Од традиције до модерне креације

Удружење Наше огњиште из Книна више од деценије бави се неговањем и очувањем старог заната – израдом народних ношњи и осталих одевних предмета, који су неизоставни део традиције локалног становништва. Када су се током протеклог лета уселиле у новообновљене просторије општине Бискупија, чланице удружења коначно су пронашле своју оазу мира у којој могу да раде оно што највише воле. У простору који одише радном атмосфером и позитивном енергијом свакодневно се оживљавају успомене на прошла времена, а њихова слика поново рађа кроз мотиве уткане на тканине. Суморна свакодневица, бриге и проблеми ту се остављају по страни, јер тренутке проведене у радном амбијенту ове жене настоје испунити креативношћу, ведрим бојама и светлим примерима, управо онаквима каквима их желе видети на својим ручно израђеним предметима.

Три традиционална ткалачка стана, стубна машина за кожу, индустријске машине за шивење, игле и конци у свим бојама, вуна, памук и већ готови производи, највреднија су имовина овог несвакидашњег ентеријера. Колектив од шесторо људи чини пет жена и један мушкарац. Од оснивања удружења до данас кроз различите радионице прошло је много волонтера и заљубљеника у ткање, везење, шивење, али и оних који су, кроз бројне пројекте, имали прилику да буду међу редовним запосленицима. Свима им је заједничка љубав према традицији, воља и ентузијазам да науче оно што се с временом заборавило. Ојдана Вештица, главна иницијаторка удружења, присећа се почетака рада Нашег огњишта.

– Идеја о настанку удружења дошла је сасвим спонтано пре 13 година. Проистекла је првенствено из потребе да покушамо створити нешто лепо и корисно за себе и заједницу, иако слободно могу рећи да сам о плетењу и ткању имала врло скромно, више теоретско знање. Моја покојна бака била је изванредна ткаља, мајка је била шнајдерица и мислим да је кућно васпитање било пресудно у одлуци да се наставим бавити тим послом. Уз то, била сам окружена људима којима није било лако наћи посао, а већином се радило о вредним и посвећеним појединцима – говори Вештица, водитељка и оснивачица удружења, додајући како су кроз његово име симболично желеле сачувати лепоту и топлину дома.

– Кренуле смо с ткањем, са жељом да оживимо традиционалну, народну ношњу книнског краја. Од тада до данас кроз наше удружење прошло је много људи, у неколико наврата

мењале смо и радни простор, али прича коју смо започеле остала је иста. Само смо је надограђивале, а сада се виде и резултати наших напора – присећа се Ојдана Вештица.

Ове вредне, упорне и амбициозне жене остале су истрајне и непоколебљиве у намери оживљавања некадашње традиције. Данас то више не сматрају само послом. Обавеза, хоби и знатижеља прерасли су у љубав, а то је оно што их изнова покреће. У прилог томе сведоче бројне реплике старих одевних предмета, прегаче и појасеви од вуне, аутентичне зобнице, книнске и личке капе, вунене чарапе, али и модерни предмети попут кожних руксака, шивених торби, футрола и свега онога што примену може наћи у свакодневном животу.

Било да се предмет прави традиционално или модерно, да је од природне коже или чисте вуне, обавезно је да на себи има неки изворни детаљ, вез с тканим материјалом по узору на неки део народне ношње. Сваки крај је аутентичан, готово свако село разликовало се од другог по неком детаљу на одевном предмету и о томе се, кажу у удружењу, посебно води рачуна. Суштина је добро познавати сваки крај, упознати се с начином живота и потребама људи чије су ношње у прошлости биле огледало живота.

– Можда ће звучати нескромно, али готово да не постоји оно што данас не умемо ткати, извести, сашити. Много је година прошло, много едукација, учења, упознавања с различитим техникама, прича с људима, истраживања, свега онога што нам је било страно а желели смо савладати. Можемо израдити комплетну народну ношњу за културно-уметничка друштва, сашити хаљине и кошуље с најзахтевнијим везовима, панталоне, ткане прслуке и појасеве с различитим детаљима, капуте од сукна и чоје, али и модерне торбе с етно мотивима које су све популарније. Чак смо се потрудиле да набавимо и аутентичну дугмад, урадимо украсе, накит, баш све онако како је било некада – појашњава Ојдана, наглашавајући како свака урађена реплика мора одговарати оригиналу, чак када се ради и о материјалима.

За израду аутентичног производа потребни су дани рада и пуно стрпљења. Најкомплексније су, говори Ојдана, ткане прегаче које обилују мноштвом боја и детаља. Не изостају ни ситни везови на кошуљама и прегачама, све је то осетљиво и изискује прецизност и посвећеност. Занат који су избрусиле до танчина за сада најчешће презентују путем својих интернетских страница те сајмова и манифестација на којима су увек радо виђене гошће. Готово да нема државе на кугли земаљској у коју није стигао неки од њихових предмета, макар и у виду сувенира. То им је уједно, кажу, највећи мотив и подстицај да наставе истим темпом, чак и онда када није лако набавити све што им је потребно за рад.

– Многи материјали су данас доступни путем интернета, али су квалитетне сировине увек скупе и на њих се дуже чека. Путем различитих пројеката настојимо набавити оно што нам је неопходно и сачувати самоодрживост, а од онога што успемо продати улажемо у даљњу производњу. Већина наших предмета је од чисте вуне, која данас, као сировина којом обилује читав овај крај, најчешће заврши на отпаду. Принуђени смо да купујемо вуну, јер немамо машину којом би ону бачену могле прерађивати. Нашли смо једну такву половну код жене која је више не користи, али немамо могућности да за њу издвојимо око 30.000 куна. Преко пројеката не можемо купити половну ствар, већ нову која би дошла из Кине, али то није исто. Нову, када се поквари, нема тко да поправи, а ову која је стара пола века није проблем прилагодити да служи сврси. Таква машина користила би нама и свима онима који би уместо пуних контејнера и загађене околине имали чисту вуну за плетиво – поручује на крају Ојдана Вештица.

 

ПИШЕ: Васка Радуловић, Нада