Срце ка макина

Кад се сетим Јазина, срце куца као макина, каже у једном интервјуу Маја Рак Видаковић, кошаркашица која је с четрнаест година постала првотимка Задра, у којем је играла 1980-их. Легендарна дворана Јазине отворена је 19. фебруара 1968. утакмицом против Београда. Исте  су  године постављени  семафор и сат, гостовао је мадридски Реал, реализован је први спортски  ТВ  пренос из Задра (први репортерски задатак  Бориса Мутића).

Ових дана Јазине нижу своју педесет и четврту годишњицу, али нећемо овде исписивати цртицу о лудом кошаркашком Задру за који знају сви. Ред је да се каже која и о томе како су четири угла задарске кошаркашке куће одувек држале (и) жене, а тај је кућни рад остао и неуважен и неплаћен. У самим почецима задарске кошарке женска екипа била је успешнија од мушке  –  кошаркашице Задра су 1947. биле друге у Југославији.

О условима играња крајем 1960-их, када се кошарка угнездила у Јазинама, у књизи „На други обруч: Историја женске кошарке у Задру“  говори играчица  Анкица Марић Билан, позната и под надимком Гаринца: „Тренер  Здрилић  је из Кидрича (фабрике  текстила) доносио материјале од којих смо шивале доњи дио дреса. Побринуо се и за тренерке којима смо се јако радовале. Мислим да је и њих решио преко Кидрича. Мајице је било тешко сашити па смо дуго штеделе да би их могле купити пре такмичења. Биле смо у том смислу сиротињска екипа. Задар је морао имати женски састав да би играо у Првој лиги и то је био главни разлог због којег су нас држали у клубу. Обавезна опрема били су нам конац и игла, за крпљење патика. И на припреме младе репрезентације Југославије у Београд сам с патикама узела иглу и конац. У клубу су се надали да ће ми тамо неко поклонити нове патике, али ништа од тога. “

Унаточ дословном крпљењу краја с крајем, Задранке су 1971. у Сплиту постале јуниорске првакиње Југославије. На путу до титуле победиле су Босну, Вождовац, Индустромонтажу, Раднички и Тополчанку. „Биле смо потпуне аутсајдерице. Ух , кад се сетим прве утакмице против Босне. Наш први напад и ја постигнем ауто-кош. Први и једини у каријери“, присећа се у књизи Маријана Бушљета, која је због сјајне игре добила позив у јуниорску репрезентацију Југославије.

„У Сплит смо отишле  без пола тренерки, без опреме, без испраћаја. Искључива пажња посвећује се мушкој екипи. Нас као да нема. Обећали су нам већу бригу. Можда ће их прво место натерати да нас ‘усвоје'“, коментарисао је тренер  Луцијано Валчић  за Спортске  новости након првенства. Исте су године кошаркашице Задра ушле у Прву лигу, а крајем  исте  постале и првакиње Хрватске. У Јазинама се тада у висине винула  Вања Палека, прва жена у Задру која је закуцавала. Након три сезоне кошаркашице Задра испадају из Прве лиге, а кошаркаши Задра освајају титулу најбоље момчади Југославије.

„Женски је спорт, који иначе тешко постиже квалитет, најчешће због недовољних и лоших услова у којима се ради, изгубио квалитетног протагониста једне лепе спортске приче. Ово је повлачење женске кошарке са сцене прошло безболно, одговорни људи у КК Задар лагано су од ‘женских дигли руке’,  очито не размишљајући пуно и не разбијајући главу. Интерес за женску кошарку међу средњошколском је омладином из дана у дан све виднији. Оне сигурно још требају учити, али шанса је ту и ако је не искористе,  биће штета. Код нас је већ постала традиција, што је из основе погрешно, да се на неког обрати пажња тек након што је постигао успех“, пише  „поздравну ноту“  1975. Милан Комазец  у Народном листу.

ПИШЕ : Ивана Перић, Нада