Ултраси с Тахрира

Египатски песник Ахмед Фуад Негм живот је провео радећи као слуга, зајменик у пољопривреди, кројач и – годинама у затвору, оно по чему ће га памтити – песник. Надимак му је био Ал-Фагоми (импулсивни), по нашки би могло и „фитиљац“. Завршавао је тај од комунистичке штампаре на Суетском каналу до затвора па до нових просведа и опет до затвора. И тако девет пута. У писању песама охрабрио га је један од затворских чувара који је волео књижевност. Прекуцавао је његове песме и слао их Министарству културе. Под старе дане, две године пре него што ће умрети, Негм је 2011., у години египатске револуције, протестно поздравио и тадашњег председника Хоснија Мубарака: „Председник је саосећајан човек / Стално, ужурбано ради за свој народ / Заузет је прикупљањем новца / Вани у Швајцарској, чува за нас / Јадник, пази на нашу будућност / Зар не видите његово танкоћутно срце?“

Негмову поезију углазбио је Рамy Есам, „музичар револуције“, који је на Тахриру наступао пред милионима људи. Против полицијске државе орили су се стихови песника које је из затвора у свет прво слао један полицајац. Тахрирски су оркестар тада заправо повели фудбалски навијачи – ултраси, што је прича добро знана, али вредна присећања на јануарску годишњицу револуције. У земљи испраног цивилног друштва, немилосрдно сломљене опозиција и непостојећих синдиката, против режима су се почели организовати навијачи, четири године раније. „Увек кажемо да је наша револуција започела 2007., а не 2011. Већина групе је целим путем мислила на слободу. Сишли смо на улице да будемо део револуције као грађани Египта, а не као ултраси“, рекао је у једном интервјуу Ахмед Гафар, познатији као Хема, један од оснивача „Ultrasa Al-Ahlawy“.

Две групе ултраса, „Al-Ahlawy“, окупљени око каирског клуба „Al-Ahly“, и „White Knight Ultras“ окупљени око такођер каирског „Замалека“ – марширали су на Тахриру заједно против режима. Противници с трибина, у револуцији раме уз раме. Због свог су ангажмана платили паклено дугих годину дана касније, на стадиону у Порт Саиду, 1. фебруара 2012., након утакмице између „Al-Ahlyја“ и „Al-Masryja“. У окршају након утакмице 79 људи је погинуло, више од хиљаду озлеђено, а бројни ухапшени. Навијачи су тада оптужили полицију и плаћене хулигане да су потакнули насиље као освету за Тахрир. Касније су протестовали и против својих клубова и играча, јер нису учинили довољно да се боре за оне који су изгубили животе у Порт Саиду. У овом Египту хероји су на трибинама, а не на терену, поручили су.

Како у књизи „Ултраси Каира“ пише Рони Клоус, за разлику од спорта у служби статуса кво, у Египту је понашање навијача било облик отпора регресивној политици. Ултраси су, премда накратко, понудили алтернативне начине постојања, контру војним вођама. Охрабрили су својим примером и друге на самоорганизовање.

Због наставка екстремне репресије, обе групе распуштене су у Каиру 2018. године. Тешка времена за активистичке покрете у Египту постала су тако још тежа. Песма и погибија ултраса, али и бројних других грађана и грађанки Египта, остаје сачувана у снимцима архивистичког колектива Мосирин. Скоро хиљаду сати видео материјала о револуцији, који, како кажу, „хране циклусе носталгије, али и отпора“.

Тамо је Тахрир који је 1951. устао против британске окупације, Тахрир на којем се 1977. протестовало за голи хлеб, и Тахрир 2011., године ултраса и песника. Ко је у Каиру био лако ће признати да Тахрир заправо није трг, него велики кружни ток.

 

ПИШЕ: Ивана Перић, Нада