Слика Доријана Греја

18 May 2020, Saxony, Dresden: A child goes through a kindergarten with a teacher. After weeks of compulsory Corona breaks, children are now allowed back into the crèches and daycare centres. Photo: Sebastian Kahnert/dpa-Zentralbild/dpa /DPA/PIXSELL

Моћан истраживачки серијал на који сам недавно наишла на порталу Х-алтер потпуно ме је изуо из ципела. Потписује га новинарка Јелена Јиндра под насловом „Систем за заштиту или за злостављање деце“. Читала сам га дуго и пажљиво, па испочетка. Помислила сам: Јелена, (послужит ћу се родно некоректном метафором) имаш велика муда. Тема коју је ова сјајна новинарка загризла до коске кружи већ извесно време у облику гласина, и мој   утисак  је  да ту тему нико није желео прихватити и истражити у друштву које новинарка описује својом, у потпуност тачном, тезом – Хрватско друштво институционално мрзи децу. Установила је то, тужна и бесна након смрти девојчице Никол, која је код својих брижних старатеља била на путу спаса од породичног  ужаса. Малену Никол више се није дало спасити: убио ју је систем кога није била ни свесна. Згроженост грађана је спласнула, а проблем институционалног „помагања“ жртвама остао. Но, Јелена је одлучила подузети оно што је у њеној моћи и кренула истраживати шта почива иза њене констатације.

У њеном истраживачком фокусу су институције које се, на свој начин, баве заштитом злостављане деце и њихових мајки, и једино што му недостаје је упозорење „Не препоручује се осетљивим особама“. Тешко је, заиста, читати о злостављању злостављаних, у чему се ово друштво, на челу са занимљивим друштванцем недодирљивих и опасних моћника, специјализирало. У циклусу текстова, као девети део серијала, објављен је интервју с гђом Северином  Вучковић, најпознатијом жртвом фамознога система. Мотивирана жељом да буде глас свих анонимних жена, у серијалу названих хрватске Лауре, и да као јавна особа помогне невидљивима, гђа Вучковић храбро и експлицитно описала је своју муку у коју је увучена, не својом вољом, и готово уништена, баш као и хиљаде хрватских Лаура.

Разоткривајући своју муку, потврдила је истинитост више од стотину других мрачних исповести које наликују као јаје јајету. Судске, социјалне и здравствене институције претвориле су женама живот у психолошки конц-логор, из кога дуго неће изаћи, а ако им то и успе, до краја живота би ће ис истрауматизиране, болесне, мртве. Увод каже: Северина Вучковић, једна од мајки жртава хрватског система који примењује тзв. теорију отуђења од родитеља, детаљно описује мрежу институција и људи који су њеном мајчинству наносили патње. У главној улози: Милан Поповић. У осталим улогама: Гордана Буљан Фландер, Милан Бандић, Љубица Матијевић Врсаљко, Ратко Мачек, Клемм Сецуритy, Гзим Реџепи, Слободан Љубичић Кикаш, Ивица Ловрић, Патрик Шегота, Романа Галић, Теа Голуб, ЦЗСС Максимир и многи други.

Да институције мрзе децу, знамо сви ми који се бавимо децом у оквиру својих професија, а да нам нису послужила као материјал за сумњиве каријеристичке успоне. Клатећи се с децом у чекаоницама и ординацијама разних установа за пружање помоћи, доживели смо незаинтересираност, глупост и безосећајност оних који би требали бити помоћ, спас, терапија. Лично сам тужила једну „психологињу“ која је тада радила у јединој психијатријској установи за децу и омладину у Кукуљевићевој. Дошла сам са својим учеником који је у кратком времену остао без оба родитеља. Прије него што се уписао у нашу школу дечака никада нико није упитао како је и како живи. О њему су бринуле комшије које нико никада није назвао из Центра за социјални рад. Након мог оштро написаног дописа становитом Центру покренут је поступак који је подразумевао и мултидисциплинарну обраду у Кукуљевићевој. Тамо смо провели читав дан гледајући потресне призоре на ходницима болнице, сломљену децу и несретне родитеље који су им дошли у посету. Дечак од 16 година није испуштао моју руку све до уласка на „обраду“ код особе испред чијег имена је стајала титула психолога. Прво га је исмијала јер ме држао за руку, а затим се усредоточила на мене препознавши ме због квиза. Једва се суздржавајући због детета, већ видно узнемиреног и анксиозног, дочекала сам крај „обраде“, узела сам га за руку и излетели смо ван. Из мене је прокуљао невиђен бес као последица фрустрације и немоћи. Написала сам и-мејл директорки болнице инсистирајући на оштрој мери коју треба подузети и затим ми послати доказ о тзв. подузетој радњи. Директорка је коректно поступила, не знам је ли то било зато што нисам прва која се жалила на „стручњакињу“ или зато што сам запретила медијима, који су то време били на располагању обичним грађанима.

У једној другој загребачкој школи млада девојка која је затруднила са својим дечком поверила ми је како су бригу о њој преузеле часне сестре након што су је родитељи избацили из куће, а њен младић није могао тренутно осигурати средства за заједнички живот, иако је желео. Њена разредна, црквењакуша, збринула ју је преко Каритасових познанстава док се не породи, на чему је девојка била захвална, но смештај је плаћала увредама и иживљавањем. То вам се зове хришћанска брига. Да је у питању биолошки појам оплођене јајне станице коју треба бранити, или право на абортус који треба напасти, војска идеологизираних крсташа напунила би улице транспарентима и љупким балонима. Некако у то време откривено је сексуално злостављање ментално болесних особа у Каритасовом дому у Брезовици, након чега је смењена Јелена Брајша, а нека друга црквењакуша дошла је на њено место. Бог им је све опростио. У Његову срцу има места и за злостављаче и за злостављане. Ја нисам. Афера Каритас била је још увек врућа, а Брајша се нашла испред квартовске трговине; са обе страна придржавале су је две младе девојке док се једва кретала на дебелим ногама нападно уздигнуте главе. Пљунула сам, признајем.

У овом друштву и његовом систему помоћи гомилају се мртва деца и дебљају каријере разних стручњакиња и стручњака. Муке наше деце до њих допиру у виду њихових (псеудо) научних радова и бизнис-пројеката који изискују спонзорирање и донирање. Зарад напретка у каријери продали су морално-етичке принципе и начела струке, или их нису ни имали, ставивши се у службу зла или апатије и игноранције. Као у мојој омиљеној серији Породица Сопрано, ингениозној студији социопатије, ствара се мрежа сарадника сачињена од разних професија које чине логистику система коме се жртве злостављања морају обратити за помоћ: социјалној служби , суду, школи, психолошкој  и психијатријској служби. Подршку имају у моћницима који долазе из политичких, клерикалних и финанцијских кругова.

Њихова лица, вечито присутна у медијима, у међувремену су мало затегнутија и негована, баш као на „Слици Доријана Греја“.

ПИШЕ: Мира Бићанић, Нада