Синдикат за боље сутра

13.08.2021., Pozega - Radnicama pozeske tvrtke Orljava, koja je u vlasnistvu drzave najavljeno kako ce polovinom sljedeceg mjeseca dobiti otkaz. U toj tekstilnoj tvrtki u stecaju trenutno radi 170 radnika, uglavnom zena.rPhoto: Ivica Galovic/PIXSELL

Данас марш, сутра штрајк! – орило се овог 8. марта улицама Загреба с Ноћног марша у организацији Фактива. Орило се као опомена да не заборавимо борбене радничке корене тог празника, али истовремено и као позив на даљњу и устрајну борбу за друштвену правду, боље радне услове, социјалну и егзистенцијалну сигурност, сексуално и репродуктивно здравље за све.

У жељи да у мартовском броју Наде простор дамо управо неуморним боркињама за радничка права, обратиле смо се четирима домаћим синдикалисткињама различитих генерација, које делују у различитим секторима: школству, услужним делатностима, личној асистенцији и хемијској индустрији. С њима смо разговарале о искуствима синдикалног рада и кључним проблемима с којима се раднице данас сусрећу у њиховим секторима, али и на ширем тржишту рада. Највеће синдикално искуство међу њима засигурно има Јадранка Клекар, од 2003. године председница Самосталног синдиката услужних делатности Хрватске, која у синдикату ради уз пензију и овако се осврће на свој синдикални пут.

– Активно сам укључена у рад синдиката од 1976., прво као повереница синдикалне подружнице хотела Лагуна у којем сам била запослена 35 година – каже.

Прво најважније искуство које ју је одредило, говори Клекар, било је успешно потписивање Колективног уговора за хотел Лагуна, другог по реду у Загребу, 1998.

– Нажалост, друго важно искуство мог синдикалног рада везано је за штрајк ради неисплате плате у Лагуни 2001. године, који је трајао два месеца – додаје Клекар.

Главна секретарица Синдиката хрватских учитеља Ана Тушкан у синдикату ради нешто мање од шест година.

– Пре тога сам радила као адвокат, али сам хтела нешто друго јер сам имала осећај да не могу направити неку промену. Тад смо заступали неке синдикате и помислила сам како би било супер радити у синдикату. Највише ми се свиђа изравна комуникација с људима и то што је у питању динамичан посао, што колективно радимо да некоме помогнемо – говори Тушкан.

За разлику од њих, наше две саговорнице млађе генерације у синдикат су иницијално ушле без већег знања о томе што синдикат ради. Једна од њих је двадесет осмогодишња Кристина Плантић, синдикалисткиња у Регионалном индустријском синдикату (РИС), фокусирана на изнимно несигуран и досад потпуно неорганизовани сектор личне асистенције, у којем и сама ради последњих шест година.

– Пошто радимо посао један-на-један с корисником, ми асистенти не знамо добро своје колеге и често немамо с ким поразговарати о проблемима на послу. Кад ми се јавио један од синдикалних организатора РИС-ове иницијативе „Лични асистенти заједно“ да се придружим, била сам изненађена. Знала сам да постоје синдикати и чиме се угрубо баве, али нисам никад мислила да ћу се укључити у синдикат. Међутим, он стварно може добро доћи у нашем послу – каже Плантић, која је синдикату приступила пре годину дана.

Иако је испрва хтела бити само пасивна чланица, активирала се изненада након што је на округлом столу о личним асистентима одржаном у јулу прошле године у Загребу с ногу „ускочила“ као представница особних асистената уместо свог колеге, ненадано спреченог да учествује. Након што је РИС добио потпору УНИ Глобал Униона за неколико асистената који би радили на учлањивању својих колега, Кристина је почела радити тај посао испрва хонорарно, а од почетка ове године на пола радног времена, уз свој асистентски посао.

Кад се први пут учлањивала у синдикат, о његовом раду није пуно знала ни тридесет четверогодишња Ана Шер, радница у погону осјечке Сапоније, чланица Самосталног синдиката енергетике, хемије и неметала Хрватске и председница Секције младих у Савезу самосталних синдиката Хрватске. У Сапонији ради већ тринаест година.

– Моја машина ставља фолију на боцу Орнела или налепнице Ликвија – појашњава Шер, која се у синдикат учланила на наговор тете.

– Она је била секретарица у радничком већу и практички ме гурнула у синдикат. Била сам члан десет година, а да нисам пратила чиме се заправо бави, све док нисам у фирми изабрана за представницу заштите на раду текућих детерџената и отишла на едукацију о заштити на раду у оквиру СССХ-овог система оспособљавања ЕДУКА. То ми се јако свидело: тимски рад и задаци које смо морали решавати. Након тога сам дошла код тете и рекла јој „ја би још тога“ – прича Ана Шер.

Ту креће њен синдикални активизам.

– Тада сам добила другачију перцепцију синдиката. Само помоћу њега можемо направити боља радна места и утицати на целокупни систем рада да нама радницима буде боље – објашњава Ана.

Године 2019. изабрана је за председницу Секције младих СССХ. Пуно младих сматра, говори Ана, да је синдикат нешто непотребно.

– Можда је то зато што су разочарани и не верују никоме осим самима себи – додаје.

Зато њихова секција има своју визију напредовања синдиката: укључивање младих у синдикат и њихово упознавање с радничким правима. Осим секција младих, део синдиката има и женске секције или одборе. Општу позицију жена у синдикатима коментарише Јадранка Клекар.

– За почетак је довољно рећи да су на челу три репрезентативне централе мушкарци, док су жене углавном секретарице. На челу појединих синдиката су жене, но у већини су то мушкарци. У централи Независни хрватски синдикати, којој припада наш синдикат, активно делује Одбор жена. Однос мушких колега према нама женама је на завидној разини, не суде нас по роду, већ по понашању и ставовима – каже Клекар.

И Тушкан има слично искуство са својим колегама, међутим, напомиње да шире друштво каткада о синдикалисткињама више коментарише како изгледају него што причају и што су направиле. Замољена да коментарише позицију жена у сектору школства, Тушкан истиче да су јако велик проблем уговори на одређено.

– У основним је школама више од 85 посто жена које доста често раде на одређено време, често као замене за неког тко је на породиљском. Такви уговори у пракси престају пре лета или зиме да се не би морале исплаћивати божићнице и регреси, мада би радници запослени на одређено требали имати иста права као они запослени на неодређено – каже.

Уговори на одређено један су од проблема и личних асистената који, говори Плантић, у неким удружењима потписују уговоре на једну или две године, а каткада и на само три месеца.

– Не можеш дићи кредит, ниси стабилан, никад не знаш кад ћеш остати без посла. Жене већином не могу остварити право на породиљско – каже Плантић, набрајајући и друге проблеме у сектору.

– Радимо јако одговоран посао, али фиксна плаћа личних асистената је 2000 куна за четири сата дневно, плус превоз. Јако је широк опсег нашег посла – радимо све што би наш корисник радио да може. Неки асистенти на послу цепају дрва, окопавају кромпир, саде парадајз. Не постоје границе, а породица корисника каткад очекује да асистент ради за целу породицу – додаје.

Највише особних асистената су жене. Тешко је наћи мушку особу између осталог зато што се тај посао, сматра Кристина, све више удаљава од његове иницијалне сврхе социјализације корисника, а полако се све више своди на то да асистенти кувају, перу и чисте.

– Чини се да мушкарци сматрају да је то искључиво женски посао – закључује Кристина.

И у Сапонијином погону у којем ради Шер је, како каже, 90 посто жена.

– Радим у три смене. Сви на линији се физички нарадимо. Настоји се женама олакшати, али је тешко у Сапонији наћи неко лагано радно место. После идемо кући спавати, а моја колегиница која има дете после посла иде с њим по парку, возити бицикл, па кувати – каже Шер.

О притиску на жене да балансирају радне и породичне обавезе говори и Клекар.

– Иако се годинама жене боре за што бољи положај, у туризму и трговини као да се уопште нисмо помакнули. Заинтересована сам за увођење женских права која би била саставни део колективних уговора, но иако појединци имају разумевање за раднице и раднике с породичним обавезама, не желе се обавезати ниједним актом који би створио позитивни баланс између пословног и приватног. Од жена се очекује много више, не само на тржишту рада већ и у породици. Жене си само ретко могу одвојити време за одмор и опуштање. Боловање ради болести члана породице и родитељске допусте још увек у већини користе жене. Иако нашим законима та права могу користити и мушкарци, наше традиционално друштво још је увек подозриво према томе. Мушкарци своје право користе најчешће у случају да су незапослени или имају мању плату од жене. Не треба посебно ни наглашавати да жене одласком на родитељски допуст најчешће не чека повратак на радно место које им припада, па допуст неретко користе само кратко и враћају се како не би изгубиле боље радно место. У време пандемије, многе су жене радиле од куће са децом у наручју и кувачом у руци. Поставља се питање: да ли је такав рад помоћ или штета? – поручује Клекар.

На чињеницу да већина жена никада нема само радну једну смену осврће се и Ана Шер.

– Треба схватити да ми жене заиста радимо 24 сата у дану. Ми стварно имамо ненормално снаге и воље и заслужујемо посао, плату и нормалан живот. Некад стварно пожелим питати све те жене, рецимо оне које раде у медицини у јеку ове епидемије или које раде од куће па седе на састанку док пеглају и брину о деци – где ти је снага и кад спаваш? – каже Ана Шер.

О томе колико је женама у пандемији тешко усклађивати приватно и радно време говори и Ана Тушкан.

– Већину времена док је дете у самоизолацији, жена мора бити дома, а њен посао пати и меша се с породичним радом. Особито је тешко женама које имају више деце и које су константно морале бити у самоизолацији те добивати смањене накнаде – вели Тушкан и додаје да су доста честе предрасуде према женама које се желе остварити и кроз породицу и кроз посао, али навија за то да не одустају од својих циљева.

– Нико не сме тврдити да не могу бити и мајке и успешне. Само ако су испуњене у сваком смислу могу бити сретне – истиче.

На крају упућује на важност подршке радницама у школству.

– Кад гледам ове ситуације у којима смо се нашли, морам истакнути колико је рад у школству хуман и друштвено користан. Своје страхове мораш сваки дан ставити са стране како би ученицима дао најбоље. Форе с ухлебима су наметнуте и јако је битно разлучити да то сигурно нису радници у школству. Њих заиста недостаје – напомиње Тушкан.

И Клекар користи прилику да истакне што је потребно како би се позиција жена у нашем друштву и на тржишту рада побољшала.

– Треба растеретити жене, првенствено од улоге жене, мајке, краљице. Међу младима треба промовисати заједничку скрб о деци и кућним пословима те још увек тежити отвореним вртићима и школским просторима за децу, не само у јутарњим већ и у поподневним сатима – држи Клекар.

Ана Шер сматра да радницима треба тзв. „рад по мери човека“, који је дефинисао СССХ, а обухваћа квалитетно радно место, задовољство радним местом, добру плату, заштиту здравља, учење и напредовање, сигурност, глас на радном месту и радно време. За крај поручује:

– Желим веровати у боље сутра. Морамо се борити заједно јер што нас је више, то смо јаче. Наставићемо ми по свом па ће неко сигурно попустити.

 

ПИШЕ: Дуња Кучинац, Нада