Сањари из Сампдорије

Milano, 23/01/2017 Ruud Gullit presenta il suo libro - non guardare la palla -

Ове је јесени у биоскопу Тушканац играла ретроспектива филмова познатог хонгконшког редатеља Вонг Кар-ваија. Међу приказаним филмовима био је и „Пали анђели“ из 1995. године, који је у прохладну вечер погледало 30-ак људи. У једном тренутку у филму момак Хи Живу води своју симпатију Чарли на хонгконшки стадион, на којем је ту вечер против локалног клуба Синг Тао, у склопу азијске турнеје, играла талијанска Сампдорија. Сцене утакмице не видимо, тек празан стадион након што је завршена. Чарли је на утакмицу хтела доћи јер је обожаватељка низоземског фудбалера Руда Гулита, а касније је тужна због пораза домаће момчади од јаких европских противника. Надала се спортском чуду које се није остварило, баш као што се Хи Живу надао да ће фудбалским гестом освојити њу, што се такођер није десило (Чарли, наиме, још увек пати за бившим).

Сампдорија је крајем прољећа 1995. године Синг Тао победила резултатом 6:3, а Гулит је играо само прво полувреме. Била је то једна од његових задњих утакмица за Сампдорију пре трансфера у Челси. Годину дана раније, Сампдорија је с њиме освојила Куп Италије, а те је исте године Гулит дочекао и један други, још значајнији тријумф. Своју Златну лопту, коју је добио 1987. док је играо за Милан, тада је поклонио ослобођеном Нелсону Мандели, којему је напокон добио прилику стиснути руку.

„Ово је за Нелсона Манделу“, рекао је Гулит 1987. док је примао Златну лопту, годинама пре него што ће Мандела изаћи из затвора. У интервјуима је касније објашњавао како је његов потез изазвао потпуну пометњу у Италији, у којој није било активизма око апартхејда, поготово не међу спортистима. Потез се посебно није свидио челницима Милана, који су сматрали да се један фудбалер нема што петљати у политику.

Кад су се упознали, Мандела је Гулиту рекао да је након што је изашао из затвора и постао председник стекао много пријатеља. Међутим, док је био унутра, Гулит је био „један од ретких“. Његова посвета фудбалске награде борби против апартхејда дочекана је с чуђењем и еуфоријом међу Манделиним саборцима затвореницима (у затвору Полсмур дуго се пљескало и викало читав тај дан), који су били уверени да ће Гулиту награда бити одузета. Гулит је касније истицао како сви најпоноснији тријумфи његове каријере падају у воду наспрам значаја који за њега имају моменти које је поделио с Манделом и другим затвореницима.

Иако је Сампдорија данас далеко од оних дана с краја 1980-их и раних 1990-их, када је њена екипа (којој је одбрамбене зидине држао прави тактичар Вујадин Бошков) играла и снажно и нежно и понајвише од свега заједнички, у њој се још увек нађе другачијих фудбалера, који шире разговор у и о фудбалу.

Један од тих је норвешки фудбалер Мортен Торсбy, који је за Сампдорију потписао 2019. године. Торсбу је познат по својој преданости заштити околине и заговорник је снажнијег деловања за решавање климатске кризе и промену система који ту кризу генерише. Дан пре почетка сезоне 2021./2022., Торсбу је променио свој број на дресу с 18 на два, како би подигао свест о Паришком споразуму (први циљ споразума је ограничити глобално загрејавање знатно испод два ступња Целзијусова, како би се избегле катастрофалне посљедице климатских промена).

Основао је и организацију We Play Green – Игра(ј)мо зелено, кроз коју потиче фудбалску индустрију на усвајање еколошки прихватљивих иницијатива, а задњих се годину дана састао и с општинским и националним челницима диљем Италије, заговарајући бољу и поштенију климатску политику.

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада