Слике које детињство значе

26.08.2020.., Pula - Otvoren je 13. Monte Libric, festival djecje knjige. Po prvi puta se odrzava u Parku Petra Kresimira IV. Na otvorenju su bili direktorica Monte Librica Slavica Curkovic, zupan Fabrizio Radin i pulski gradonacelnik Boris Miletic koji je ujedno i otvorio festval. Photo: Srecko Niketic/PIXSELL

Прво одељење за децу и младе у Хрватској основан је 1950. године као део некадашње читаонице Народне библиотеке у загребачком Новинарском дому. Пет година раније, донесен је Закон о обавезном седмогодишњем образовању (касније продуженом на осам година), отварајући образовање радничким и сељачким породицама које су до тада отежано, ако уопште, могле школовати децу. Како је експлоатација и опресија жена и деце била везана уз те исте породичне структуре, уз кућански и пољопривредни рад, подруштвљавање бриге о деци и описмењавање били су темељи борбе за еманципацију жена, деце и младих, с аналфабетским течајевима Антифашистичке фронте жена, синдиката и омладинских организација. Књиге намењене деци, које су требале потакнути развој писмености, као и рад жена на описмењавању, па и у градским народним библиотекама, нису увек наилазиле на подршку. Библиотекарка и ауторка за децу Хела Чичко, у раду под називом  „Како је расло и развијало се Одељење за децу и омладину Градске библиотеке“ (2001.) , бележи тако како су на једном радном састанку тада „другарице са Дечјег одељења (у Новинарском дому) биле оштро критиковане од стране колега због тога што у своје радно време читају дечју литературу“. Сликовнице као књиге за децу у којима су приче грађене подједнако сликом и текстом тек су спорадично коментарисане у књижевној теорији и критици до 1960-тих, чак се и касније задржавајући на маргинама дечје књижевности.

Књижевница Луиза Боухараоја, чија ће сликовница „Јајо  и Страшни Страх“, израђена у сарадњи с илустраторком  Луцијом Бужанчић, изаћи крајем ове године, истиче да је и данас књижевност за децу ниже рангирана у односу на књижевност за одрасле.

– То је поимање сигурно и реликт патријархалног размишљања у којем је приватна сфера, посебице одгој деце и све што укључује, нешто женско, мање озбиљно и мање друштвено релевантно од рада у јавној сфери који углавном обављају мушкарци. Срећом , ти се ставови, како према животу тако и према сликовницама мењају, јер смо напокон спремни схватити да се у тој „неозбиљној“ сфери стварају дела од трајне вредности која одгајају самосталне, промишљене и саосећајне људе – каже Боухараоја.

Она истиче да су сликовнице прве књиге у дететовом животу које ће усмерити његов каснији однос према читању и утицати на развој солидарности, имагинације и блискости другим људима.

– Сликовнице су прилика да деца препознају своја искуства и да се сусретну с туђим искуствима и потпуно непознатим начинима живота. Ту су на делу два важна процеса: препознавање у другима и схватање да наша искуства и стварност нису једни могући. Прво доприноси мањој усамљености човека и ствара осећај припадности, док друго шири хоризонте могућега. То се наравно догађа ако су деци књиге доступне и ако им их има тко ставити у руке или прочитати. На срећу , данас обилујемо, како домаћим, тако преведеним сликовницама које играју обе улоге. Идући је корак учинити такве књиге широко доступнима деци, што увелике омогућавају јавне библиотеке, као и одраслима који ће им ту књигу моћи изабрати, прочитати, приближити – додаје књижевница.

Унаточ томе што су дечја одељења присутни у око 200 народних библиотека у свим жупанијама, нивои њихове опремљености приметно варира, а изостаје и адекватна подршка библиотекарима  и библиотекаркама, односно одгајатељкама и одгајатељима у раду с најмлађим корисницима.

– Није реч толико о броју сликовничких  наслова у дечјим библиотекама колико о насловима. Сликовнице се читају скоро у сваком вртићу, али оно што не знамо је што се чита и како се одабире –  каже  компаратисткиња  и књижевна критичарка  Марија От Франолић.

От Франолић  указује на потребу освештавања многоструких задатака додељених сликовници, од развоја односа према језику и слици, преко замишљања и ужитка у читању, до друштвеног и емоционалног развоја.

– Сликовница је први додир са свести о језику, диференцираним вокабуларом, с илустрацијама, приповедањем и  слушањем, с тиме да нам неко чита. Сликовница је и објекат с којим се деца повезују. Сликовнице су прилагођене дететовим рукама, мекане, с њима је могуће заспати и купати се. Оне им помажу у декодирању сета, али их уче и мислити и маштати. Из њих могу сазнати када сове спавају и како могу видети ноћу, али и одлетети у неке друге, магичне светове,  који им могу помоћи да  реимагинирају  онај у којем живе – додаје От Франолић.

Интеракција слике и текста, међу којима је значење у сликовницама равномерно расподељено, где није могуће докинути ни један ни други део, а да прича остане потпуна, кључним је делом тога замишљања.

– Ако деци стално нудиш шаблону, на томе ће се задржати у сваком аспекту живота. У загушености конвенционалним и испразним садржајима, од друштвених мрежа до телевизије, уметничке сликовнице треба искористити за естетски одгој деце – каже  От  Франолић.

У небројеним језичним и естетским могућностима за креирање небројених могућих улаза у различите друштвене проблеме огледа се и перспектива ликовне уметнице Ане Кузманић.

– Док деца још нису или нису у потпуности овладала писањем, слика је примарни медиј изражавања. То је код њих пуно аутентичније него код нас одраслих. Она  не размишљају како што изгледа, него се  визуалом  изражавају најбоље што могу и умеју. Није им потребно појашњавати како читати слике, јер већ сама изложеност  квалитетним сликовницама,  моделираним различитим цртама, облицима, приступима и стиловима, даје деци  на располагање цели спектар алата и елемената за разумевање могућности њеног стварања  – каже Ана  Кузманић.

Сликовнице се обраћају деци, али и одређеном конструкту детета уобличеном неправдама, очекивањима и тежњама друштва, подржаним продајно-издавачким, библиотекарским, критичким, образовним и другим праксама које утичу на то шта ће доћи и у којем облику до њих. У уметничкој књизи „Ти си мален, ја сам велик! “ Кузманић је захватила промишљања деце данас, као и начин на који виде непосредну околину, инспирисана сличним пројектом  Бранке Празник, „Једва чекам да одрастем: поруке деце одраслима“, реализираним 1980-тих.

– Почела сам тражити сликовнице које би могле потакнути разговор. Одговори деце данас приметно су се разликовали од оних из 1980-тих, показујући начине на који се идеолошки трансформирао контекст њихова одрастања. У цртежу детета из 1980-тих још је могуће препознати природу, паркове у којима смо се играли као деца. Кад су деца данас цртала парк, то ме више подсетило на играонице у шопинг центру. Значи , уопће нема више везе с оним парком каквога се сећам као дете. Деца живе у одређеном контексту и тај контекст рефлектују. И системске промене рефлектују се и у њиховим погледима – додаје Кузманић.

От Франолић  потцртава да сликовнице, као и књиге за одрасле, могу репродуковати капиталистичке, патријархалне, традиционалистичке, шовинистичке, ксенофобне идеологије и предрасуде, а да, нажалост, често ни не понуде адекватне стратегије за њихово дезинтегрисање.

– Заправо не могу препоручити нити једну једину сликовницу на тему рода, а има их доста. Већином су испразне. Наравно да девојчице треба оснажити, али не треба зато читати било што у чему се спомињу Фрида Кало  или  Грета Танберг, без зарањања у друштвене односе у којима се налазе и проблеме којима се баве. Добре сликовнице попут „Жапца и странца“  Маxа Велтхуиса, о штакору који се досељава у средину која га испрва одбацује, или „Мрава доброг срца“  Павла Шталтера  и  Александра Маркса, о мраву који не жели ручати без свог друга, проговарају о заједништву и солидарности, а деци истовремено причају топлу причу у којој се повезују с догађајима и ликовима. Праве уметничке сликовнице потичу емпатију и размишљање. Испразни политички коректни садржаји не допиру истински до деце – бојим се да бисмо њима могли одгајати коректне и испразне појединце који не мисле него унапред знају које је мишљење прихватљиво изразити –  каже  От  Франолић.

Да сликовнице знају запасти у репродукцију деконтекстуализованих  ликова, испражњених фраза на основу којих се репродукује генерички материјал, истиче и  Кузманић. Вредност сликовнице види у потенцијалу отвореном начином на који је испричана. Обе препоручују сликовницу „Трчи, Гиза! Трчи ! “  Ане Ђоки Понграшић  и  Дилане Бернобић, као приер сликовнице који успева измакнути плоснатим разрадама друштвених неједнакости, омогућавајући освештавање и промишљање расизма и етничког насиља у друштву, испричану из перспективе ромске девојчице која, уместо да иде у школу и игра се као друга деца, хода по сметлиштима и скупља отпад са старијом сестром. Ту је и сликовница  Иде Млакар Чрнич  и  Петра Шкерла  „У близини живи девојчица“, о одрастању у сиромаштву и без властите собе.

Кузманић сматра да треба разликовати проблемске од критичких сликовница. Док проблемске сликовнице имају само један, већ познати циљ које дете треба досегнути, критичке сликовнице не нуде једнозначне и једнодимензионалне одговоре. Критичке ће сликовнице допустити деци да истраже емоције и мисли које се буде у дотицају с разним темама и ситуацијама.

– Ако сликовница помаже детету да скине пелене, она служи управо томе, нема неке друге могућности. Сликовница „Патка, Смрт и лала“  Wолфа Ерлбруха  која проговара о теми умирања и смрти била би примером критичке сликовнице. Даје простор за несигурности и амбивалентности, за комуникацију о томе како не постоје коначни одговори на све и да не морају постојати коначни одговори на све – појашњава  Кузманић.

Отварању једног таквог критичког простора тежи и сликовница „Јајо и Страшни Страх“  Луизе  Боухараоје.

– Живим с две врло различите маце, једном неустрашивом и другом изразито плашљивом, мачком Јајом, којег сам једном почетком 2020. упитала: „Опет те мучи Страшни Страх?“ Неколико месеци касније на ту нашу нежну шалу накалемио се загребачки потрес и први пут сам се у животу сусрела са ситуацијом у којој гомила одраслих људи у групи на Фејсбуку другим непознатим људима говори о својим страховима. Освестило ми је то чињеницу да са мном нико никад није разговарао о страху док сам била дете, да и дан-данас једина реченица коју деци упућујемо на ту тему гласи: „Немој се бојати“. Та фраза не ублажава страх, већ децу учи да о страховима ћуте и да тај осећај, важан животни механизам, везују уз срам и слабост. Неки од страхова мог мачка у тој сликовници деци су смешни (туђи страхови имају ту тенденцију), али неке, попут страха од самоће или напуштености, засигурно с њиме  деле. Управо сам у том балансу између смешног и озбиљног градила сигурно место од текста на којем можемо с децом, али и сами са собом, отворити тему малих и великих страхова – каже Боухараоја.

У потрази за слободом у сликовницама, парадоксално, помаже и њезино потиснуто место. Управо зато што се ни не доживљава књижевношћу, сликовница је поштеђена разврставања у корпусе националних књижевности, чему је неминовно поклекла  књижевност за нешто старију децу чим је постала питање канона. На крају,  Кузманић  упућује на ту слободу и потребу њеног задржавања.

– Нема простора у којем је могуће бити радикалнији него што је то у сликовницама јер то нису школска деца, јер нико у курикулуму неће расправљати је ли то лектира или није. Баш зато што се сликовнице сматрају неозбиљнима, могу ту неозбиљност учинити трансформативном – каже Ана Кузманић.

ПИШЕ : Нина Чоловић, Нада