Неђо Осман: Мени је Југославија била Холивуд

Неђо Осман је рођен у Скопљу 1958. године. Каријеру је започео у ромском театру Пралипе, основаном 1970-их у насељу Шуто Оризари у Скопљу. Дипломирао је глуму 1980-их на Академији у Новом Саду и тако постао први Ром професионални глумац у Југославији. Већ пре и током студија био је ангажован на сцени Народног позоришта у Суботици/КПГТ те на сцени Новосадског позоришта. Након избијања рата, као члан Пралипеа остаје наступати у Немачкој. Заједно са супругом, познатом кореографкињом и редитељицом Надом Кокотовић, 1995. је основао Театар ТКО – Кореодрама / Романо Театар Келн Осман, који и данас скупа воде. Осим у театру, Осман глуми у филмовима, а издао је и неколико збирки поезије, које су преведене на више језика (у Хрватској је објављена збирка „Немој ме рађати“). Ангажован је као социјални радник и медијатор, а дуго је радио и као радио-водитељ. За овај се разговор преко Зума повезујемо на линији Келн – Загреб. Осман нам говори како су му се помешали сви наши језици и како му фали бити међу онима који их говоре. Док нас спајају компјутерске слике, пуштамо му да чује мало Загреба кроз широм отворени прозор. Каже да му значи и да се нада да ће некад скоро Надин и његов театар опет доћи у наш град.

У школи сам дознао да сам „Циган“

– „Моја прича почиње када пређем мост преко Вардара у Скопљу. Живели смо у једној ромској махали, познатој под именом Топана, у време добре Југославије“. Тако пишете у једном есеју. Почнимо овај разговор у тој махали. Како се живело, по чему је памтите?

– Често задњих година размишљам о тој махали, сетим се своје улице и наше куће. Наша махала се звала Топана, а ми смо били у главној улици. Ту су биле боље куће, имали смо две собе и двориште, а иза нас су биле кућице ко лего коцкице. Није било струје, имали смо пар бандера у читавој махали. Оне су биле у нашој улици, зато се рачунала као главна улица. Воде није било, ишло се на чесме. Мама је ишла ујутро на чесму, пре него што крене на посао. Сви су тамо долазили, то је био ред као сад кад идеш у банку. Док се чекало да напуне воду, могао си чути што се десило претходног дана. То ми је било као кад упалиш ТВ и чекаш да чујеш вести дана. Ко се развео, оженио, умро. Било је и свађе, тако маштовите, тако сликовитим речима. Како се тамо псовало, то је била уметност! По цео дан смо били напољу, с псима и мачкама, боси. Унутра смо ишли само кад смо требали спавати. За јело хлеба и мало шећера и мало уља, али било је смеха и музике, и свуда се играло. Тамо смо били једно, залепљени једни на друге, наши су животи били спојени.

– Након потреса у Скопљу, ваша је махала нестала. Али настала је нова, знана као Шутка. Како се рађала Шутка?

– Памтим добро како нам је кућа пала у том потресу, тад сам први пут могао свој живот окончати, мало је фалило. Моји су ујутро изашли напоље, а ја сам као најмлађи остао спавати. Браћа су побегла кроз прозор, а ја сам остао унутра. Старији брат се вратио копати и пронашао ме. Сећам се земље у устима и прашине. А о Шутки и њеној градњи… Касније сам се питао често зашто смо пристали да тамо идемо, требали смо остати у центру града, а не да нас Роме терају на периферију. Топана је била ближе граду. Моја породица је имала другачију судбину и ипак није отишла у Шутку, јер је тата радио у железници и добио кућу с оне стране Вардара, на којој су живели само гађовани, они који нису Роми. Тамо су биле њиве па су направили куће за раднике са Железнице. Одједном смо имали свако своју бандеру, и не само напољу, него је сијало и у кући. То је било нешто као она ТВ серија Династија, на сиромашнији начин.

– Споменули сте оца. Био је партизан, машин-бравар у Југославенској железници. Мајка је радила као чистачица у Македонском народном театру. Како су ваше одрастање обликовала занимања ваших родитеља, њихов рад?

– Моја мама је била најбоља мама, наш је одгој у насељу био свима за пример. Тата је био јако поносан на свој рад, а због љубави према мојој мами одустао је од одласка у војну школу у Русији. Био је доста строг, увек нам је причао о партизанима, одрасли смо на томе, не на причама о Црвенкапи. Од њега смо имали дисциплину и радничко поштење, остало нам је оно да треба живети од свога рада. Мама је била поносна јер је радила у театру. Познавала је глумце и они њу, волела је то. Стално ме водила са собом на посао, и тамо сам прво искусио мирис и мрак специфичан за театар. Та је жена била чиста љубав, и с цвећем је причала, и са животињама је причала, а с децом као с одраслима. Све је волела и сви су је волели.

– „Моје прво сазнање о себи, да сам Циган, дознао сам од својих колега у основној школи“, тако износите у једном тексту. Што вам је значило то сазнање, како сте се као дете с њиме носили?

– Ја сам први пута тамо, међу гађованима, дознао да сам другачији. Тамо сам први пута чуо реч „Цигани“, нисам је до тада знао. У школи се ишло двоје по двоје под руку, а ја сам увек био сам. У класи сам седио сам, у задњој клупи. Кући сам питао да ми објасне зашто ме тако зову, није било одговора осим тишине, бојали су се да ћу одустати од школе ако дознам. Браћа су ми рекла да нас називају тако, али да ми то нисмо, и да се морам сам изборити за себе. Сад та прича лепо послужи за текстове, али тада ми је било страшно тешко. Једном ми је мама дошла до школе, и видела како у реду сви стоје двоје по двоје, а ја сам био сам. Било ме срам јер ме таквог видела, та ми се успомена урезала. Симпатије сам у класи добио тек касније, преко спорта, који ми је био прва љубав и у којем сам увек био добар, од атлетике до кошарке. И рукомет сам играо, у првој лиги, чак сам у Немачку ишао, играо сам у Фортуни.

На крају смо остали у Немачкој

– Ваш је пут према глуми одредило ромско позориште Пралипе, основано крајем 1970-их у Шутки. Како се играло у том позоришту, како га је стварала Шутка?

– Пралипе је био нешто посве ново, буђење. Почело је на улици, редитељ Рахим Бурхан је скупио људе и наумио да ради театар. Кренуле су пробе, па су се с улице пребацили у основну школу, а касније и у Дом омладине „25. мај“. Придружио сам им се 1981., мој брат је почео пре мене. Гајили смо физички театар, пуно енергије, емоције, покрета. Кад се падало, падало се, било је крви, зноја. То је била наша снага и различитост. Био је то ромски театар, али нисмо били Роми како су други хтели да будемо. Није било егзотике ни кича. Након прве представе, „Краља Едипа“, себи сам рекао – овде је моје место.

– Чланови позоришта били су углавном млади Роми и Ромкиње, већина занатлије. Радили су, у слободно време бавили се глумом. Како сте на крају ви завршили на глумачкој академији?

– Били смо аматери међу професионалцима. Наши људи су радили, били вулканизери, бравари, итд. Ишли смо по свим југославенским фестивалима, играли по европским позориштима. Често смо гостовали у Загребу, и дружили се с глумцима из групе Коцолемоцо. Кад смо долазили у Загреб, никад није било карата, а након представе се дружило до јутра. Након прве представе „Краљ Едип“ знао сам да ће глума бити мој живот. Али сам такођер схватио да нећу да будем само ромски глумац, него хоћу да будем глумац као и сви остали. Средином 1980-их смо радили копродукцију у Суботици с КПГТ-ом. Сви су били тамо, глумци из Хрватске, Словеније, Македоније, мала Југославија. Кад смо се вратили у Скопље након тог пројекта, поштом ми је стигао телеграм у којем је писало- „Крени одмах, играш Отела“. Мислио сам да је грешка. Звао сам Љубишу Ристића, он ми је рекао да одмах седнем на авион. Кренуо сам, али возом. Ту се мој живот променио. Након Отела ми је било јасно да је глума мој позив, а то су приметили и други, потакнули ме да упишем академију. Чуо сам да Раде Шербеџија покреће класу у Новом Саду, одлучио се пријавити. На пријемном је било више од петсто људи, а ја сам своју изведбу извео на ромском језику, монолог од Едипа. Била је то сјајна генерација, био сам у класи с Бранком Катић, Филипом Гајићем. Наша академија је била свуда, учили смо где год смо се нашли. Театар је највећи луксуз који сам у животу добио, огромна је привилегија што сам се тиме могао бавити.

– Хтели сте градити каријеру у југославенском позоришту. Како је рат изменио те планове?

– Мени је Југославија била Холивуд, никад нисам сањао у Европу да идем. Играо сам с најбољим глумцима и глумицама, имали смо један од најбољих театара уопште. Идеш у Сарајево, у Охрид, у Чачак, у Загреб, шта ће ти Минхен и Берлин! Рат ме јако погодио, и данас ме боли. Пре самог почетка рата добили смо позив из Немачког театра „An der Ruhr“ код чувеног редитеља Роберта Циулија, да радимо копродукцију „Крваве свадбе“ од Ф. Г. Лорце, и мислили смо да ћемо се након тога вратити кући. На крају смо остали у Немачкој. Ја се и данас осећам Југославеном. Рођен сам у Македонији, али сам и Ром, моје су биле све наше земље. Можемо ми причати о историји Рома и коренима из Инде, али оно што сам живио је Југославија. Не могу сад свој живот заборавити или фалсификовати, као да га је маца појела. Данас је све другачије, све је копија, ништа није исто. И данас се игра у нашим позориштима, али није то то. Има лепих ствари, али нема заједништва, нема заједничког стварања. Код нас у Немачкој је иста ситуација, овде скоро па нико не зна никога, нема дружења, нема превише причања с колегама након представе. Ми то у нашем театру потичемо, али не може ствар спасити један мали театар.

– Позориште Пралипе напустили сте 1996. године. Са супругом Надом Кокотовић тада сте основали Театар ТКО (Театар Кокотовић Осман). Кореодрама, форма ТКО позоришта, била је доста провокативна за Немачку публику. Зашто?

– Кад сам напустио Пралипе, било је то доста тешко. Сећам се, то смо вече Нада и ја дуго седили код куће, и у исто смо време једно другоме рекли: „То је то, радимо наш театар!“ Изговорили смо то и пружили си руке. Кореодрама је једна од форми нашег театра, у почетку је била провокативна, јер је Немцима била непозната. У Југославији је такођер била провокативна, јер је исто била непозната. Нису знали је ли драма или је плес, или обоје. Кореодрама је била Нада, и њима је већ то било провокација, и у Југославији и овде. Нису никад схватили да кореодрама значи све заједно, све објединити, управо то је Нада. На Загребу на Академији данас предају кореодраму, а Наду никад не спомињу, не раде разлику између плесног театра и кореодраме. Била је испред свог времена, превише за већину да похватају. Јако смо ангажован театар, потичемо различитост, играмо на више језика и у више форми. Није лако бити странац у Немачкој и бити добар, успешан. То је њима превише. Али ми смо се изборили и гурамо своје, у Келну смо међу најбољим театрима, иако смо слабије финанцирани у поређењу с Немачким театрима.

– У једној од представа вашег театра, „9841/Рукели“, глумили сте боксача Рукелија Тролмана, првака који није смео суделовати на Олимпијади 1933. јер је био Синт, а касније је убијен у концентрационом логору. С чиме сте се све ви борили играјући ту улогу?

– Синти су исто Роми, и наравно да сам од прве био дирнут Рукелевом причом. Али распон његове приче је доста комплексан, био је европски шампион и представљао Немачку, а био је и Немачки војник, ратовао на источном фронту. Борио се, дакле, дупло за Немачку нацију, да би на крају завршио у концентрационом логору, где га је упуцао његов најбољи пријатељ. Мучило ме што је Рукели био војник с оне стране, ја сам ипак партизанско дете. Мучио ме начин на који су у то доба регрутирали Синте да ратују за Немачку. Пуно неугодног суочавања у мени се догодило кроз ту улогу. Била је фантастична улога и на њој сам захвалан, и важно је да смо играли ту представу свугде. Памтим и како сам морао пре уласка у ринг фарбати лице, брашном се забелити, као што је то кад је боксао радио и Рукели. Човек такве емоције не заборавља.

– Када је у питању филмска продукција, чини се да она с ромском тематиком и даље клизи према клишеу и плошности. Чини се да и ви нисте добили праву прилику на филму? Један вам је редитељ у вези улоге у његовом филму чак рекао да сте прелепи за Рома?

– На филму је пуно клишеа и стереотипа. Роми увек просе, краду, имају златне зубиће, негде стално лете у ваздуху. Нас је дванаест милиона у Европи, зар је могуће да сви ми не волимо да радимо, не волимо да учимо? Па да нас дванаест милиона лети стално у ваздуху, давно би били космонаути! Емир Кустурица је добар редитељ, али по мени је он искориштавао Роме и ромску тематику. Он ми је рекао да изгледам „премало као Ром“, да сам превише леп да играм Рома у његовом филму. А у том филму играју многи лепи глумци, шта је Бранка Катић, је ли она ружна? Шта је Срђан Тодоровић, него згодан човек? Шта то значи, да ромска страна треба бити карикатура, а остали фино? Мене тада није узео да глумим, а био сам у то доба први професионални ромски глумац у Југославији. Улоге Рома је дао аматерима. Немам наравно ништа против тога да аматери играју на филму, али занимљиво је да за неромске улоге није скупљао глумце с улице. Није Кустурица изузетак, има и горих, по читавој Европи још се снимају јако лоши филмови кад су у питању Роми. Мислим да ће се то временом променити, задњих година играм и другачије улоге осим мафиоза, мада морам рећи, на филму заправо још нисам добио својих пет минута.

Сретан сам што сам био Бекимов пријатељ

– Познавали сте Бекима Фехмиуа, који се глумећи борио за права Албанаца. Рекао вам је да делите сличну судбину?

– За разлику од већине глумаца, увек сам имао ту додатну улогу, терет представљања Рома. На академији сам увек ујутро кад сам долазио певао „Ђелем, Ђелем“, развио сам своју стратегију, причао о Ромима, био јако досадан с тиме. Радио сам то и да не би неко други о томе први кренуо, преузео моју причу. Увек је постојала нека латентна дискриминација. Кажу да тога нема у уметности, и истина је да у сржи онога што уметност за мене јест тога нема, али и уметници су људи, међу њима се нађе свега чега се нађе међу људима. Осећаш то преко тога што играш. У театру сам играо што би сваки глумац пожелио, али филм је био и остао друга прича. Сретан сам што сам био Бекимов пријатељ. Излазили смо скупа, дружили се. Био је фантастичан глумац, један од најбољих које смо имали. Имао је терет представљања својих људи, то је сигурно било тешко, и у томе смо се разумели. Рекао ми је да делимо исту судбину, то да заправо због тога тко смо нисмо добили прилику да радимо све што један глумац може. Он јест глумачки направио пуно више од мене, радио је сјајне ствари у Италији, играо велике улоге и радио с познатим светским глумцима и редитељима. Што се тиче Југославије, и даље су га овде кочили. Штета је што није направио више и штета је што ја нисам направио више. Не мислим ту примарно на штету за нас особно, него за читаво друштво.

– Четрнаест сте година на радију Дојче Веле водили емисију Програм Романес на ромском језику. Зашто емисије више нема?

– И за ту сам се емисију морао изборити, потакнуо сам уредника да то почнем радити. Све сам радио сам, једном недељно је ишла емисија, и била је једина емисија на ромском језику. Након четрнаест година су ми рекли да ће је укинути, што су покушавали већ задњих пар година. Дошао је нови интендант и објаснило ми се да је разлог укидања тај што немају довољно финансија, али и тај да ја немам лоби и пазите ово – да немам државу иза себе! То задње кад сам чуо, био сам заиста шокиран. Тад сам водитељима одела рекао – опростите, ја сам то заборавио, да ја као Ром немам државу! Рекао сам им да имам целу Европу, показао им тамо према другим редакцијама, македонској, српској, хрватској, да су то све моје редакције.

– Пуно тога мучнога смо се дотакнули, али ајде да разговор завршимо у узлазном тону. Што вам у животу, на крају дана, даје наду?

– Наду ми даје моја Нада. Имам праву срећу да имам тако посебну особу, и такав је борац да је увек морам смиривати. Није нам било лако, кад смо се упознали ја сам био млади глумац, за многе „Циган“, а она цењена уметница. Требало је пуно тога издржати, поготово у почетку. Заједно смо 35 година и све стварамо скупа. Мало је ако кажем да је она моја љубав, то је пуно више од тога.

РАЗГОВАРАЛА: Ивана Перић, Нада