Ромски медијски теорем

Послије 25 одбијеница за посао, Ведрана Шајн из Питомаче, студентица економије, у својим двадесетима одлучила је радити оно што највише воли – говорити. Након једногодишњег искуства на локалној радио станици где је водила тематске емисије о Ромима, она је пре пет година отворила Ведри радио, први и једини интернетски радио намењен свим националним мањинама у Хрватској. Уз то, од 2018. организује Фестивал националних мањина у Питомачи.

Пратити, извештавати и давати глас маргиналисаним националним мањинама, а у Хрватској их има преко 20, није увек лако. Ведрана је на себе преузела тај помало незахвалан задатак, а њен посао је тим тежи и значајнији што се такви подухвати у домаћим медијима не потичу, већ устрајно ескивирају. Осврнемо ли се на редовне годишње извештаје ХРТ-а о произведеним, сапроизведеним и објављеним програмима намењеним информисању припадника националних мањина, уочићемо врло ниску минутажу утрошену на мањинску тематику. Изражено у постоцима, националне мањине никад нису добациле до пуних два посто заступљености на јавном медијском сервису који би према минимално два закона морао боље обављати своју дужност информисања припадника националних мањина.

Након више сусрета представника Савета за националне мањине и ХРТ-а који нису претерано уродили плодом, крајем фебруара ове године коначно је договорено формирање заједничке радне групе која ће се бавити питањима будућег уговора Хрватске радиотелевизије с Владом за период од 2023. до 2026. године. Најважније од свега – договорено је формирање мањинске редакције и спољашње продукције мањинског садржаја.

На састанку су истакнуте примедбе које се односе на обавезу обраде мањинских тема у програмима за општу популацију те на информисање на језицима националних мањина. Осим тога, примећен је проблематичан изостанак едукације уредничког и новинарског кадра који би се бавио искључиво мањинским питањима. Наглашена је и обавеза обраде мањинских тема у свим програмима ХРТ-а како би се избегао гетоизацијски ефект обрадом ових тема у тек две емисије – „Призми“ и „Мањинском мозаику“.

И док једини јавни сервис у Хрватској тек треба почети свој кадар усмеравати према овој врсти новинарства, а финансије према специјализованим редакцијама, новинари и новинарке припадници мањина, издавачи и оснивачи мањинских медија не губе време. Напори ромске националне мањине у Хрватској и регији за већу медијску видљивост чине поучну борбу из које би се штошта могло научити о новинарству, а и животу генерално.

Ево, рецимо, почетни капитал за Ведранин радио био је њен мираз, односно дота, та вредна оставштина која се и даље брижно сакупља у традиционалним породицама. Могла је она изабрати нешто исплативије од једног мањинског радија на интернету, могла је отићи у подузетничке воде, уложити у приватни бизнис, у све оно што се намеће као најбоља опција у овим несигурним временима. Али није. Млада медијска радница ромског порекла, заљубљеница у микрофон, миксету, радијски етер и музику – поготово севдах – каже да је остварила свој сан.

– Не могу замислити дан без миксете и микрофона, једва чекам ону гужву од окупљања, манифестација и нових познанстава. Мени и даље говоре да је мој радио ромски, али није, он је намењен свим националним мањинама у Хрватској. Нисам се базирала само на ромску мањину јер мислим да су све подједнако важне. Желела сам да мој радио буде јединствен, да попратим све оно што мањинци раде – говори Ведрана.

Она све сама ради: прикупља вести, монтира, скида музику, ради мањински дневник и прави музичке блокове. На Ведром радију се може чути већина музичких жанрова на свим језицима.

– Смањила сам удео говорног дела на 10 до 14 посто. Покушавам све то сложити да свако добије барем 15 минута дневно. Имам уводни јутарњи део, кроз дан се јављам с различитим информацијама – објашњава Ведрана једноставну концепцију свог радија.

Говори да се Роми морају борити за сваки комад јавног простора, а управо ју је та медијска празнина мотивисала да ради. Но то није једина предрасуда коју уочава.

– Мушкарци воде главну реч у медијима још увек, жене се боре с тим системом сваки дан. Мени говоре: „Женско си, Ромкиња си, ево кувача, ево породица, можеш ти то, али држи се онога што је најбоље за тебе.“ Бити жена у том медијском свету је тешко. И по свом статусу у овој професији сам мањина. Кад сам једном техничару рекла да ја сама очистим цели компјутер, спојим технику, миксету и направим стрим програм за цели дан, он ме само бледо погледао, а ја му још кажем: „Да, успут стижем скувати ручак и опрати веш!“ – препричава уз смех.

С обзиром на свој посао, али и на своје порекло, увек је окружена припадницима различитих мањина. С њима се и највише воли дружити.

– Увек кад су мањинска догађања, а то знају бити велики скупови, ја радим интервјуе, причам са свима. Моја мама ми каже: „Ја кад тебе покушавам тражити, тачно знам где си, тамо где су Срби, Босанци, Роми и барем један Македонац!“ Ја кажем: „Па да, нама је увек лепо.“ У сваком месту знам барем једно културно-уметничко друштво где могу попити каву – говори Ведрана.

Њена животна прича објављена је у збирци наративно-новинарских прича „Романипе – Из сене на светло“, заједно с исказима још деветоро Рома и Ромкиња који се баве различитим професијама: глумом, новинарством, научним или политичким радом. Ауторице публикације Маја Грубишић и Селма Пезеровић чланице су редакције Пхралипена, тромесечног часописа и истоименог портала.

Помислиле су да би њихове приче могле бити мотивишуће ширем кругу читалаца и да би било вредно објединити их унутар јединственог издања.

– Настојале смо да подједнако буду заступљени и жене и мушкарци, као и све генерације. Хтеле смо да они сами за себе кажу што је за њих „романипе“ – свеукупност ромског идентитета и духа, који обухвата и уметност живота, опстанак и свест о припадању ромској заједници успркос разликама – појашњава Маја.

Она поздравља формирање мањинске редакције на ХРТ-у, иако се засад не зна ништа више од те информације. Наводи да трајање „Призме“ и „Мањинског мозаика“ није довољно да би се покрило све националне мањине.

– Знам да бисмо само догађањима у ромској заједници, пројектима, културно-уметничким и образовним програмима на дневној бази могли испунити целу емисију, и то сваку недељу новим садржајем. Верујем да је тако и с осталим мањинама. Мањинска тематика захтева комплекснији приступ и боље познавање материје како би се могли радити квалитетнији прилози. Уопштено мислим да мањинске теме нису везане само уз мањинске програме, већ да се о њима и њиховом доприносу у креирању друштвене стварности треба говорити и унутар других програма. Када смо се сусрели с пандемијом, живот људи из ромских заједница није био само мањинска тема. Тема миграција и миграната нажалост је врло актуална, а за Роме историјска и јако добро позната – подсећа Маја.

Скупа с колегиницом Селмом пре неколико година радила је интерно истраживање о присутности Рома у медијима. Закључак: о Ромима се говори искључиво пригодно и инцидентно. Пригодно, када се обележава неки од ромских празника, а инцидентно када се догоди несрећа или криминална радња, при чему се истиче национална припадност починиоца.

– У редакцији смо закључили да недостаје позитивних, живих прича које заправо представљају мањински народ. У медијима је генерално присутан површан приступ мањинским темама. Управо постојање мањинских редакција пружа могућност за озбиљнији приступ теми, за проналажење адекватних саговорника и постављање правих питања. То је заправо улога новинарства. То увелико помаже у креирању изворног и веродостојног мањинског садржаја – објашњава Маја.

Сматра да се од мањинских редакција може научити пуно. Као позитиван и успешан пример истакнула је недељник Новости јер су, како каже, текстови у Новостима резултат истраживачког рада, аутентичности информација и аргументовања. То је садржај који ће потстаћи на размишљање, поентира Маја.

Колегиница из Македоније Мирдита Салиу, новинарка, магистра социологије и родних студија, има 30-годишње искуство у организацији мањинских редакција. Почетком 1990-их прикључила се као студенткиња тек основаној ромској редакцији на националној телевизији. Питамо је како се оснива редакција, на што она једноставно одговара: потребна је политичка воља и мало више ентузијазма.

Емитовање телевизијског програма на ромском језику на РТВ Скопље кренуло је 1992. на Дан Рома.

– Термин је био незгодан, у доба дана кад гледаоци нису ни у кући ни на послу, већ на путу. Ипак, то је било значајно за Роме, кад су први пут чули ромски језик на телевизији. Било је врло емотивно. То је онај осећај да нешто радите за еманципацију и уздизање свог народа, то је сила која вас тера напред – присећа се Мирдита.

Термин се постепено почео повећавати: с почетних 15 минута на пола сата, испрва једном недељно, затим по два пута недељно. Данас та емисија иде три пута недељно на посебном каналу. Иначе, македонска радиотелевизија има пет канала. Ромски програм сада је на четвртом каналу с дужим термином. У Македонији постоје четири мањинске редакције – српска, влашка, бошњачка и ромска.

На питање је ли важно да новинари припадници националних мањина креирају садржај и програм, Мирдита каже да такав новинар најбоље схвата проблеме свог народа, јер зна где и како добити информацију.

– Узмимо за пример жртву породичног насиља ромске националне припадности. Када је пита новинар који није Ром, жртва одговара врло кратко. Кад на терен иде новинар Ром и кад прича с истом особом, она исприча целу причу. Зашто? Зато што стиче поверење. Говорим то из искуства. Роми су јако емотивни људи, али они ретко говоре другима о ономе што се њима лично дешавало – објашњава Мирдита, али у исто време додаје да је важно да се новинари из мањинских редакција не служе стереотипима и не доприносе стигматизацији.

Опасно је ако новинар гледа уско, сложили смо се, ако само види проблем једног народа.

– Може се десити да репродукује предрасуде, па чак и кад нема ту намеру. Зато је важно да зна приступити свакој теми. Једном сам истраживала сегрегацију Рома у школама. Једна од важних особина доброг новинара је да сваку информацију провери најмање два пута. Мене су тако научили на факултету. Не могу написати да у некој школи има сегрегације ако ми је једна особа то рекла. Мора се разговарати с родитељима, професорима и директорима, са свима који су у ланцу едукације – напомиње она.

Слушајући Мирдитине савете, упитали смо је како радити квалитетан мањински програм, а не склизнути у гетоизацију. Рецепт за успех лежи у етичном и професионалном извештавању, али и повезивању.

– Морамо повезати етничке заједнице са свим оним што се догађа у друштву, не можемо их изоловати. Не може се писати како се живи у некој заједници, ако се не види какав је однос државних институција. Ако је само једнострани приступ, онда то није новинарски, већ се своди на оно „рекла-казала“. У Скопљу се налази највећа ромска махала Шуто Оризари. Ако ја пишем текстове или снимам прилоге само о том насељу, што сам онда добила? То би за мене било стигматисање и ограничавање – јасна је Мирдита.

На крају, не и најмање важно, ове инспиративне разговоре водили смо за Наду, за још једну успешну редакцију коју чине жене. За све будуће и тренутне редакције мањина не постоји други пут осим промишљања оригиналног садржаја, заузимања шире перспективе и свести да се ради одговоран посао.

 

ПИШЕ: Ања Кожул, Нада