Задњи светски рат

Са свог јединог путовања у Украјину, у Лавов, донела сам кући две ствари које касније никад нисам употребила. Прва је црна мајица кратких рукава купљена у малом, очекивано неконвенционалном музеју баруна Леополда вон Сахер-Масоха, мајица кратких рукава с очекивано неконвенционалним принтом, а за коју сам брзо схватила да је, такву вулгарну, не могу ни носити ни поклонити. Друга је шарена плетена торба коју сам купила на бувљаку. Обично не падам на фолклор, али торбу сам купила јер ме подсетила на детињство кад сам путовала у Босну. Па иако их нисам носила као одевни предмет, ове ствари остале су са мном кад год сам се селила и решавала вишкова. Сарадња декаденције и традиционалности у путном коферу никад није била потребна, јер све ствари егзистирају једна уз другу, посве природно. Увек ће ме сећати на Лавов, неуниформисаност и ведрину тог пролећа пре 15 година кад је рат, чинило се само, био далеко.

Непосредно пре 24. фебруара 2022., датума када је рат у Украјини појео сваки смисао, писац и уредник једне панораме европских писаца, поставио је нама који смо у исту уврштени, питање што би то требала бити европска књижевност, европски идентитет, који текст би сваки грађанин данашње Европе требао читати. Тог мирног јутра, чинило се тешко изабрати, читава омања библиотека сама се препоручивала. Али сутрадан је почео рат и моја се замишљена библиотека запалила и изгорела у трену. Ако је, након свега, ово могуће, може ли иједан текст у овој Европи бити више од празнине. У мом одговору стајало је да ће европска књижевност бити могућа када будемо узајамно заинтересовани једни за друге, без охолости и нарцизма. Отприлике, то значи и Запад за Исток и велике и богате културе за сиромашне и непривилеговане, за књижевност и културу тзв. дефектних демократија. Кад уистину буде постојала жеља да упознамо једни друге.

А то се, ето, догоди онда кад избије рат. Тада се великом свету открију Марије Примаченко. Замолила сам пратиоце моје службене странице на Фејсбуку да ону шарену лавовску торбу напуне књигама, својим предлозима који би то текст у овом тренутку требао прочитати сваки европски читач. Нашло се међу предлозима сјајних књига, али највише оних да бисмо сви требали прочитати роман Светлане Алексијевич „Рат нема женско лице“. Светлана је једна од најважнијих књижевница данашњице, Нобеловка коју Лукашенко баш никако не воли. Светлана је рођена у украјинском Ивано-Франкивску од оца Белоруса и мајке Украјинке, одрасла у Белорусији, пише на руском, од 2020. живи у егзилу.

Како си данас, драга Светлана? Када једном дође мир, волела бих да има твоје лице.

Име Светлане Алексијевич налазим и у апелу писаца који позивају све оне који знају руски да пишу својим пријатељима и познаницима у Русију и кажу им истину о разарању Украјине. Ово ме затекло. Писци ваљда свугде, осим на Балкану, јавно признају да верују у речи. Тај аутоцинизам ми заиста није јасан, као ни потцењивање ангажоване књижевности баш овде где може бити важна (но можда грешим, можда су важније стилске вежбе и каламбуре). Нису ли заправо отпор и опасност прво у речима? Зашто су многи писци, пре, као и данас, морали у емиграцију? Зашто би Путин цензурисао Новау Газету и неовисне медије? Зашто су људи који носе пароле, који извикују речи протеста, јучер по улицама руских градова, данас у затворима?

Гласови великих руских писаца делују очајнички. Само да се неко не сети побацати их из библиотка, помислим (а сетиће се).

За сад, барем код нас, лоше су прошле балерине, Чајковски, а и руски мачићи искључени су, читам, с једне изложбе. Али добар нам је плин, добра нафта. Као да ратове по свету не воде плин и нафта него мачићи и балерине. С друге стране, озлоглашени балкански цинизам је итекако утемељен на сазнању да није довољно говорити исти језик да би се чули и разумели – ако то напросто нећемо.

Непосредно пре тог 24. фебруара стигао је још један позив на сарадњу, онај од колега из Београда, да учествујем у стварању књиге „Како је мени почео рат“, која ће објединити лична искуства писаца везана уз почетак рата на подручју бивше Југославе. Ту причу имала сам већ спремну, требало ми је 30 година да је напишем, кружећи око властите судбине као мачка око вруће каше.

Приметила сам појаву, нарочито задњих недеља, да људи својатају рат, као да неки и на то проклетство имају више права од других, а заправо толике су приче остале неиспричане, а заправо, сви они који су пробали, знају – ономе ко га окуси, рат никад не заврши. Уметност нуди ту могућност – у књигама или филмовима ипак у неком тренутку рату дође крај и усред најгорих приказа ужаса заискри неки смисао, или се одшкрине прозор у идеју, али у самом поратном човеку то се не догоди. Човек умре с ратом, а рат с човеком.

„Мој“ је започео баш с Русима. У лето ’91. имала сам 16 година и с обзиром на то да дању више нисам смела шврљати далеко од куће, а навечер су била замрачења, одлучила сам да ћу то досадно лето прочитати све руске класике доступне у локалној библиотеци (а кад завршим с Русима, идем на Французе па тако редом). Међу тим класицима на руском било је, сазнајемо, и Украјинаца. Углавном, тако сам, уз вести о разарањима одмах иза леђа, летовала са Шолоховом (о да, прочитала сам „Тихи Дон“), Гогољем, Булгаковом, Цветајевом, Достојевским и осталима, припремајући успут журку за 17. рођендан, који се није догодио, јер су баш тај дан пале бомбе и на Сплит, мала увертира за све оно што ће уследити у времену иза. Склониште је било у нашој кући, тако да сам 17. дочекала с уплаканим бабама из штраде.

Деведесетих година, ни криву ни „заслужну“ као и многе, моју породицу допала је улога вреће за боксање. Једини начин на који сам се могла спасити био је покушати на тај велики зајеб гледати као на горку привилегију – осетити из прве руке како бес залијева подлост у људима и никад не насести на шупље и опаке племенске приче. И стећи доживотно уверење да има мало, али довољно оних који ће увек остати људи.

Нит’ је вотка ракија, нит’ је један рат упоредив с другим. Можемо само зурити и слушати како откуцава паклени механизам. То што наслућујемо што га погони и што би се тек могло догодити, слабо помаже. У тренутку док ја записујем и ви читате ове речи, граната или метак некоме одузима живот. Са сваким угашеним животом у Украјини наша будућност биће мрачнија.

Можемо у својој немоћи проклињати Путина и сваког оног ко има моћ зауставити рат, а калкулише или то не жели. Можемо јавно говорити најгласније кад се учини најбесмисленије. Јер што ако заћутимо? Можемо читати писце попут Светлане Алексијевич, Софије Андрухович, Људмиле Улицке, Гузел Јахине, Илyе Каминског, Адама Загајеwског, Михаила Шишкина, Бориса Акунина… Суочавајући се с важним питањима која нас муче понекад пронађемо и одговоре, истину. У пандемији и мигрантској кризи открили смо да живот и смрт других не вреде превише, а вера у људскост би могла бити до краја уништена у Кијеву и Мариупољу.

Постоје два начина на која би овај рат могао бити задњи. У оном првом, познатом сценарију, након задњег први би се водио тољагама. У заиста задњем светском рату, било би, споразумом свих земаља – зашто не – забрањено нуклеарно наоружање. Тада би био могућ другачији крај света. Тачније, био би могућ бескрај света. Проблем је што ова друга могућност, из данашње перспективе, звучи као бајка.

 

ПИШЕ: Оља Савичевић Иванчевић, Нада