Загорка домаће фантастике

25.03.2014., Zagreb - Spisateljica SF romana, Milena Benini. "nPhoto: Grgur Zucko/PIXSELL"n

Преко пута зграде у коју сам се недавно доселила стара је кућа, чији један део наликује на торањ неког малог замка. На једном од прозора у приземљу често стоји жена црне косе, вероватно у педесетима, и налакћена на прозорску даску у самоћи пуши цигарету. Нисмо се још никада поздравиле, међутим, погледом инстинктивно тражим њену појаву кадгод пролазим. Откад сам је приметила, наиме, сваки ми се пут изнова учини да у њој видим Милену Бенини. Милену Бенини – једну од наших најпознатијих и најнаграђиванијих списатељица СФ-а, преводитељку, уредницу и теоретичарку, страшну жену не само у књижевном, него и највише људском могућем смислу. Милену Бенини – рођену 1966., а преминулу након кратке и тешке болести пре непуне две године, почетком месеца јуна. Током те две године, од када Милена више не пише СФ романе и приче, не реда књижевне награде на своју полицу, не води радионице писања, не пише о страшним књижевницама, не говори о спекулативној фикцији и њеној способности да осмисли нове и егалитарније светове и друштвене односе, не говори о системским проблемима нашег друштва, укратко – не ради све оно што је неуморно, страствено, паметно, ангажовано, скромно, штреберски, фрајерски и доследно радила цели свој живот – Милена је недостајала многима. Верујем да нисам једина која се током те две године пуно пута понадала да ће је препознати у нечијем лицу и имати прилику још једном поздравити. Љубитељи СФ-а, књижевности уопштено, њене сараднице, колеге, породица, пријатељи и фанови, верујем, Милену спомињу, читају и цитирају стално и свугде.

С Миленом сам једном приликом имала привилегију кратко сарађивати – две године судиле смо с Дором Сивком књижевно такмичење за приче у жанру климатске фикције, у организацији Зелене акције и Буксе. Тај ангажман на промоцији такозваног кли-фај жанра у домаћем књижевном пољу само је, међутим, мала црта у њеној богатој биографији. Прву је причу објавила још као четрнаестогодишњакиња у култном часопису „Сириус“, слушала је новинарство, француски језик и компаративну књижевност у Загребу, а дипломирала је компаративну књижевност на универзитету Ст. Џорџ у Оксфорду. Објавила је бројне романе, приче, научне радове и есеје и за њих освојила сијасет награда – СФЕРУ за „Хаос“, „Продавача снова“ и низ прича и есеја, „Артефакт“ за „Млетачког сокола“, „Змајску зору“ и „Продавача снова“, словенски „Худи Мачек“ за „за изванредан допринос у жанру научне фантастике и фантазија„.

До њене смрти, само су две особе освојиле више СФЕРА од ње, а Милена је радо истицала чињеницу да је удео жена које су награђене СФЕРОМ далеко већи него у свим другим књижевним наградама, скрећући тако пажњу на велик број и равноправно место списатељица у домаћој жанровској књижевности на којем би нам многе западне земље могле позавидети, а чије је разлоге Милена детектовала у наслеђу декларисане равноправности полова остварене у бившој држави. Један од њених најпознатијих романа „Свећеница месеца“, који је иницијално објављивала у наставцима на свом блогу, био је и први фантази роман који се нашао у финалу Т-порталове награде за најбољи хрватски роман 2015. године. Уређивала је наслове за издавачку кућу Лумен, водила је радионице писања у трешњевачком ЦеКаТеу, увек спремно давала савете млађим писцима, превела је књиге Дагласа Адамса, Терија Пречета, Филипа К. Дика, Џулса Верна и бројних других, али и стрипове, попут Пречетовог славног Корта Малтезеа. У једну страницу ин меморијама не стане ни мали део великог Милениног доприноса домаћој књижевности, па ћемо само поновити речи Томислава Шакића, који ју је у тексту објављеном поводом њене смрти на порталу часописа за научну фантастику „Убику“ назвао Загорком хрватске фантастике, реферишући се тим признањем на њену изјаву да је „хтела бити Загорка кад порасте“.

Ваља ипак додати да је Милена у свему што је писала и говорила наступала феминистички, ангажовано, знатижељно и непретенциозно. Када би је питали за мишљење о честим приговорима научној фантастици и фантастици да је ескапистичка, односно да служи бежању од стварности, редовно је одговарала цитирајући познату списатељицу СФ-а Урсулу Ле Гуин: „Знате ко се боји бега? Затвореници.“ Говорила је о важности замишљања другачијих светова кроз књижевност и капацитетима СФ-а да те светове створи и тестира, али и да нам помогне расветлити актуалне друштвене односе око нас. „Треба се инспирисати стварним животом без обзира на то што се бавимо спекулативном фикцијом“, казала је једном приликом, а поводом изласка свог „Млетачког сокола“ рекла је да мисли да је „идеја спекулативне фикције пуно више у томе да коментарише садашњост него да предвиђа будућност“.

Милена је маштовито и паметно говорила и писала о тој садашњости: о климатским променама, миграцијама, кризама и неједнакостима које ствара капитализам. Осим Урсуле, често је спомињала и цитирала писце попут Вилијама Гибсона и Чине Мивеља који у својим делима тематишу актуалне друштвене односе и промишљају њихову промену. Бранила је жанровску и популарну књижевност као простор који зна изгледати безазлено, али често може бити субверзивнији од такозване високе књижевности. Навијала је за све снажнију афирмацију стваралаштва жена, неамериканаца и небелаца у врху светског СФ-а којим су, у његовом такозваном златном раздобљу, доминирали бели, средњокласни мушкарци из Америке. Писала је и држала предавања о важним женама у СФ-у. Осмислила је израз „страшне жене“ о којима је најпре писала на свом блогу, а онда на сајтовима Каунтервју и ВоксФемине, који и данас има истоимену рубрику.

За којим год да Милениним текстом посегнете – романом, причом, есејом или интервјуом – нећете погрешити. Кад завршите с читањем, бићете наоружани списком сјајних СФ аутора и књига, новим информацијама из разних поља која је Милена истраживала и о којима је писала, од историје до феминизма, али још далеко важније, бићете наоружани новом дозом знатижеље и жеље да неуморно читате. Стога ћемо овај текст завршити управо њеним речима. Снажним, заиграним и топлим, речима које је написала 2018. године поводом смрти већ споменуте, велике Урсуле Ле Гуин, о којој је и раније радо говорила и писала. Тај је есеј, објављен у часопису „Убику“, назвала „Доиста потребне ствари (монолог за две уз препоручену литературу на крају)“. На његовом самом крају, Милена исписује поздрав Урсули и пушта одјавну шпицу која нас оставља у жалости, али нас исто тако шаље на пут џепова напуњених преко потребном маштом, храброшћу и одважношћу: „А онда, 22. јануара ове године све је стало. Знала сам да више неће бити нових речи. Што је дала, дала је. Што имам(о), имам(о). Даље ћу (ћемо) морати сама (сами).“ И још: „Остало је тако пуно. Путева, путоказа, плесова. Прича. Јер, изнад свега: Ја говорим језик прича (Ле Гуин, 2005). Мачете у руке; идемо тетурати даље.“

 

ПИШЕ: Дуња Кучинац, Нада