Тешко до помоћи

A new mural by Irish artist Joe Caslin in Dublin encouraging men to attend therapy when experiencing mental health issues. The mural was created as part of the ÒLook After YourselfÓ campaign by the Irish Association for Counselling and Psychotherapy.

Изолација, економска несигурност, кућна преоптерећења, изостанак друштвених догађања, страх од вируса и потреса, брига за себе и вољене – за већину људи живот се драстично променио од лањског прољећа. То са собом носи различите последице, а једна од већих и изазовнијих свакако је она по психичко здравље. У два вала истраживања тиме су се бавиле психологиње из истраживачке групе Ковидових 13, коју чини 12 чланица Одсека за психологију са загребачког Филозофског факултета и једна са Здравственог универзитета Загреб. Први вал истраживања „Како смо: живот у доба пандемије коронавируса“ проведен је лани у мају, а други у новембру и децембру. У истраживању је учествовало више од 6100 особа у доби између 18 и 95 година.

– Током првог великог затварања те након загребачког потреса добили смо податке да су промењени услови живота заметно утицали на психичко здравље, а још лошије показатеље психичког здравља забележили смо у другом валу истраживања пре тачно годину дана – говори нам чланица Ковидових 13, доцентица Тања Јурин, шефица Катедре за здравствену и клиничку психологију Одсека за психологију ФФЗГ-а.

Јурин истиче како основа психичког погоршања лежи у стресорима којима смо били дуготрајно изложени. Код сваког од нас то је нека друга комбинација стресора, но најистакнутији су били потрес, промењени услови живота, слабије доступна здравствена заштита и одвојеност од чланова породице. Осећаји страха, неизвесности и мањка контроле појачали су симптоме анксиозности. Доживљај губитка старог начина живота, мањак социјалних контаката, брига око егзистенцијалних проблема и осећај беспомоћности око неповољних посљедица пандемије манифестују се пак кроз симптоме депресивности.

– Посебна пажња посвећује се осећају усамљености која је за Европљане и пре пандемије била проблем, а који се сада у пандемији додатно продубио. Прикупили смо податке и о навикама спавања те се показује да готово 40 посто особа доживљава такве тешкоће. На темељу наших података можемо потврдити да и у Хрватској имамо оно што се примећује у већини земаља, а то је тиха пандемија психичких проблема уз пандемију коронавируса – каже Јурин.

Истраживање Ковидових 13 у првом валу је забележило 55 до 60 посто испитаника без психичких тешкоћа, док је у другом валу број особа без икаквих сметњи био тек 33 посто. У првом валу истраживања 40 до 45 посто испитаника имало је изражене нивое анксиозности, стреса или депресивности.

– Свака пета особа се током кризе носила с јаком или изразито јаком депресивношћу. Свака трећа особа која је већ имала сметње доживела је погоршање психичког здравља у пандемији, док међу онима који пре нису имали сметње сваки четврти спомиње појаву психичких сметњи. Појединци које смо пратили и у другом валу испитивања показали су додатно погоршање свих симптома – наводи Јурин.

Из истраживања је јасно да нисмо сви једнако погођени пандемијом, јер су нам различите почетне позиције. Показало се да су посебно рањиве жене, и то оне с малом децом, људи који живе сами, млади, особе које су већ имале психичких тешкоћа, ризични за ковид-19, они које се још увек боје потреса, незапослени и сиромашнији грађани и грађанке. Социоекономски фактори су одувек били важни за разумевање здравља и болести, како код обољења, тако и код могућности лечења. И ранија су психолошка истраживања, и у Хрватској и у свету, показала да постоји јасна повезница између лошијег социоекономског статуса и нарушеног психичког здравља.

– Ту се ради о сиромаштву, о губитку посла, о егзистенцијалној неизвесности, што су одувек фактори који могу угрозити психичко здравље. Како су сиромашнима мање доступни лечење и подршка, то је један зачарани круг који онда одржава све те тешкоће. Пандемија је на том плану донела додатне проблеме јер је велик број људи завршио у лошијим финанцијским уветима. При том се повећао и осећај страха, доживљај да нам тек предстоји економска криза, наслућивање катастрофе. Имамо већ искуства озбиљне економске кризе из не тако давног периода и ишчекујемо да ће нам пандемија тек доћи на наплату. Било да се ради о неизвесности око посла или стварном губитку посла, то су значајни окидачи стрепње за бројне људе – објашњава Јурин.

Занимљиво је у овом контексту споменути и једно друго истраживање о психичком здрављу, које је у септембар провела Агенција за науку и високо образовање (АЗВО), а у којем је учествовало готово 4300 студената и студентица. Истраживање је показало да 52 посто њих доживљава своје психичко здравље лошијим у односу на живот пре пандемије. Педесет посто испитаника навело је осећај социјалне изолације и осамљености, а исти постотак проблеме с пажњом и концентрацијом.

Када је у питању економска несигурност, индикативна је категорија студентских послова, где 43 посто студената и студентица сматра да је пандемија негативно утицала на понуду таквих послова, што је допринело психичким потешкоћама, поготово оних који се у већој мери сами финанцирају. Међу учесницима истраживања њих 22 посто навело је да се финанцирају у потпуности самостално, а због смањене су понуде послова остали без извора зараде. Због страха од друштвене стигме, 12 посто испитаника рекло је да не би затражило стручну психолошку помоћ, док је 15 посто њих рекло да би се неадекватно осећали када би примали такву помоћ. Осим стигме која кочи људе у тражењу помоћи, битан је отежавајући фактор и приуштивост те доступност услуга психолошке помоћи и лечења. До бесплатне помоћи многи не могу доћи, а најнижа цена приватне индивидуалне терапијске сеансе износи 300 куна по сату.

– Барем што се Загреба тиче, што је било понајвише потакнуто потресом, струка је у пандемији препознала потребу грађана и нудила различите облике помоћи, од телефонских и онлајн пружања подршке, саветовања у кризним ситуацијама, покретања онлајн платформи које су нудиле едукативне садржаје и сл. Но сматрамо да такви облици помоћи нису довољни. Међутим, услови су били такви и, на срећу, дигитално доба је омогућило брзо прилагођавање на нов начин пружања подршке. Проблем је што то није било системско организовано и вођено. Психолошку струку се није озбиљно слушало, а у мерама за спречавање пандемије коронавируса нису се разматрале мере за очување и унапређење психичког стања људи. Систем здравства био је, те је и даље преокупиран пандемијом на другој разини, а овом се тихом пандемијом психичког погоршања не бави – прича Јурин.

Наводи како је забележен пораст тражења услуга психолошке подршке и лечења. У истраживању Ковидових 13 на студентима добили су податак како је током пандемије 12 посто студената затражило и користило стручну психолошку помоћ једном или више пута, а још седам посто је имало потребу за таквом услугом, али је нису успели добити.

– Додатну забринутост изазивају подаци о значајно већем броју студената који исказују да ће можда (43 посто), вероватно (17 посто) или сигурно (девет посто) у будућности требати стручну психолошку помоћ, у односу на постотке ових одговора (27, осам и три посто) добијене на узорку студената лани у мају. Од свих облика стручне помоћи највећи постотак (77 посто) преферира разговор са стручњаком тј. психолошко саветовање – каже Јурин.

О порасту тражења услуга лечења говори нам и психијатрица и психотерапеуткиња Тихана Јендричко, шефица Завода за психотерапију при Клиници за психијатрију Врапче.

– Од почетка пандемије у свом клиничком раду бележимо одређено повећање појаве психичких поремећаја у односу на раније године, кроз пораст броја услуга за око 20 посто. Како смо желели бити доступни свим угроженима, наша је болница већ недељу дана након увођења мера, крајем марта лањске године, започела с организовањем помоћи путем удаљених веза утемељењем телепсихијатријске заштите. У ту смо сврху израдили низ програма у којима подучавамо људе како се адекватно носити са стресом, ситуацијама кризе, развијамо програме за синдром сагоревања код здравствених делатника, уз различите друге дневно болничке и амбуланте програме за лечење специфичних психичких поремећаја – каже Јендричко.

Јурин указује и да треба пажљиво размотрити утицај стигме и неинформисаности, који је евидентан у чињеници да људи имају тешкоћа с тражењем помоћи те да је многи тек годинама након појаве сметњи први пута и потраже.

– Наши капацитети у оквиру система јавног здравства су и пре пандемије били недовољни и постојале су листе чекања, а сада су листе чекања дугачке и у приватним праксама. Кад би заиста укалкулирали све оне којима је помоћ потребна, односно, када би је сви којима је потребна заиста и тражили, имали бисмо листе којих би се истински згрозили. У нашем Саветовалишту за студенте, које је потпуно бесплатно, такођер имамо листе чекања. Нису само болнице места на којима људи могу бесплатно добити помоћ, али свугде су таква места преоптерећена – објашњава она.

И у Клиници за психијатрију Врапче приметили су да су психичке сметње везане уз пандемију бројне, а најприсутније су депресивне и анксиозне сметње, поремећаји спавања и прилагођавања, а нешто ређе и посттрауматски стресни поремећај.

– У почецима пандемије као рањиве скупине истицале су се особе са психичким поремећајима, оболели од ковид-19 вируса, хронични болесници и здравствени делатници. Ту су такођер особе старије животне доби, адолесценти. Међутим, мислим да с проласком времена можемо рећи како су заправо сви чланови друштва постали погођени. Важни фактори који додатно делују као фактори ризика су сиромаштво, неадекватни животни услови, недостатак породичне и социјалне подршке, егзистенцијална угроженост или несигурност – наводи Јендричко.

Све ово јасно даје до знања да не смемо занемарити тешке и дуготрајне учинке које ће пандемија тек имати у погледу психичког здравља. Дуготрајна изложеност стресу умара, троши ресурсе за ношење са свакодневним изазовима, из чега може произаћи низ разарајућих психичких исхода. У уветима пролонгиране неизвесности људима напросто понестаје снаге да се на бољи начин носе с неугодним емоцијама.

– Ако су сметње у зачетку, онда би и краткотрајна психолошка помоћ могла бити довољна, али с временом се сметње могу хронифицирати и постати теже, а онда је потребно и дуготрајније лечење, за које су капацитети озбиљно лимитирани. Питање психичког здравља је и иначе увек више по страни него што би требало бити. Када говоримо о најрањивијима тј. деци, онда су подаци јако забрињавајући. Шездесет и пет посто деце исказује да им се живот променио на горе. У укупном узорку су сваки пети дечак (21,6 посто) и свака трећа девојчица (37 посто) известили о тешкоћама психичког здравља у пандемијско доба. Познато је да од 20 посто деце која имају психичке сметње тек свако пето добива помоћ – говори Јурин.

Истиче како би у тренутним уветима било важно препознати улогу најбрже и најлакше доступне стручне особе сваком детету, а то би требао бити школски психолог.

– Нажалост, тренутно ни ова криза нити подаци нису још увек довољно добар аргумент да свака школа има психолога који ће помоћи у препознавању, тријажирању и усмеравању деце даље у систем здравства када је то потребно. Нема бољег примера колико се психичко здравље у овој кризи потцењује – закључује Јурин.

Иако је евидентно да ћемо тешка времена тешко моћи избећи, Јурин нас оставља са зрном наде које би требало чим пре и чим шире засејати. Не као површне речи утехе и краткорочни слоган охрабрења, већ као инфраструктуру и материју, праксу и политику.

– Треба запамтити да смо сви скупа у неизвесној ситуацији, то не треба порицати. Треба отворено разговарати о психичким сметњама, подучавати о тешкоћама које нас све могу снаћи. Бити усмерени на оне појединце у нашој околини који су у појачаном ризику. Никако не стигматисати нити умањивати психичке тешкоће. Помозимо себи и свима око себе прихватити да је у реду ако нисмо добро, да можемо и требамо тражити помоћ. То је оно што ће људе охрабрити да можемо скупа пролазити кроз неизвесно пандемијско доба – поручује она.

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада