О, да ми је циментати море

Прошле су двадесет и две године откако сам први пут каснила на трајект за Оребић, као што ћу каснити и на сваки после. Била је то јурњава аутом преко Капетана, преко серпентина пељешке цестице, уз реалну опасност сурвавања у импресивне поноре. Није та цеста умањила дивоту коју нуди осећај краја света какву имају пенинсуле. Ускоро, с временом и силом прилика, научила сам како закаснити пуно, што је пуно боље него закаснити мало. Јер у случају да ионако пуно касниш на трајект, можеш успорити и возећи тридесет километра на сат крстарити кроз винограде, стати и купити вино, воће и шкољке, скренути с пута и окупати се, убрати који рогач уз цесту па продужити за Вигањ, појести два-три сладоледа у шетњи по Оребићу, а зими се сакрити у топло, читати новине и бескрајно дуго зурити у море, док ти очи не поплаве.

Ако на брод за оток закасниш мало, добићеш слом живаца, ако закасниш пуно, добићеш пуно слободног времена. Зато је, осим изнимно, блесаво журити.

С друге стране, већини оточана, бар ми тако кажу, не жури се на копно онолико колико то копно мисли. Јер чак и кад ставимо на страну викендашке и туристичке романтичне идеје и утопије о отоку, на отоку се не живи успркос томе што је оток, већ управо зато што јест оток, оно нешто друго, што копно не може бити, и успркос свему, место које је од копна боље. Оточани се неће хвалити тиме, то би им вероватно било смешно, али су негде свесни своје привилегије као и оне специфичне тежине живота на отоку, у шкољки шкоја, изолацији која није увек добровољна. Или како је то један од оточких великана Д. Д. записао: Овог је мора превише.

И јест превише, зими, кад данима дере југо и не плове бродови, лети, кад су гужве, а поготово онда кад треба отићи у болницу или породилиште у Дубровнику. (ОК, ипак и онда кад касниш на трајект за Оребић.)

И ето, никакво чудо, није се поштено ни стиснуо асфалт на Пељешком мосту, а докотрљала се из смера копна, преко мора на оток, гласина да би требало саградити и Корчулански мост, онај који повезује Пељешац и Корчулу. Већ сутрадан – гласина је добила крила, али јавила се и друга страна, она која на отоку живи и свакодневно брине оточке бриге. Оточке градоначелнице и градоначелник су пухнули на хладно и рекли: Не.

Овог је копна превише. И нема разлога да га буде још и више. Па иако волим мостове, јер они уистину повезују светове и збиља се не могу сетити ни једног јединог који није леп, постоје ситуације и места на којима их не треба бити. У оном тренутку кад се сагради мост, оток више није оток (не сасвим) и копно ће се прелити у њега – а не обрнуто. Ако не верујете, отиђите на Чиово или у Новаљу. А као упозорење могу послужити крхке и фине средњовековне инфраструктуре многих градића и малих места на далматинској обали (црногорску да и не спомињем) које деценијама издишу под урбанистичким махнитањима.

Овако каже она стара песма: О, да ми је циментати море / Да мој драги не плаћа вапоре / Доша би к мени с товарон / Чекала би га с букарон / Али тога нећу доживити / Да ће море циментано бити / Са шкоја ходит до краја / Сваки на свога товара / Јер је сиње море привелико / Не море га циментати ни’ко / Товара продај, драги мој / И купи карту за вапор

Зато, ако ти је стварно стало, „препливај“, а ако није, стој где јеси. Уместо бетонирања и моста, отоку требају бољи бродови, боља поморска прометна повезаност и веће повољности за оточко становништво, можда мали аеродром, али не за богате туристе и бонкуловиће који ту само летују и граде апартмане и пролазе приватним возилима као мухе без главе, него за локалне људе којима је такво што потреба. Требају им лечници, али на отоцима, а не да се до њих возе по неколико сати. Учинити бољим живот отока не значи повезати га с копном преко којег ће кренути мешалице малтера и туристичке хорде, него му омогућити да боље живи у својој питомој и љубазној изолованости. Сваки оток је свој свет, планета у мору – и зато их волимо, сваки од отока на свој начин.

Изолованост увек садржи и неку врсту посебности, неко добро које је трајније сачувано, поштовање према месту на којем се налазимо и према властитој повести која на отоцима, за разлику од обале, није девастирана. Отоци као да су у неком природнијем, ненасилном односу с временом и простором. Сачувати, то би била та реч на којој ваља устрајати док се ствари, и мимо наше воље, неминовно мењају.

Односи се то и на оно што не видимо или не желимо видети, јер је испод површине.

Увала шкољки у коју у овом тренутку гледам преко руба екрана лаптопа, као и многи други медитерански локалитети, има више назива, па за ову причу бирам мени најдраже и најоточније име, које има и највише смисла. Наиме, у нашој ували окренутој на буру, која се усекла далеко у копно, која гледа на Пељешац и Св. Илију, и дубокој и плиткој и сланој и боћатој и отвореној и скровитој, и данас расту бројни шкољкаши.

Шкој (шкољ, оток) и шкољка долазе из сасвим различитих језика. Прва реч је романског – италијанског, друга праславенског порекла, али та случајна и лепа фонетска сродност наводи на размишљање о сличности отока с овим деликатним животињама, малим чудима природе, у филигранским тврдим оклопима; о повезаности с морем и с природом која се овде доживљава непосредно и интимно, а не као политичка агенда.

Ово вам причам, јер задњих лета испод површине мора, кад зароним, по читавој ували наилазим на гробља периски. Испражњене љуштуре зјапе празне, разјапљене међу лелујавим алгама. Упућенији од мене кажу да ова жалосна појава вероватно има везе с температуром мора која погодује развоју одређених вируса и бактерија, и морска флора и фауна се мењају с порастом топлине мора.

И без мостова, постало је задњих година пуно премреженије ово море. У загађивању велику улогу играју и големе бродусине. Власници ваљда рачунају да ће баш њих, кад потроше земаљске природне ресурсе, дочекати нептунска мора дијаманата. С већом изградњом, развојем, бржим прометом, ствари би постале још горе. Више аута, више кућа, више великих бродова – мање шкољки, мање мора… И не, нису сметња безопасни паштета туристи (а што су вам друго били родитељи?), који ионако немају горива за све те мостове.

Понекад ме питају зашто не живим на отоку целу годину, јер данас је то некоме с овом врстом посла који ја радим могуће – такве људе попут мене зову дигитални номади, иако се заправо не мичемо из куће где год да та кућа јест. На отоку не живим, јер га требам као посљедњу одступницу, план и могућност бега, можда и сигурносно – као бољи свет за који не желим да ми се разоткрије у некој баналности, јер је иста баналност у људској природи где год да јесмо.

Корчула је, баш као и Хвар и неки други, оток који има своје оточиће, шкојиће на које се бежи. А лети Корчулани сањају и даље: чим могу, отплове на пучинско Ластово и ненасељени Мљет. И оточани требају свој „оток“. Јер дубоко срце мора је у сваком плићаку под уветом да је тај плићак довољно далеко од наше свакодневице. Сви делимо ту древну људску чежњу за могућношћу бољег и лепшег, за својим отоком среће. Да је и само због тога, нека копна не треба премостити.

 

ПИШЕ: Оља Савичевић Иванчевић, Нада