Веснин век

На стоти рођендан песникиње Весне Парун пало ми је на памет да бих је требала коначно посетити, као што сам више пута пожелела учинити док је била жива. На Зларин, где је рођена или у Грохоте на Шолти где јој је последње почивалиште, сада не могу отићи. Мој трајект још не плови. И друга места Весниног итинерара, Првић, Вис, Брач, Шибеник, чак и Сплит, сада су ми даље него икад, иако у било којем тренутку могу призвати барем неколико акваторија и ривера с флором и фауном, укључујући и људе.

А где у Загребу тражити Весну? Кућа у Сесветама у коју је доселила као двадесетогодишњакиња сад је нешто друго, а ако седнем у једанаестицу и провозам се до Дубраве, до краја песме „Трамвај једанаест“, па одем у Студентски град, тамо више нема оне адресе Баделова 15, то је сад Улица Виле Велебита и не знам постоји ли и на којем би броју тражила станчић у којем је живела са својим сиријским пријатељем Аднаном.

Веснин пријатељ, песник Ранко Рисојевић описао је то место, задњи песникињин боравак пре одласка у Стубичке топлице где је и умрла, као тужно и хладно, с једном малом грејалицом у соби и залеђеним тушем у купатилу. Тамо није место на којем бих, изван текста, желела пронаћи Весну, можда баш зато што је ту никад виђену ледену сцену, исписану руком њеног потресеног пријатеља, тешко избацити из мисли.

Лако могуће да је то онај исти стан који Дубравка Угрешић спомиње у једном одломку романа „Лисица“, у којем је, према легенди, Весна знала окупити друштво обућара, поштара, месара, занатлија из комшилука и откривати им комбинације бројева за лото, а зараду од игара на срећу делили би равноправно. Иако помакнуто, има нешто магично у тој сцени остареле песникиње пророчице којој напуштеној од једног света, с уважавањем прилази други. Враћа јој достојанство на начин који се опире нашим здравим разумима. Световна магија коју је очигледно имала, није порецива.

Славне, а богме ни храбре, не прати увек срећа, али их прате трачеви, митови и легенде. А Весна је била наш први женски песнички целеб. И, заправо, снашла ју је судбина многих славних уметника. Наравно, на домаћи, негламурозан начин по којем се умирало дуго од предозирања бедом. Било је и онда целебова, па и књижевних, с кудикамо сређенијим и сретнијим егзистенцијама, песника, али не и песникиња.

Кад славни песници умру, крену фанфаре. Мало што је тако кринџ и бесрамно као глорификовање наводно бескомпромисног избора, неке више жртве и уметничке судбине тужно скончалих великаница и великана. Не верујем да је крајње сиромаштво ичији избор и у звездама записана судбина. Читајући песме, али и прозне текстове које је Парун написала, макар само оне из књиге „Под мушким кишобраном“ из које смо срицале феминизам као школу за живот, посве је сигурно да јад није био оно што би Весна бирала и чему би хрлила. Бирала је слободу, у љубави, писању, живљењу. Из истих разлога из којих је вољена као уметница, отписана је као жена.

Та мешавина жаљења и дивљења, обожавања и презира обележила је до данас мит о највећој хрватској песникињи, како јој тепају пригодничари и институције које су је се клониле за живота, јер је била млада фурија и стара вештица. Ко год је стварно прочитао те песме, поготово најбоље збирке, јасно му је да их није писала ни несретница ни ексцентрична поетеса, него она међу Веснама која је била чиста ерупција песничког талента и животне енергије, као и мудрости. Али у поседу најнежнијих дисциплина: осећаја за ритам и смисла за склад. Као што приличи миту, њу такву, ван сваке стеге, стигну казне: за лепоту ружноћа, за снагу болест, за храброст пропаст, за богатство и екстраваганцију духа егзистенцијално сиромаштво…

Одлазим у Илицу, на број сто, где је према запису књижевнице, настао зачетак њене најпознатије песме „Ти која имаш невиније руке“. Носи ме река људи и трамваја, Илица ме увек слуди, али до неких места нема пречице. Тамо је, пише Весна, злосретне 1941. заувек нестала могућност да једном буде мајка, што је за њу био трагичан догађај. Зграда је иста, строга архитектура, тврда, широка, осим што су с ње у загребачком потресу попадали комади фасаде. Један необичан детаљ заокупља ми пажњу, на прочељу изнад улазних врата налази се необичан украс – камена глава налик глави медузе. Иза врата је уски ходник високих плафона, са шаховским плочицама на поду. Весна има деветнаест година, тих неколико метра ходника колико очима могу досегнути кроз стакла затворених врата, водим је за руку.

Затим се повлачим према Боронгају, између железничке пруге и цесте, где улице и школе носе имена песника и писаца, а између боронгајских лименки башкари се април. И коначно задовољна, у свом нејасном науму, проналазим предах на Шеталишту Весне Парун. На том мирном и питомом комадићу града, на зеленој стази са штихом периферије и веселе пролетне анархије, под склепаним оградама, по малим расцвалим баштама пред скромним становањем, може се сместити Веснино изобиље: крошње, цветови, прамаљећа, прапорци, дечаци, коњаници и младићи, видре, зоре, вихори. Фали само она: црна чворната маслина. Иначе смо ту, као у добро написаној песми, у складу: улица са својим именом, а и ја с очекивањем од света да барем сада, кад је безопасна, нимало захтевна – мртва, узврати љубав песникињи која ју је за нас измишљала.

Желећи с неким разменити осећај или мисао, шаљем поруку пријатељици песникињи: Што теби значи Весна Парун? Одговор који је стигао одмах и који ме насмејао гласи: Пуно и превише.

И заиста, ако их питаш, овдашње песникиње ће ти рећи: изашле су испод Весниног кишобрана. И оне које су је пригрлиле и оне које је упозорила. Заправо, нисам срела никог ко би рекао да не воли ову поезију, а велик број људи који не припадају свету књига зна бар неке Веснине стихове, бар неку песму. Постала је песникиња-симбол, метафора за разне ствари: за поезију свакако, али и за годишње доба – пролеће, за Медитеран, као, на одређен начин, и за Бугарску у којој је живела сретно и вишеструко заљубљено; некима за феминизам, некима за мизогинију, што ипак држим претерано критичним.

Била је прва која нам је открила да се смеје писати о мушкој лепоти. Или о свету девојака које су биле дечаци, јер уистину јесмо, да бисмо знале постати жене. О свему је писала, тако се онда говорило, „као мушкарац“, иако тешко да би се нашло пунокрвније женствености. Из њених стихова још ниче козја крв на свакој страници. У напону снаге, непријатељима је показивала груди, у старости тврдила да је њена креативна моћ у њеној гуши, саблажњавајући паланку.

Пријатељ ми шаље фотографију зида на којем пише „Фали још песника“. Наставак је то популарних графита „Фали песника“ који су задњих година преплавили Загреб. Ипак, песника има довољно, чак се и поезије нађе, али оно о чему је на зидовима реч вапај је за добрим пророцима, за отетим језиком и изгубљеном душом коју би могла спасити она права реч.         „Ако је у њој смисла, биће и лепоте“, знала је Весна. Али како је наћи ако нам је језик подлакавио, кад већ говоримо и пишемо с предумишљајем, у рукавицама, асертивно, трговачки, подривачки, трендовски, коректно, импотентно, престрављени од наводне баналности прејаке речи, и без да се упитамо: А што ако није чудна песникиња него свет?

Јер оно што му уистину фали, након сто година, то је у свим својим фазама и појавним облицима Весна и Весна и Весна.

 

ПИШЕ: Оља Савичевић Иванчевић, Нада