Ako još niste čuli za Dzipsiija, vrijeme je. Propuštate, naime, uspon regionalne pop zvijezde generacije. Ovaj osebujni 25-godišnjak, rođen kao Jovan Živadinović u Zaječaru u Srbiji, 9. je svibnja zapalio zagrebački Katran spektakularnim nastupom na kojem je predstavio svoj drugi album, autobiografsku pop poslasticu pod njegovim rodnim imenom.

Ako jeste čuli za Dzipsiija, već će vam biti poznate dvije činjenice – on je Rom i on je gej. Iako ga to čini jedinstvenom pojavom na domaćoj pop sceni, njegova istinska posebnost leži u njegovoj individualnosti, a ne etiketama. Kao umjetnička persona, Dzipsii je prema stupnju kreativnosti, autentičnosti i samosvijesti blizak Princeu i Davidu Bowieju, a tek je nekoliko godina na svom putu do zvijezda.

Prije koncerta u Zagrebu zato smo najmanje razgovarali o njegovim manjinskim identitetima, a najviše o njegovoj kreativnosti. Kako ćete saznati iz ovog intervjua, nije bitno što je Dzipsii ili što predstavlja – bitno je tko je, i kako njegova osobitost eksplodira u svakom taktu „Jovana“.

„Jovan“ je iznimno slojevit album prepun raznih referenci, glazbeno i generacijski. Također kao da se već radi o svojevrsnom artističkom preporodu u kojem se istovremeno istražujete i razotkrivate, ali i vraćate svojim korijenima. Koliko je za vas ovaj album introspektivan, a koliko otkrivanje sebe drugima?

Mnogo je introspekcija i mnogo je u isto vreme showcase ljudima. Kao, „e, ljudi, ja znam donekle šta sam, ali odnekle moramo zajedno da vidimo u šta ću da se pretvorim“. Koren albuma su upravo moji glazbeni koreni, ono što sam slušao pre i zbog čega sam se zaljubio u muziku. Slušao sam tada i turbofolk, ali kad bih mogao da izaberem šta je koren mene kao muzičara, to su ti aranžmani, to je ta catchy muzika – muzika koja te pokreće, inspiriše, nasmeje. Znao sam da sam to ja, a da ostale stvari učim. Sad gledam ovaj ceo roll-out i svu ovu muziku i analiziram je u fazonu – šta mogu novo da otkrijem o sebi i kako mogu da ono što sam znao osiguram, jer možda to nisam negovao dovoljno?

Album je dosta introspektivan i jer prvi put – za mrvicu – pričam o stvarima o kojima se plašim da pričam. Ali samo za mrvicu, zato što se još uvek učim da budem iskren i možda čak i malo više grub kad pišem. Kad već imamo catchy muziku, trudio sam se da tekstovi ne budu previše duboki, ali sam hteo da dotaknem stvari koje guram od sebe i plašim ih se, i znam da i drugi ljudi isto tako. Hteo sam da im nekako to prezentujem na način da bude OK.

Trudio sam se da „Jovan“ donekle prati moj trenutni put, i sad i sve od pre. Neke stvari koje su mi se dešavale pre mi se pojavljuju opet i baš sam se nekako trudio da se što više setim nekih stvari iz moje klinačke prošlosti, koje nisu nužno traume nego možda neke stvari koje sam potisnuo i zaboravio.

Rekla bih da je baš glazba metoda kojom dolazimo do takvog iskazivanja. Zato mi je i zanimljivo što u konceptu „Jovana“ veliku ulogu igra vaša majka – prva i predzadnja pjesma uključuju snimku njenog govora o tome koliko se ponosi vama i vjeruje u vašu posebnost. U sredini je i pjesma „Zlato“ koja govori o odnosu s njom. Koliko vam je taj odnos bitan u životu i koliko je njen fokus na to da ste predodređeni za nešto veliko utjecao na vašu sliku sebe?

Ceo ovaj koncept je bio baš preporod, kao „ovo sam ja, ja sam Jovan, I’m born again“ (ponovno sam rođen) i zato je mom producentu Akiju (Ahmed Hajdarović, tj. Rap Gorilla iz produkcijske kuće Red Pill, op. a.) bilo logično da ona zaokruži album. Da se samo mene pitalo, „Jovan“ ne bi bio konceptualan, već bi bio baš pop album s linearnom pričom kroz tekstove. Ali Aki nije ni gurao da ovaj koncept moramo da uradimo, već mi je došao u fazonu: „Ako i ti to vidiš, ja bih jako volio da to uradimo.“

Ja sam, baš zato što sam bio protiv toga, razmišljao zašto i došao do zaključka da sebe krivim što moja mama živi kako živi. Imala je 23 godine, ogromne ambicije i snove i jako zgodnog dečka. Otišla je na putovanje, rendom upoznala lika na koga je odlepila, odlučila da ostane trudna i zaustavi svoj život. Nisam hteo da to bude samo tako, ne može to da bude ta priča gde ja krijem svoju majku jer je domaćica i ne ide za svojim snovima i ne grize, kad ona zapravo sve vreme grize, samo ja to ne vidim.

Zato sam i napisao „Zlato“. Ne bih rekao da je to neka preterano emotivna pesma o odnosu majke i sina, nego je više možda napisana onako kako majke i ćerke imaju odnos, pa je negde prisutno i zameranje. Odrastao sam sa ženama i ta ženska ljubav ne može da se meri sa očevima – imamo u sebi da nekako volimo očeve više nego što oni vole nas. Ali mama te voli kako te mama voli i nekako sam više hteo da objasnim taj neki odnos koji nije lep sa moje strane, iako dobijem apsolutnu svu ljubav u njemu.

Puklo me koliko se zapravo sve u mom životu dešavalo da bih ja mogao ovo da radim, i to od ljudi, ne samo mojih roditelja, za koje sam apsolutno mislio da ništa ne čine za ovo moje. A zapravo čine mnogo, toliko mnogo da, ako nastavim da razmišljam o tome, doživeću psihozu neku! (smijeh)

Kad smo već kod pitanja roda, u nekim od tekstova na albumu koristite i ženske zamjenice. Koliko je to osobni iskaz, a koliko jezična figura?

Sve je bazirano na tome šta mi se sviđa u tom trenutku i možda najviše zavisi od priče koju pričam. Neke pesme prosto traže da budu u ženskom rodu i da ih pevaš nekoj ženstvenoj osobi. Ja, na primer, nemam problem da kad slušam bilo koju pop pesmu koja peva ili o liku ili o devojci zamislim bilo kog. Ako čujem hot ass bitch u pesmi, pašće mi na pamet moj hot ass lik, jer je on moj hot ass bitch. Jedini razlog zašto ja bataljujem malo zamenice je zbog toga što hoću direktno da pokažem ljudima koliko sve zavisi od nas. Ti ćeš da ubaciš tu zamenicu koja tebi treba i da zamisliš tvog lika ili likušu.

Generalno, pišem i o likovima i o ženama. Kad pišem o devojkama to je obično neka romantizacija nečega. Mnogo volim da, kad nešto treba da se personifikuje, to bude u ženskom rodu. Gledam to kao drag. „Finibrid“ s prvog albuma je personifikacija vutre i to je u mojoj glavi devojka, a „Yelena“ s „Jovana“ je takođe personifikacija svetlosti i lepote u životu.

Kad pišem o svojim odnosima, upotrebim muški rod ako priča to stvarno nalaže, ako treba da znaš da je to baš taj motherfucker. O likovima pišem isključivo sebično i isključivo for my gay boys, jer najiskrenije znam da nam trebaju te pesme. Ne nužno namerno, da ja sad stvaram neki lažni aktivizam. To radim kao pojedinac za sebe, ali znam da će nekome to da znači, realno. Svaki put kad pišem o liku prođe mi to na pamet. Budem baš kao, „jebote, ja se nikad nisam oslobodio toga da pišem ovo“.

Vaši dosadašnji intervjui su se dosta fokusirali upravo na vaš kvir, ali i romski identitet. Osjećate li opterećenje da predstavljate te zajednice, umjesto da se predstavljate kao individualni umjetnik?

Da, baš osećam i pokušavam što više da to ignoriram jer ne želim to. Saosećam sa ljudima i zajednicama generalno, veoma sam senzitivna i aktivna osoba, i kad vidim realnost i suštinu koja nije uopšte lepa, dođe mi da se ubijem.

Meni moj identitet ne smeta i baš zato i ne želim da budem poster child (primjer koji oslikava zajednicu, op. a.) jer to ne pomaže nikom. Jer šta je onda moj identitet? Da sam ja najsrećniji Ciganin na svetu zato što sam talentovan i ambiciozan? Ne, ja sam onda samo privilegovan.

Želim da ostavim to predstavništvo za kad budem bio malo stariji, da bi onda zapravo mogao da napravim neku promenu. Dobar primer za to je Selma Selman koja je kao umetnica prvo gledala da ode i da napravi nešto od sebe i da bukvalno od sekundarnih sirovina u Bosni, od đubreta, pravi art u Njujorku. I prodaje ga jebenim bogatašima. Tek posle pet-šest godina zapravo učestvuje u zajednici tako što će da otvara škole u Tuzli ili da stvara sama svoje fondacije i obrazuje devojčice. To mi ima smisla zato što tako ne ideš slepo kroz sistem.

Stvarno ne želim da budem ničiji poster child za nikakav narativ, jer živimo u kapitalizmu i sama činjenica što ljudi vole da nakače da si pripadnik nečega je eksploatacija. Svaka zajednica je lepa, ali to šta se radi sa zajednicom – to je zlo.

Takav dojam odaje i album – kao da idete prema tome tko ste vi kao Dzipsii, jednako kao što David Bowie nije bio heroj svoje rodne engleske radničke klase, već se izražavao kroz alter ega poput Ziggyja Stardusta. Postoji li razlika između Jovana kao osobe i Dzipsiija kao persone?

Razlika ima mnogo, ali ja nekako sve više i više želim da taj moj naziv bude pokret i pridev – ako je nešto što radiš autentično i izražajno, sirovo, ako za nečim imaš potrebu, to je džipsi. Kao kad vidiš nekog kako đuska i prepusti se i izgleda jebeno neljudski. Ili kad vidiš, npr., mnogo dobar grafit, dizajn ili sliku, to je džipsi. Ako hoćeš da uradiš nešto bezuslovno, to je džipsi. Samo za tvoju dušu.

Oduvek sam sanjao da imam školu, neko mesto gde će ljudi da budu kreativni, tako da i sam sve više i više otkrivam zašto sam sebi dao taj naziv, jer za mene to uopšte nikad nije predstavljalo samo romsku zajednicu.

Druga zajednica u kojoj ste odrasli, kako čujemo na albumu, svakako je i klupska. Kakav je vaš odnos s klupskom scenom kao prostorom noći i slobode? Koliko je ta scena bila formativna za vas?

Baš jako. Krenuo sam da izlazim u klub s nekih 12 godina sa svojom trenericom hip-hopa, koja je tada imala 18 godina. Bila je klinka, iako veoma odgovorna klinka, i kao i svi tadašnji denseri izlazila je da đuska. Tako sam i ja upao u klabing i mislim da je to najlepši način da upadneš, jer alkohol, droga i cigarete onda nisu poanta.

Sećam se tog prvog izlaska u klubu Bela kod nas u Zaječaru, a pritom sam bio dovoljno mali da zahvatim tu stariju generaciju koja je još uvek išla u izlaske kao u spotovima 50 Centa. Sve je bilo tu da dođeš i da igraš – sve se vrtelo oko plesa. On je bio sve. Taj osećaj kad se prepustiš i kad si u klubu je možda jedini razlog zašto treba da se živi na ovoj planeti Zemlji. Mislim da ni vanzemaljci ne znaju za taj osećaj. To mi je promenilo život. I was a star on a dance floor (bio sam zvezda na podiju, op. a.) i ljudi su me tako znali, kao lika što mnogo dobro đuska, i meni je to bilo sve na svetu.

Posle sam došao u Beograd i krenuo da radim i malo zapostavio taj osećaj, a i ples. Ali kad izađem s društvom da samo đuskamo, setim se – this is the whole fucking point (to je cela jebena poenta, op. a.). Bukvalno sve rešim u svojoj glavi tad.

Mnogo je bilo bitno da takav bude i osećaj ovog albuma, zato što je to bio moj osećaj od 12. do 21. godine. Imam taj neki trip da mi nikad nije bilo glupo da đuskam sam, i mnogo sam voleo da budem taj koji će da oslobodi ljude da dođu da đuskaju. Dovoljno je da se samo jedna osoba prva prepusti jer nam je to svima u srži.

Veliku ulogu u toj generaciji plesača igra upravo pop, a na „Jovanu“ se može naći zaista mnogo pop referenci s međunarodne scene. Osobno, koncept albuma i aluzije na glazbenu industriju me neodoljivo podsjećaju na „Montero“ Lil Nas Xa, a ima tu i elemenata koji vuku na Banks i Rosaliju. Kako biste vi opisali svoje glazbene utjecaje na „Jovanu“ i što za vas znači dobar pop?

Za mene je dobra pop pesma ona o kojoj ne razmišljaš. Toliko je dobro upakovana da je ti već na pola znaš; ako od druge polovine moje telo zna kakav će pre-chorus i refren da bude, to je dobra pesma. Na ovom albumu sam hteo da od Akija napravim Stuarta Pricea (poznati britanski pop producent i glazbenik, op. a.) i hteo sam da to bude i Moloko i malo Benny Benassi. Hteo sam da u aranžmanima bude i malo Marka Ronsona.

Kao primarni uticaji mi padaju na pamet dva artista koja su mi baš nekako držala sidro ako odlutam, ono što treba da vodi ceo album – Madonna i Prince. Trenutno najviše pop muzike koje slušam jeste od Madonne, jer žena ima mnogo veliki katalog i radila je s apsolutno svim ljudima s kojima su radili i drugi artisti koje bih slušao. Što se Princea tiče, postoji razlog zašto je „When Doves Cry“ najbolja pop pesma na svetu. Njih smo namerno hteli da referenciramo na albumu, a tu su i Queen, Lady Gaga i Bowie te Dark Child i Timbaland. Aki i ja smo dosta slušali i pesme Aleksandre Radović i Cecinu pop muziku u produkciji Miligrama – tu ima izuzetno dobrih pop aranžmana – a i Dinu Dvornika. Kad se sve to spoji, za mene je to pop album.

Producenti su u popu zaista presudni, a s Akijem i njegovom produkcijskom kućom radite već neko vrijeme. Kako izgleda vaša suradnja?

Kod tog čoveka ne moram da branim nijednu svoju ideju, a opet me čelendžuje. Imao sam priliku da radim s producentima koji na svaku moju stvar budu oduševljeni, ali to ne može tako funkcionirati, moramo nabacivati ideje. Odnos koji Aki i ja imamo je poprilično normalan i zdrav i sa njim stvarno dobijam osećaj da neko vidi moju genijalnost. Prije sam bio sebičniji i mislio da moj album treba da bude moj album i baš sam se nekako klinački držao toga. Naravno, kad je prošlo neko vreme, shvatio sam da ne mogu sve sam i da ne želim drugačije. Kako vreme teče, sve više ću biti sposoban da uradim stvari sam, ali kad radiš s drugim ljudima, to postaje mnogo veće od tebe.

Dosta učim iz mog i Akijevog odnosa i drago mi je što ljudi vide koliko je on dobar producent, a takav je jer zaista radi s artistima. Nekad je i asertivan i možda ti se čini kao da će on sad tebi da kaže šta da radiš, i možda tebi to neće imati smisla. Ali ako on to odluči, sigurno postoji razlog za to, jer on nije producent koji će na silu da radi nešto s nekim ili da bude odvojen od toga kao da je to samo još jedan projekat. Čak i sa svojim projektima i ljudima koji su samo izvođači nema takav pristup – budi u njima artiste, što je sjajno.

Što možemo očekivati nakon promocije „Jovana“? Čujem da je u pripremi i treći album?

Tako je, a na trećem albumu će Dzipsii pokušati da bude Ceca, ali, naravno, na Dzipsii način! (smijeh) Imam ogromnu želju da vratim taj izgubljeni sjaj dobre balkanske muzike, koja nije nužno popularna i sladunjava, a i nije previše ruralni folk. Više kao Oliver Mandić ili dobra stara Nataša Bekvalac. Za mene je, recimo, Verica Šerifović zapravo bluz i hoću da se malo pozabavim i takvim pisanjem.

Kad kažem balkansku muziku, mislim pre svega da možemo da je slušamo mi iz regiona i da ljudi shvate da slušam i to. S tim albumom će naša trilogija da bude zaokružena. Prvi album je bio više R&B i trip-hop, „Jovan“ je pop, a treći mora da bude balkanska muzika – jer onda vi dobijate mene u celini. Današnja estradna muzika je mnogo lenja i zato je i ne volimo, zato je šund i kič, jer ne vidiš posvećenost u njoj. Narodni artisti pre nisu bili lenji – ne bi Lepa Brena inače bila Lepa Brena. Želeo bih da vratim tu posvećenost u toj muzici.

Znam da će to da uspe, imam dokaz na pesmi „Zagrljaj“ gde sam Vizeljima dao 0,01 odsto svog glasa na takvim melodijama i ljudi su odlepili. Znam i zašto su odlepili – Cigani su veoma slobodni i zato ljudi vole da ih čuju kako pevaju, jer ne možemo da osetimo to nikako drugačije. Tako da samo želim da to sad bude na neki moj način, da vidim šta mogu da uradim tu, da napravim dobru, klasik balkansku pesmu koja će da se sluša zauvek.

razgovor vodila Julija Savić