Путевима Елене Феранте

Сунце сече поподне у топле наранџасте кришке. У уличици из које се назире црква Свете породице нема нигде живе душе. Корачам према оближњем парку у којем неколико дечака игра ногомет. У близини је квартовска основна школа и библиотека на којој је насликан лик две девојчице које држе књиге у рукама. Познајем их од раније, иако изгледају мало другачије од онога што сам замишљала. Лила и Елена (Лену) на зид су отиснуте према призору из серије „Моја генијална пријатељица“, снимане према истоименом роману италијанске ауторице Елене Феранте. Овде су одрастале, на овим улицама, у овом кварту.

Рионе Луцати је радничко насеље смештено у источном делу Напуља, које је 1950-их, када почиње прича Лиле и Лену, било познато као „рибњаци“, мочварно-индустријска зона у зачетку. Рајон је део комплекса индустријских насеља на потезу источно од Главне железничке станице Гарибалди, и као такав добар увид у изградњу Напуља након Другог светског рата. У рату је подручје рајона више мање било прекривено пустом земљом и пепелом, а кад су грађани Напуља 1943. године четверодневном побуном из града избацили нацисте, у град је ушао сан о господарском препороду.

С временом се у комшилуку рајона изградило свега и свачега, па се тако уз бок ниским издуженим радничким зградама близнакињама уздиже визуална какофонија највећих небодера Напуља, део пословне четврти Центро Дирезионале. Идеја о пословној четврти на периферији Напуља, која је требала привући међународне компаније у град, реализована је 1980-их година, а читав је пројекат осмислио познати јапански архитекта Кензо Танге, који је славу стекао реконструкцијом Хирошиме након Другог светског рата, а учествовао је и у обнови Скопља након потреса 1963. године. У деценијама које су уследиле Центро Дирезионале није привукао светске компаније, али јест Напуљу трајно подарио мало атмосфере као са сета „Бладе Рунера“. О тим нескладним и несретним зградама пише и Феранте, која описује како су, иако зачете у Француској и Јапану, брзо изгубиле сав сјај и постале јазбине за очајнике.

У гаражама и складиштима над којима штрче велебни небодери радници и раднице из дућана азијском робом претоварају велике картонске кутије док поветарац изнад њих њише низ црвених лампиона. Трулеж смећа из контејнера путује заједно с ветром. Стижем до парка и седам мало у хладовину. Старија жена седи на клупи, проматра дечаке који се лоптају. Изула је шлапе и лагано масира ноге. Каже ми да се зове Доменица, а у рајону живи више од педесет година. Феранте није читала и за њу је сазнала тек кад су улични уметници почели сликати мурале из „Моје генијалне пријатељице“ по кварту. Осим оних осликаних на библиотеци, на оближњој згради велик је портрет Лиле и Лену, који краси читав бочни зид. Можда би и читала Феранте, каже Доменица, али очи јој више нису за то. Није јој ни до серија, више воли гледати децу како се играју.

„Живот је овде увек био тежак, али и леп“, резимира. Каже да пуно људи њених година није научило пливати, а иако живе на Медитерану, напуљско море им је остало предалеко. Море је било разбибрига за коју није било времена. Они који су научили пливати, обично су људи које је посао упознао с морем, радници који су радили у луци, рибари. И Лену и Лила у књигама откривају море тек као тинејџерке, и то у дружењима с припадницима више класе. О „Напуљу који није окупан морем“ писала је и италијанска ауторица Ана Мариа Ортесе још 1953. године у књизи „Ил маре нон багна Наполи“, иако је њено море више метафоричко и метафизичко. Књига је то коју је и Феранте наводила као инспирацију и препоруку читаоцима. С Доменицом не причам нашироко јер ми је тешко разумети њен шуштави дијалект, а она се невољко шалта на стандард, као да предуго није пребацивала у ту брзину. Ипак седимо скупа још мало, уз покоји коментар о заиграним фудбалерима испред нас.

Из рајона излазим кроз мали железнички надвожњак који је у књигама описан као импозантни тунел који Лилу и Лену одваја од великог света. Очекивала сам неку грађевину коју ће бити тешко сагледати очима, а испред мене је надвожњак нижи и мањи од онога код омиљене загребачке биртије „Криви пут“. Подсећам се како је његова величина у књигама визија двоструке скучености живота девојчица, њихове лимитиране зоне детињства и опште затворености и одсечености кварта у којем живе. С једне стране цесте под надвожњаком је положено неколико трошних мадраца. Два су празна, на једном спава човек у подераним гаћама. Мајице нема, на прсима му једна сунчева зрака.

Чује се воз који креће с квартовске железничке станице Гиантурцо, чије стаклено прочеље такођер красе ликови Лиле и Лену, које трче и смеју се. У близини је и једна од највећих напуљских тржница, Пођиореале, позната по продаји јефтиних марки ципела. Један од продавача на пијаци коментарише ми како се број туриста у рајону није значајно повећао, јер и даље преферирају време проводити у другим квартовима Напуља. Овде углавном долазе само да се кратко прошећу и фотографирају главне тачке Феранте путање. Занимљиво је и да је прву Феранте туру у граду пре неколико година покренула странкиња, а тек касније су их почели осмишљавати и локални водичи.

Из Рионе Луцатија одлазим даље према главној железничкој станици Гарибалди. Мало северније од станице је улица која делује као импровизирана бескућничка авенија, на којој на мадрацима спавају углавном црни мушкарци, мигранти који су дошли у Италију трбухом за крухом. Многима помоћ у храни и одећи повремено доносе локални активисти и активисткиње, велик део којих је окупљен у колективу Мецоцаноне Окупато. Софиа, млада студентица коју упознајем на Гарибалдију, повремено помаже мигрантима. „Напуљ је ипак пуно отворенији од севера земље, али смо економски у тежој ситуацији“, констатује. Каже ми и како је гледала серију коју је РАИ направио према књигама Елене Феранте. ОК јој је, али ништа посебно. И није нешто популарна, барем међу њом и њеним пријатељима. Софији је пуно занимљивија шпанска серија „Ла Каса де Папел“, због које је с пријатељима почела из форе причати и на шпанском, а сања и да оде на студентску размену негде у Шпанију. Софиа није једина. Неколико дана касније, у једном од секнд хенд дућана у улици Мецоцаноне, чула сам две девојке како на шпањолском коментаришу спортске мајице, да би се касније пребациле на италијански. Кад су започеле разговор са мном, прво су коментарисале мој одабир одеће, затим ме упитале гледам ли „Ла Каса де Папел“, и тек након тога – како ми је име. Једна од њих, Гиневра, рекла је да не зна како ће преживети шокантну задњу сезону серије и објаснила како је дошла нешто купити само да се мало утеши.

Са станице Гарибалди спуштам се према дугачком Корсу Умберто (Ретифиллио), у чијим се шуштавим и шареним радњама продаје скоро све што човек може пожелети. Од капута и патика до сладоледа и поховане пице. Ту је и Лила купила своју венчаницу. Дуж улице исписани су графити којима се мигрантима жели добродошлица у град, позива на одузимање имовине богаташима, подршку сиромашнима и дискриминисанима. Као и свугде другде у Напуљу, и овде се нађе нека срчана посвета Диегу Арманду Марадони.

На путу према мору пролазим крај малих штандова на којима поп-ит играчке свих величина и привеске у облику црвеног рога, амулета за који се каже да штити од зле коби, продају продавачи из Индије, Бангладеша, Нигерије, Гамбије. Склањају своје штандове с авеније на прву назнаку полицијског аутомобила, трче у суседне улице у којима се скривају покушавајући притом не расути пола робе. Вешти су, ништа им не испада. Један пар с дететом набрзака све трпа у велике плаве вреће, товаре их на леђа па трче, с једном руком носећи кесе, а с другом хватајући дете. Улицом се пробија милион и један скутер, млади конобари на тацнама носе еспресо, а централну позицију на улици заузело је пар старијих жена које у општој гужви стоички и детаљно једна другој прво коментаришу фризуру, а потом прогнозирају будућност корона-мера. То је свеприсутна слика Напуља који се не измиче туристима, једног од ретких градова на Медитерану у чијем центру још увек живе људи и нису га вољни продати за празну кулису. Како ми је коментарисао један староседилац кварта Санита – ништа не вреди више од балкона с којих висе гаће, од катрига по пролазима и пице коју си може приуштити свако.

Као и сваки лучки град, Напуљ својом обалом сведочи о кретањима света. Има ту и туристичких крузера и теретњака из далеких крајева, и војних пловила главног јужног крила НАТО-а за овај део света, и малених бродица испред којих рибари за сићу продају фришки улов, и елитних клубова за господу купаче, и јавних плажа које красе киосци у којима се продају хладни напици и топли, фришко печени слани и пикантни тарали. У ноћној шетњи уз Лунгомаре човек наиђе на светлеће балоне у рукама сиромашних продавача, звецкање боца аперола и перонија у рукама тинејџера који седе на стенама, парове у скупом ресторану у Гучи и Версаће лажњацима, сретне јер ове вечери у руке стављају један прави део богаташке свакодневице.

Најлепши, потпуно отворени поглед на обалу и Везув у граду и даље имају виле. У некима од тих мини тврђава живе часници НАТО-а, којима су раскошна здања током година редовно изнајмљивали чланови мафијашких кланова. У другима живе нови и стари богаташи града, којих се велик број сјатио у кварт Посилипо. Ту су најзеленије палме, столови за вечерање на верандама, мале приватне плаже с пространим лежаљкама. Ту су Лила и Лену откривале напуљско море. Лену као дадиља добростојеће обитељи, Лила с дечком Стефаном. Обе су море упознавале у друштву у којем су већина били богаташи који новац троше с правом лежерношћу, јер знају да залиха никад није пресушила, и мањина која такав стил покушава опонашати и пратити, унаточ оправданом страху да им ново јутро доноси економску пропаст. Иако Напуљ и његово море лако могу завести, живот ипак остаје ближи песми напуљске легенде Нина Д’Ангела „Роб или краљ“ у којој пева: „Слушајте људи морем очарани, сунце није довољно за наставити даље сутра.“

Директ уз море уздиже се богаташка четврт Чиаиа, која се на појединим туристичким блоговима описује као „једино чисто место у Напуљу“ и „прекрасан, сигуран део града“, „мирна четврт, као у уредном европском граду“. Ту се налазе сви најскупљи дућани с брендираном робом док њихова лажна деца царују остатком града. Ту су куглице сладоледа скупље, а пица без глутена долази у свим варијантама. Ту је и Пијаца деи Мартири на којој су Лила и Стефано имали своју трговину ципела. Овде је тежина класног која прожима „Моју генијалну пријатељицу“ најевидентнија. Пространи лепи трг, епицентар буржоаског Напуља. Напуљ у којем се чује назални амерички нагласак у продаваоницама гурманске чоколаде, на терасама ресторана с Мишелиновим звездицама. Од одавде до Рионе Луцатија још увек лежи читава једна галаксија.

ПИШЕ : Ивана Перић, Нада