Последње писмо

Драга Мирo,

с једне стране чини ми се непримерено обраћати теби које више нема, а опет не постоји природнији начин, јер наша се комуникација углавном одвијала преко писама – мејлом; у тим писмима разговарале смо и о књизи, аутобиографији која је, годину дана након твоје смрти, недавно изашла у Хрватској под лепим насловом „Воли ме више од свега на свету“. Ово је, кад већ тако мора бити, и прилика да ти пошаљем последње писмо, на које на моју бескрајну жалост никад неће бити одговора, и да то писмо адресирам међу звезде.

Напослетку, као велику звезду знам те откада памтим, а упознала сам те као читатељку која ми је пришла на сајму књига у Београду – и тако је кренуло то срдачно познанство. Не постоји сценарио у којем бих ја пришла теби, па ти си бесмртна Мира Фурлан, а ја књижевница из земље величине града, нешто попут мало успешније сакупљачице салвета. Па опет, дошла си по потпис, писала ми касније о свакој мојој књизи, јер си била таква, другачија, нормална – ретка зверка. И ето, сад ја хоћу писати о твојој књизи, с тугом и усхићењем, јер ми се задњих недеља није догодило ништа значајније – ни у земљи ни у свету – од читања ове аутобиографије.

У јануару 2017. размениле смо неколико мејлова везано уз превод и објављивање аутобиографије коју сада држим у руци, тачније у обема рукама, јер ради се о више од 600 страница. Било је то време Хасанбеговићеве владавине у Министарству културе и идеолошких пресвлачења и скечева, па те услед тога напала списатељица коју си прозвала госпођа Мирјана, иако се не зове тако – нисам те исправљала, било ми је смешно и забавно, то што јој не знаш име стављало је ствари на своје место; само си дометнула „пси лају, караване пролазе“. Ипак, одгодила си објаву књиге, клима је била кужна. Покушала сам те наговорити да се предомислиш, али било је јасно, ако те и након 30 година једни пајаци пљују, а други се праве мутави, није тешко доћи до закључка да овде немаш коме писати ни за кога објављивати. Овај пут ипак до погрешног закључка, Мира! Твоја књига је, откако је напокон изашла, најчитанија у земљи и верујем да ће се читати дуго, а с новинских страница твоје превише паметне, превише лепе очи поново гледају овај слепи свет.

Нема пуно тако талентованих, уједно и храбрих ауторица код нас (аутора и мање). Искусила си то: храброст није најпожељнија женска особина, у најбољем случају сматра се неодмереном, а таленат само провоцира завист просека. У једној нашој преписци себе си у шали назвала „младом почетницом“, што свака страница твоје приче пориче: требало је падати, устати, живот оживети без задршке, без компромиса, а онда га и знати написати на исти такав начин. Тежак живот, богат живот, силан живот и иста таква књига. Твоје је писање без срама и уступака провинцијалном моралу, па нас и читање раскринка до краја. „Суштина је у снази“, записала си говорећи о глуми, „имаш је или немаш“. А тако је и с писањем.

Већ неко време играм једну загонетку са смрћу. Кад оде неко ко је снажно обележио своје време, с том особом ишчезне нешто битно у духу и души тог доба. Загонетка је какво доба та смрт најављује. Свет који смо познавале и волеле смањио се драматично када су га, готово преко ноћи, заувек напустили романтични јунаци и јунакиње (као да другачији постоје). А у задњих неколико година напустили сте нас масовно – као да се ради о организованом путу у рај за најбоље. С неким смртима нестају у нама читави градови, неколико пролећа, полица библиотеке, неке неоткривене планете или десетак речи које више немамо коме упутити, чак ни у глави. Рецимо, та реч принципијелност која ми се прва намеће док читам о твом животу – ко ће је призвати, камоли изговорити. Осим што је постала помало смешна, патетична и демодирана, то је једна прилично грбава реч за сваког ко је покуша живети и која је, непрактична каква јест, ишчезла из језика. Проверила сам: млади од 20 година нису чули ту реч. Значи ли одгонетка да данашњи јунаци и јунакиње не требају нужно кичму, да је њихова супермоћ управо у тој еластичности, прилагодљивости? Зашто ме то плаши?

Има она песма о мујезину који је умро кад је почео сумњати у своје идеале – а то је, сад видим, погрешно. Не убија човека сумња у идеале, него то што их уопште има, па их се још не жели или не може одрећи. Није ли то прича твоје породице, али и неких других, коју си испричала за све нас: мушкарци су страдавали због политике, жене због љубави (и политике). Није нека утеха, али још увек делује привлачније живети 66 година или минута као „луда цура“, величанствена дива и државни непријатељ у једној жени, него 666 без идеје, као ускогрудни врагови којима је животна битка шићарење, сплеткарење и лизање глутеус максимуса, а преко којих се спотичемо где год окренеш.

Мрзитељи, прогонитељи имају лица, али свеједно су аморфна маса зла, котачићи система који људе шаље у логоре, отима им домове, посао, животе. Ипак та бол као да је подношљивија од оне коју нам задају бивши пријатељи, бивше љубави…, углавном постоји разлог зашто су бивши. Тако читам и у твојој књизи. Најстроже смо према онима које смо волеле па их више не можемо волети, зар не? У очекивања је унапред уписан пораз, мало ће их људи оправдати – они најбољи јесу, хоће. Али након свега, та могућност, бити очарана, књигом, улогом, људским бићем, изнова и изнова осећати одушевљење и усхићење у окружењу које се клони емоција као болести, права је привилегија. За мене је твој животни роман „Воли ме више од свега на свету“ парадигматски за овај простор и наше време, можда више од иједне приче која је записана. Премало је прича о судбини жене, интелектуалке на брдовитом Балкану. Твоја је донекле сродна дневничким записима Марије Вински или Дивне Зечевић. Али овде није реч само о трагичној хероини с пуном свешћу о томе где живи и њеном устрајном тихом отпору, и наравно патњи – јер мора женско патити да би је поднели. Твоја књига је сведочанство о пунокрвној, непослушној жени, реметилачком елементу, која успркос околностима одбија бити жртва, оној која се отела контроли и не да се умањити, не пристаје на мање од своје истине, не можеш је ни ушуткати ни поткусурити. Да си мушкарац, можда би ти твоје врлине били опростили, можда би те својатали због њих. У сваком случају не би била тако сама с љубављу насупрот света.

О једној ствари сам са зебњом мислила: Само да није умрла несретна! И ето, пишеш да ниси. Дуго путовање кући, глад за присношћу и прихватањем, та потрага је завршила пре књиге, међу твојим људима.

Оптимисти кажу да су се ствари промениле набоље, људи су се еманциповали, постали толерантнији, али мени то изгледа као фасада политичке коректности коју ће скршити први потрес. Мизогинија је попримила деликатније облике, национализми се доста добро држе, а свако види само онај туђи. Некад сам, као и ти, веровала да ће људи вишеструких етницитета бити залог новог доба које ће донети већу повезаност, вратити поверење, али одавно сумњам. Пре ће бити да ћемо само остати ничије. Али ако је ничија друго име за своја, нека буде.

Драга Мирo, затварам књигу и први пут осећам како блистава победа може бити саткана од дугог низа пораза и понижења. Твоја је прича о љубави и припадности. Али не под сваку цену, не под свим уветима. Љубав, важно је коначно и то рећи, треба заслужити (више од свега на свету).

 

ПИШЕ: Оља Савичевић Иванчевић, Нада