Наука одоздо

21.12.2020., Gornje Sitno - Na Zvjezdanom selu Mosor odrzano je organizirano promatranje "velike konjunkcije" planeta Jupitera i Saturna koji su se prividno nasli na vrlo malom medusobnom razmaku. Brojni gradani dosli su promotriti taj rijedak astronomski dogadaj. Photo: Miroslav Lelas/PIXSELL

У бразилском Сãо Цаетану до Сул аматерски астрофотограф Јосé Луис Переира 14. септембра 2021., унаточ лошим временским условима, усмерио је телескоп према Јупитеру као и многих других вечери прије. У једном је тренутку приметио бљесак, али није обраћао посебну пажњу на њега приписујући га параметрима опреме и не баш прикладним приликама за посматрање неба те вечери. Када је уврстио свих 25 видеозаписа у програм ДеТеЦт 3.0., до јутра су спојени у интегрисану слику онога што се догодило. Непознато небеско тело залетело се у облаке гасовитог дива у којима је и експлодирало.

Отворена база планетарних удара ДеТеЦт 3.0. у просеку бележи 15,4 удара годишње о Јупитер, а за бележење многих сличних феномена у астрономији заслужни су управо аматери и аматерке попут Переира, који с хиљадама других диљем света помажу научна истраживања. Један од првих документираних удара о Јупитер је удар комета Шумејкер-Левy 9 из 1994. Назван по астрогеологу Еугену Шумејкеру и двоје аматерских астронома, историчарки Каролин Шумејкер и писцу Давиду Левy, који су заслужни за његово откриће, Шумејкер-Левy 9 начинио је пукотине у атмосфери којима су требали месеци да зацеле, омогућивши ретке погледе у њезину молекуларну структуру.

Хобистичка наука, у коју се убрајају споменути примери, доживљава замах поновно тек задњих неколико деценија. Науком, као и филозофијом или уметношћу, дуго се су могли бавити они који су имали време за то, обично и новац за набавку опреме и спровођење експерименталних и теренских истраживања. Од 19. века на овамо то се није знатно променило. Тада се наука кренула прелевати из личног у радно време и везати се уз индустрију и професионалне институције, усмерене на то како је учинити што економичнијом, концентрисаном на максимизацију продуктивности радне снаге и профита. Ни јавно финансирана наука није остала поштеђена тих захтева, моделирана ограничењима пројеката на које се потребно ослонити у одржавању потребне инфраструктуре и радних места.

Како што се и време за одмор показује као луксуз само у односу на чињеницу да се радно време све више и више продужује, тако се и време за учење и истраживање показује разбибригом само онда када Ексел таблице и индустријске траке поткраду време и енергију за усредоточивање на све оно што животу даје вредност и смисао, угушујући снагу за било који облик промене.

Како би се наука задржала на својој темељној одговорности – потребама и интересу друштва, научници све свесније траже и проналазе савезнике у колективима којих се научни увиди најдиректније тичу. Колаборативна наука значи укључивање у рад свих оних који желе учити и који желе допринети расветљавању и разрешавању заједничких питања. Удруживање ентузијаста и ентузијасткиња с обученим научницима омогућава боље разумевање процеса којима се долази до научних спознаја. Али истовремено, служи и као механизам контроле да се наука не отргне од свог примарнога задатка; бриге за константно побољшање и трансформацију услова живота, за људе, животиње и целу планету.

У отварање научног рада свима заинтересованима за учење о феноменима у које и институционално организована наука покушава продрети, одавно је кренула НАСА. Колаборативан рад одвија се у повезивању милијона фотографија снимљених у свемиру с конкретним локацијама на Земљи, проналажењу кратера на Месецу и промишљању начина на које би астронаути могли користити ВЦ у свемиру. Универзитет у Вашингтону покренуло је онлајн игру за разумевање процеса савијања протеина Фолдит, а загребачко удружење БИОМ интерактивну карту за праћење колонија птица гачаца којој сви који их негде примете могу допринети.

– Демократизација наука пружа прекрасну могућност за обожаватеље природе, од живог света на Земљи до чудесних небеских објеката. Биолози аматери могу пратити популације птица или инсеката, па и откривати нове врсте, а већ данас је незамењив допринос астронома аматера у откривању и праћењу астероида и комета, нарочито оних који пролазе близу Земље. И ја сам суделовао у програму СЕТИ тако што је мој рачунар, у раздобљу кад није ништа радило (кад му је био укључен скрин сејвер), анализирало податке с оближњих звезданих система и покушавало пронаћи знакове екстратерестријалне интелигенције. Тражило је Е. Т.-а. Они су с тиме кренули јер су остали без финансирања, али и зато што је много нас било спремно учествовати у таквом истраживању – говори за Наду Саша Цеци, научник с Института Руђер Бошковић који годинама неуморно ради на гранању наука ван академских простора.

Колаборативно произведена наука може повећати поверење у научна истраживања, али у јеку пандемије отварање наука особама без одговарајућег формалног образовања може креирати и страх од могућих манипулација и погрешних интерпретација. Како бисмо знали да није реч о томе, потребно је разграничити научну сумњу и научно доказивање, као услов за отворену науку, од неразумевања и пуке нелагоде с неком научном теоријом или спознајом.

Цеци указује на то колико тај пут није лаган и да понекад не помажу ни велике теорије попут Ајнштајнове опште теорије релативитета да бисмо неки феномен боље разумели.

– До појаве ГПС-а, на који она има битан утицај, Ајнштајнова теорија гравитације била нам је толико непотребна да се у школама и даље учила (и још увек се учи) она Њутнова. Иако је фундаментално погрешна, њени прорачуни дају нам скоро савршена предвиђања и разумевање савијања, како небеских тела, тако и јабука које падају са стабла на Земљи. То је можда најважнија ствар о науци коју сам научио негде на потезу од прве године факултета до некакве научне каријере. Могуће је бити фундаментално у криву и свеједно сасвим добро описивати стварност – каже он, додајући да истовремено постоје неке фундаменталне теорије које никако нисмо успели оповргнути.

– Оне феноменално описују стварност, толико добро да их ми ни уз најбољу вољу не можемо разликовати од стварности. Зато их за све практичне потребе можемо сматрати стварношћу. Оно што зовемо науком обе су ове ствари. Научници су, због свог вишегодишњег искуства током којег су направили готово све могуће грешке, добили добар осећај кад морају користити пуну теорију, а кад се могу задовољити и неким поједностављеним моделом, кад им треба Ајнштајн, а кад им је и Њутн сасвим ОК – додаје Цеци.

И актуална пандемија је контекст у којем се настоји стећи потребно искуство проматрањем понашања вируса и људи изложених вирусу (с маскама и без њих, с већом или мањом разином вакцинисаности) да бисмо знали које су могућности и начини што ефикаснијег одговора на њу.

Научна истраживања проводе се тако да је сваки потез у њима могуће ретроградно реконструисати, односно да је могуће пратити корак по корак на који су начин научне спознаје изведене из хипотеза и истраживачких питања. Та полазишта у истраживањима која се тестирају нису извучена ниоткуд, него се граде на свему што смо научили до сада, било о вирусима било о кометама. Теорије подлежу експериментима и проверама на релевантним узорцима података и научници су константно у потрази за најбољим могућим појашњењима феномена и процеса које истражују. То значи да се теорије могу задржати, али и да се исто тако могу оповргнути и заменити адекватнијима како се долази до нових увида или нових приступа истраживаним феноменима и процесима.

Нажалост, међу онима који се опиру вакцинисању или маскама, у којима истраживања проналазе превенцију оболевања или барем развијања интензивнијих симптома, нађу се и лечници посуђујући свој ауторитет таквим протестима, збуњујући и потичући додатан немир.

– Постоје научници који су знали да нешто не штима с цигаретама, али су свеједно промовисали идеју да не постоји узрочно-последична веза између пушења и рака плућа. Наравно да постоји. То је лепа идеја – да ипак можемо пушити и да неће бити опасности, али овде се радило о намерној манипулацији. Било је још таквих случајева кроз историју и то је оно што јавност највише плаши. Увек је било и увек ће бити научника који ће искористити свој углед и име да би се приклонили неком владару, било из политичког или профитног света, али увек ће бити људи који ће се заложити за истину. Нити једна компанија не може купити све научнике. Делом јер немају таквих пара, а делом јер се многе од њих ни не може купити – говори Саша Цеци.

И међу професионалним научницима и ентузијастима могуће је пронаћи особе које су ту из добрих и погрешних разлога.

– Препознати ко је такав, муљатор, а тко је поштен, искрен и одан заједници и друштву, заправо није превише тешко. Ако им реторика звучи као прљава предизборна кампања, јасно је да то нису ни честити научници ни честити људи – појашњава знанственик с Института Руђер Бошковић.

Но пандемија не показује само могуће замке, манипулације и извртања у разговору о науци, него служи и као подсетник на то како би наука могла и требала финкционисати. Колаборативна наука, повезујући и особе у биомедицинским наукаима и оне изван њих, добила је потицај током 2020. и иницијативом Краудфајт КОВИД-19. Научни су се чланци откључавали, технологије, материјали и спознаје размењивали међу лабораторијима, а преводиоци и аналитичари у друштвеним областима настојали подржати те напоре. Помаци према демократизацији науке, стапање знања и страсти за учење о томе како свет функционише, а онда и ми у њему, можда је начин како да се тај свет чини мање мистичним и мање недокучивим.

– Укључивање великог броја људи у процес научне спознаје света око нас, научне спознаје стварности, могло би бити благотворно за перцепцију наука и научника у широј јавности. Нама који смо у том систему добро је познато да ту има још доста простора за напредовање и поправљање, али исто тако нам је кристално јасно да су приговори разних антинаучних покрета, попут антиваксера, потпуне бесмислице – истиче Цеци.

Од широко доступне, партиципативне и колективној добробити оријентисане науке нераскидива је и одговорност, како за начине на који се долази до знанствених спознаја, тако и за начине на које се те спознаје преносе и користе.

– Без разумевања улоге и важности наука у нашој широј заједници, као што нам показује ова пандемија, али и климатске промене које су већ ту, само мало изван фокуса због короне, нема нам будућности. Ни као цивилизацији, а можда ни као врсти. Диносаури нису имали наука и нису се могли спасити изумирања. Ми је имамо. Ако не успемо, о нашој трагедији би Е. Т.-јеви могли снимати филмове катастрофе. Због ироније ситуације, веројатно би такав филм добио њихова Оскара барем за сценарио. И специјалне ефекте. Или не би. Јер иако је ванземаљска, ипак је интелигенција. Тај сценарио био би им јако неуверљив. Штета што није и нама – напомиње Цеци.

ПИШЕ: Нина Чоловић, Нада