Талент из Међимурја

 

Са тек недавно навршених 18 година, матуранткиња Северина Лајтман већ има богато искуство медијских наступа. Иза ње су гостовања у различитим телевизијским емисијама као и интервјуи уштампаним и дигиталним медијима. Признаје да, с обзиром на њену доб, то можда јест неуобичајено, али да са друге стране ромској заједници у Хрватској, којој и сама припада, недостаје људи који ће јавно иступати.

– Новинари се сада чешће интересирају за мишљења младих Ромкиња и Рома. Прошле и ове године сам се више пута појављивала у медијима. То је необично ако гледате генерално, али није ако гледате ромску националну мањину зато што нам јако фали људи који износе своја мишљења, који су се пробили – каже нам Лајтман.

Присећа се да је пред камеру стала још у основној школи, након што је три године заредом постигла запажене резултате на лидрану, државној смотри литерарног, драмско-сценског и новинарског стваралаштва ученика.

– Има један документарац – била сам врло млада – у којем износим неке ставове и мишљења… с пар њих се сада не слажем – говори она.

Ипак, оно што се до данас није променило њена је жеља да постане глумица, односно да школовање настави на Академији драмских уметности.

– Већ у основној школи сам била сигурна чиме се желим бавити у животу. Глума ме некако испуњава, стварно сам се пронашла у томе – каже нам ученица Приватне уметничке гимназије у Загребу, која тренутно глуми у представи „Погледај Ме“.

Представа режисера Романа Николића, која се изводи од 2017. и која је исте године добила награду Хрватског глумишта, говори о дискриминацији Рома, а Лајтман се глумачкој постави придружила нешто касније.

– У представи глумимо мој колега Синиша Сенад Мусић и ја и притом указујемо на проблеме ромске националне мањине. Говоримо из своје перспективе, ја сам Северина, а он је Синиша, та представа садржи приче из наших живота – објашњава нам она.

Северина Лајтман је и водитељка одељења за културу Ромске организације младих Хрватске, РОМХР, непрофитног  удружења које се залаже за активније укључење Рома у друштво. Иако покривају различити спектар тема и активности, у јулу ове године први су пут организирали мирни протест под геслом „Расизам убија! Роми желе живети!“. Окупивши се испред Конзулата Чешке Републике, прикључили су се великом броју активиста широм Европе, тражећи правду за жртву полицијске бруталности, преминулог чешког Рома Станислава Томаша. Лајтман каже да ју је искуство учествовања у простесту оснажило и охрабрило, јер су им се придружили и не-Роми.

Међутим, слаже се са оценом да се о проблемима ромске заједнице у јавности интензивније говори тек када вести из црне хронике, у случајевима у којима су починитељи прекршаја или казнених дела Роми, преплаве националне медије.

– То је погрешно и не знам зашто медији функционирају на такав начин. Нажалост, тек када се догоде такве ствари, они почну реагирати – каже Лајтман, која је одрасла у ромском насељу Пишкоровец у Међимурју, регији у којој живи готово пола ромске популације у Хрватској, суочавајући се са друштвеном и инфраструктурном изолацијом, сиромаштвом и дискриминацијом.         Искуство одрастања у ромском насељу неизбежно је новинарско питање за Лајтман у готово сваком интервјуу.

– Радо говорим о томе. Није било толико лоше. Само мало изолирано и без икаквих већих могућности – каже нам она.

У основној школи једно је време ишла у, како каже, „чисти сегрегирани разред у којем су били само Роми“, а у седмом разреду пребацила се у мешовиту разредну скупину.

– Тада сам се нашла у доста ружних ситуација. Било је пуно дискриминације, други ученици нису хтели имати никакав дотицај с нама, било је и задиркивања – каже Северина Лајтман и додаје да је уз подршку и савет родитеља нашла начин да је вршњачка нетолеранција ипак не спутава.

С обзиром на бројне препреке и потешкоће са којима се Роми сусрећу од малих ногу, сматра да би школе и образовни систем требали уложити више напора у њихово отклањање. Једна од основних баријера је савладавање хрватског језика.

– Неке школе имају ромске помагаче, што је мени у реду, али ако се деци нешто објасни на ромском, они запостављају хрватски. Хрватски је изнимно важан, јер живимо у овој држави… Колико год је технологија напредовала, и даље нису у дотицају с језиком. Пуно ромске деце нема могућност ићи у вртић. А управо би се од раније доби требала социјализирати и развијати говорне вештине. Нисам била ни свесна колико пуно деце има проблема са говором. Постоји један видео у којем их испитују нешто, деца се буквално грче, не знају одговорити. Тада сам се расплакала – присећа се.

Свесна је и да нису све Ромкиње и Роми подједнако освештени и оснажени, при чему истиче да су Ромкиње, како унутар ромске заједнице, тако и изван ње, у изузетно тешкој ситуацији, односно подређене мушкарцима.

– Доста је то нормализирано, ту видим највећи проблем – оштро ће Северина о патријархалном моделу понашања, додајући да су она и њене колеге и ту тему обрадили кроз форум-представу „Имамо ли избора?“.

Домаћи медији Лајтман истичу као позитиван пример Ромкиње која је на добром путу да изгради успешну каријеру, но сама примећује да таквих примера нема превише те да истовремено они нису показатељ да је са системом све у реду.

– Да, говори се да свако може успети, али нажалост се на крају увек пробије јако мало Рома и Ромкиња. Премало младих људи иде у средњу школу и на крају се успева  бавити нечим амбициознијим. У медијима се увек појављују једне те исте особе, па се створио став да је све могуће. Али ако погледате статистику, видећете да није тако. Почнимо само од тога да су њихове могућности доста ограничене и да им недостају бројна знања – објашњава нам Лајтман.

Њен талент и упорност препознала је Заклада Солидарна која јој је осигурала средства за покривање школарине у уметничкој гимназији, а  на темељу Националне стратегије за укључивање Рома, Министарство науке и образовања осигурава јој ученички дом и стипендију. Северина Лајтман жели да такву шансу добију и остала деца.

– Сваки пут кад дођем у своје ромско насеље, деца ми говоре: „Желим бити као ти.“ То је нешто што ме заиста испуни. Има пуно талентованих младих који желе нешто постићи, само им треба отворити могућности – напомиње.

Њој су се могућности отвориле доласком у Загреб.

– Град ми се чинио веома великим и све ми је било ново, нисам мислила да ће ме ико прихватити. У нову средину сам понела терет из оне старе – присећа се Северина и закључује да се на крају ипак догодила велика позитивна промена.

– Прихваћенија сам, отворила су ми се нека врата. Драго ми је због тога и волела бих да још деце из ромских насеља доживи исто.

ПИШЕ: Ања Владисављевић, Нада