Терет ћутања

19.10.2019., Sibenik - Ispred zgrade Zupanijskog suda u Sibeniku odrzao se prosvjed u znak podrske svim zrtvama seksualnog nasilja "Pravda za djevojcice". Organizatorice su okupljene u inicijativu STOP nasilju Sibenik. Photo: Dusko Jaramaz/PIXSELL

Кад проговарате о таквој монструозности, немате више страха. Ако ћемо на овај начин мало помоћи уништеним животима свих тих цура, можемо бити мирни. И сви они који су чинили зло, верујте ми, беже од нас јер знају да смо у праву, рекао је Далибор Матанић, прихвативши се пролетос мучног и захтевног посла режирања серије „Шутња“, која је некидан имала премијеру у Дубровнику, а ускоро би се требала почети приказивати на ХТВ-у.

Серија је симболичног и ангажираног наслова јер најсажетије описује што је уследило пошто је те 2009. године један од наших најугледнијих новинара, Осјечанин Драго Хедл, истражио и закључио причу о подвођењу девојчица у осјечком Дому за одгој деце и младежи. Услед објаве његових чланака у наставцима о присилној проституцији 14-годишњакиња, реакције јавности биле су силовите и праведничке, но језовити случај из Осијека убрзо је заборављен, а хрватско друштво утонуло је у чувену хрватску шутњу. Децу су макрои подводили разним осјечким моћницима: политичарима, пословницима, суцима, професорима итд.

Да је реч о јавној тајни, срамотној колико ово друштво већ може поднети, посведочио је и Здравко Мамић у једном од својих обраћања јавности у контексту властитога обрачуна с хрватским правосуђем: „Институције су продавале нашу децу за кутију цигарета. Клијенти су били суци, подузетници и политичари. Чека вас вечни пакао, а због овог ћете горети довека, проклети били. Осуђених клијената педофила из Осијека је нула. Ја ћу бити осветник деце коју сте силовали и уништили…“

Готово филмски најављеном вендетом Мамић је заправо потврдио да је мучна прича о деци повереној на скрб држави заташкана у Систему, а за што су се опет побринули полиција, здравство, социјала и суд. Иако је Хедл имао једног храброг оца информанта и успео придобити поверење девојчица, а један се поштени полицијски инспектор посвећено прихватио свога посла, све је завршило неславно по жртве и оне који су им најпре људски, а потом и професионално желели помоћи. Истрага случаја трајала је тек толико – два дана – да би се констатовало да је све измишљотина. Поштени инспектор експресно је смењен са случаја.

Новинаров помагач и сарадник, отац једнога дечака из Дома, на превару је доведен у полицијске просторије где је вештачен пет минута од стране неког психијатра и потом присилно хоспиталозован као поремећена особа опасна по друштво те је журно отправљен у Загреб у Светошимунску. Након неколико месеци је отпуштен јер петоминутно постављену митску дијагнозу ниједан други психијатар у наредним вештачењима није потврдио. Неколико година након проживљеног ужаса и трауме с којом мора живети тужио је Систем добивши одштету као недужан човек, ослобођен сваке сумње и кривње.

Новинар Драго Хедл на суду је изгубио парницу, што га је озбиљно потресло. У њему се створио осећај да је ненамерно изневерио девојчице које су прије тога злонамерно и синхронизирано изневерили они који су их требали штитити – да поновимо: полиција, здравство, социјала и суд. Девојчицама је, дакако, било најтеже. Стигматизоване и изложене страху од могуће одмазде сводника и њихових пријатеља којима су подвођене морале су наставити са својим животом у граду који им је окренуо леђа, али их и претворио у омиљену градску трач-партију. Срамити су се имале оне, а не Они.

Осећај немоћи, дуга и онога што имају само морални људи – савести, нагнао је Хедла да од Система проглашен „измишљени случај“ преточи у литерарне темеље своје крим-трилогије, надоградивши своју новинарску причу фикцијом у мери коју захтевају спасилачки занат и постулати жанра. Колико је у томе био реалистичан и аутентичан, потврђује у једном интервјуу: „Мени је било јако драго када је почело снимање серије да се једна од тих особа у Осијеку јако узнемирила. Путем посредника је питала хоће ли се из серије моћи открити о коме је реч. Био ми је то индикатор да ти људи не спавају мирно и да их је то снимање серије вратило у оно што су радили. Драго ми је што ће са зебњом чекати приказивање серије, јер ће се они сигурно препознати. Они знају што су радили и јако добро знају све детаље те приче.“

Ако сте за сада убрали све, схватили сте суштину парадокса: стварност је измишљотина од које стрепе стварни а не измишљени људи. А ко су бојажљива господа? Узорни католички мужеви, угледни обитељаши подољубне провенијенције, који у току недељне јутарње мисе на којој побожно седе са својим кћерима размишљају како ће увечер иживљавати своје сексуалне перверзије на ничијим кћерима, „плативши“ то кутијом цигарета или с педесет куна. Деца претворена у сексуално робље које опслужује лица с политичких плаката Систем је учинио невидљивима пљунувши презриво на њихову патњу. Систем, наравно, има своје име и презиме, као и злочинци које је заштитио. Патња и несрећа коју су се храбре девојчице одважиле посведочити с намером да саме себи покушају помоћи Систем је одбацио под образложењем: нема довољно доказа. Читај: не верујемо жртвама.

Док институције раде свој посао не успевајући видети доказе у доказима, уметност је притекла у помоћ. Већ сама најава серије „Шутња“ изазвала је страх у злочинцима, глобално рангиранима као најгоре што наша хумана врста може произвести. Злостављачи деце немају чак ни свој круг у Паклу јер они су градитељи Пакла. Код нас у Хрватској институције раде тај посао.

У сваком случају, када серија „Шутња“ заживи на ТВ екранима, можда и ви идентификујете некога од тих врлих мужева, чему се надају и редитељ и писац, једини који су пронашли начин да ову причу страве и ужаса отргну забораву који је већ прогутао многе злочине над децом. У доброј нади прижељкују и да би серија могла покренути истрагу.

„Све је могуће“, преузет ћу Хедлову реченицу као мото ових редака, надовезаних на претходну колону о мржњи хрватских институција према најрањивијима у хрватском друштву – деци.

ПИШЕ: Мира Бићанић, Нада