајању се још увијек ради, неки од тога живе и праве каријеру. Они не раде ништа добро за своје село, за свог сусједа.

Пуно пута сте говорили о обнови Куле. Штету сте годинама санирали. Да ли је ово што сада видимо у потпуности обновљено и налик ономе што је било прије?

Грађевински је у потпуности обновљен овај четверокут, зграде које гледају на велику авлију, и оне које окружују унутарње, мало двориште. Године 2002. је почела обнова, Министарство културе је одонда сваке године давало неку суму за грађевинску обнову, у почетку су то били већи износи, а послије све мањи. Израда документације трајала је двије године, затим су се двије године рашчишћавале рушевине. Група професора с Филозофског факултета у Загребу организирала је волонтерски камп, долазили су студенти из Француске и Белгије који су лопатама износили брда шуте. Освајали смо зграду по зграду, а истовремено смо организирали љетне школе о важности културних споменика за потицање развоја неког краја, о могућностима организирања еко-музеја, о повијести овог краја и слично. У почетку су волонтери и предавачи спавали у сусједним туристичким мјестима, затим у импровизираним спаваоницама. Кад је дошла струја, вањским кабловима смо је спроводили у сваку зграду, имали смо импровизирану кухињу, цистерну воде. На неки начин смо кампирали. То су била лијепа времена јер се видио конкретан напредак.

Било је касно да их приволимо

Да ли сте од Куле успјели направити мјесто сусрета људи из овог краја? Како је текао тај процес приближавања?

Чим смо оспособили прве просторије, користили смо их за извођење неког културног, умјетничког или педагошког програма. Јако нам је помогао Центар за мировне студије, организирали су Мирамиде, мировне радионице. Они су надобудно отишли у Бенковац, изложили су свој програм државним чиновницима. Позвали су их да их науче технике понашања с људима који су били на различитим странама у рату, намијењене лијечењу ратних траума, нормализацији живота. То је било вријеме кад се Хрватска припремала за улазак у Еуропу, за живот по еуропским стандардима, али овђе није било слуха за то. Нитко се није одазвао. Када смо организирали забавно-културне програме, људи су долазили у невеликом броју из оближњих села, из Бенковца и Задра. Ту би се људи који су се познавали прије рата коначно срели, владала је дивна, мирнодопска атмосфера. У почетку је било доста предрасуда, неки нису хтјели доћи, а када би дошли, виђели би да ту нису никакви непријатељи. То су неке искрице, није се широко распламсало, али на концу у 15 година, колико су се одржавају те љетне свечаности, свакако је тај негативни набој према Кули, Исламу и нашој заједници мало попуштао. Имамо изврсну сурадњу с једном аматерском драмском групом из Поседарја која његује ускочку традицију. Они настоје људима пренијети да је ускочка традиција заједничка, да је та заједничка повијест трајала стољећима. То је у Кулу привукло људе који у почетку нису хтјели ни чути за то. Требало их је подсјетити на нешто што им је заједничко.

За вријеме рата сте паралелно били пуни брига за своје село и Кулу, а у исто вријеме живјели сте у Загребу. Је ли било тешко живјети тих година у граду?

Ух, то је било јако мучно. Ни најбољи пријатељи хрватске националности не могу замислити до које мјере смо трпјели ударце. Свака вијест која се појављивала, напади с једне и с друге стране – све је ишло преко нас. Сваки тај војни напад погађао је Србе у градовима. Били смо као ђеца родитеља који се бурно растављају и сваки ударац једног на другога најприје погоди дијете.

Навршило се 30 година од оснивања СДФ-а у Липику. Како памтите то вријеме и ваш ангажман?

То је било вријеме када се рат спремао, када Крајина још није била разграничена, када се све комешало и када се догађало оно што смо сматрали катастрофом до које не смије доћи. То је била мала група људи, не могу рећи да смо сви били политички ангажирани. Милорад Пуповац је окупио неколико пријатеља који су виђели да се спрема катастрофа, али било је касно. Мислим да сам од почетка добро интерпретирала његове идеје и намјере. Он је од балван револуције до почетка рата, као још само неколико људи који су хтјели спријечити рат, обилазио терен и покушавао увјерити људе да је рат најпогубнија опција. Пуповац, Иван Звонимир Чичак, Жарко Пуховски и још неки годину дана су обилазили крајеве у којима је тињала побуна, носећи главу у торби. Мислили смо да први састанак за оснивање СДФ-а – ту нису били само Срби, иако су били у већини – није био само питање представљања Срба, већ питање хоћемо ли сви скупа срљати у пропаст или нећемо.

Који је био главни разлог вашег прикључења СДФ-у?

Нисам се прикључила као неки врхунски интелектуалац, него као представник своје породице да подржим такву идеју. Прије свега да у очима наших овдашњих становника који добро познају честитост наше породице, именом којем они могу вјеровати, покажем да то није некаква политичка манипулација. Но када сам била овђе 1991. на један дан, виђела сам да они живе у потпуној ратној психози, да их стално плаше: ‘Сад ће хрватска војска, сад ће!’ Та напетост је била толико јака да је било касно да их приволимо да размисле што је рационално, а што не.

Из медија, образовања и генерално јавног и друштвеног живота 1990-их су протјерани лик и ђело Владана Деснице, али и осталих књижевница и књижевника српског поријекла. Како сте се носили с тим срамним раздобљем?

Већ од 1980-их година, када су почеле националистичке свађе и препирке, сваки пут кад би се споменуо Владан Десница није се пропустило истаћи његову националност. То је показивало да је критичарима важнија националност од ђела, то је на неки начин био критериј вредновања. Мој отац никад није порицао да је Србин, али зар је то једино важно, зар је то једини критериј? Наравно, кад је дошао рат, било је важније да је Десница Србин него оно што је написао. Његова ђела су неко вријеме била избачена из лектире. Генерално, тај однос према српским писцима и ћириличним књигама 1990-их је примитивни порив, до те мјере да је на Филозофском факултету цијела едиција једног бугарског часописа избачена и уништена јер је била на ћирилици. То је срамотна епизода које се многи сад, вјеројатно, сраме. И у тим несретним околностима неки су ђеловали конструктивно: Велимир Секулић ишао је по школама и скупљао пакете одбачених књига које је довлачио у скд Просвјету. Тако је знатно обогатио Просвјетину библиотеку, која је касније прерасла у Средишњу књижницу Срба у Хрватској.

Тата је вагао сваку ријеч

Кула је за трајања манифестације ‘Умјетност приближавања’ овог љета била озвучена аудио романом ‘Прољећа Ивана Галеба’. Је ли глумац Зоран Чубрило добро дочарао тај класик? Имате ли можда неке очеве звучне записе, или га памтите како је изговарао написано?

Аудио роман је изузетан. Прво, глас Зорана Чубрила. Када сам у црквици чула дио романа, знате, тај глас ми је однекуд био познат, и начин говора, и ритам, подсјетило ме на тату. Одушевило ме што су ауторице Лана Дебан и Љубица Летинић саме дошле до нечега о чему је тата говорио – о звуковном облику текста. Он је на томе јако радио и до тога је много држао. Цијели роман, распоред поглавља има ту полифонијску структуру, није случајно да иза поглавља свјетлијег расположења слиједи нешто тамно, иза неког поглавља из свакодневног живота слиједи неки контемплативни одломак. Комбинација тих поглавља није задана фабулом па су могла бити неким другим редом, али он их је свјесно тако компонирао, чак на том макроплану, а да не говоримо на миркоплану, на избору ријечи, гђе је звук имао важну улогу. Или, како су ауторице рекле: ‘Десница је писао свој роман слушајући га.’ Тата је сваку реченицу, сваку ријеч вагао, мама је читала гласно, па је онда он из друге собе слушао одговара ли и звук ономе што је хтио исказати. Имао је точну замисао што жели говором уобличити. Угодно ме изненадило да су оне, немајући те податке из биографије нити из личног контакта, саме то закључиле. Што многи уважени критичари нису.

Дакле, ваша мајка је увелике суђеловала у стваралаштву вашег оца? О њој не знамо много. Тко је била Ксенија Царић Десница?

Мама је родом из Јелсе на Хвару, унука Јурја Царића, књижевника, поморског писца и педагога, заступника у Далматинском сабору. Била је не само супруга, него битна сурадница и подршка у животу Владана Деснице. Стално је учествовала у његовом раду, а он је желио чути њезино мишљење о сваком детаљу. Сјећам се кад би је погледао док би нешто читао и говорио: ‘А, Ксенија, хм?’ Поред нас ђеце и свега другог о чему је морала бринути, она је увијек била ту када је он радио. Њему је било важно што она мисли, мијењао би неку ријеч и читао јој. Она би му рекла: ‘Добро је, не дирај!’, а он би тражио другу, пету, па шесту, па седму ријеч. Онда му она каже: ‘Па то је оно прво’, он каже: ‘Не, то је малко друкчије!’ Обишао је цијели круг да би нашао ону ријеч која је прецизно погађала што је замислио. Није ни чудо да је ‘Прољећа Ивана Галеба’ писао 20 година, желио је наћи прави израз којим исказује визију, слику коју је имао у глави. Ксенија је била мајка четверо ђеце и Владанова жена и, вјерујте, то је захтијевало много више од 24 сата. Подржала га је да 1950. године, у вријеме тешке послијератне оскудице, напусти мјесто у Министарству финанција, увјерена да мора добити могућност да реализира свој стваралачки потенцијал. Јако су се емоционално ослањали једно на друго, били су срасли. Када је она изненада умрла у 54. години, ми ђеца, били смо већ одрасли. Брат је био бруцош, ја сам била апсолвент, старије сестре су већ дипломирале. Имали смо осјећај да је пред њима још много лијепих стваралачких година. Али изненада је све прекинуто, за тату то више није био живот. Тешко се разболио и након три године умро.

Како данас изгледа ваш живот у мировини? Студенти су вас вољели, да ли вам фали рад с младима?

У мировини сам 15 година, а како сам вољела радити са студентима, остала сам предавати још пет година. Сад на факултету више нема мојих колега, а и ови млађи већ помало одлазе, они који су били моји студенти. Након толико година видите да се свијет све више мијења, ја напросто више не припадам овом млађем свијету, он је толико друкчији. Не бих вољела живјети у њему ни да сам милијардер. То не би био мој живот, то не би био мој свијет.

разговарала Ања Кожул
снимила Душка Бобан