Na skroz istočnoj punti grada, nekad je moj sad kršni i odrasli vodič, čistio plaže. Imao je 13-14 godina, i sa solinskog je Japirka u rano jutro išao prema današnjem Pazdigradu, Duilovu i Stobreču, i tamo bio raspoređen na jednu od plaža ispod plastenika Jadra, općinske vrtlarije osnovane 1924., za rezano i ukrasno parkovno bilje. Kažem mu da me je kulturološki moment Jadra potpuno preskočio, i da sam i ja isto čistila plaže, čak i nešto mlađa od njega, ali samo žnjanske. Zadržavala sam se u poznatim gabaritima tamo di smo kao djeca išli ravno s Lokava: Trstenik, Žnjan. Zenta, Firule i Ovčice već su bile dubok ulaz u grad u koji smo išli samo prigodno i nikad opremljeni tek japankama i šugamanom. Vodič me vozi putem koji se asfaltira, pa između kamiona koji rikvercaju kao da su sami na cesti, valjaka i finišera, mi prolazimo kroz prašinu u crnom karavanu koji neodoljivo podsjeća na pogrebno vozilo. Plastenici Jadra leže usamljeni, a ostali kojima su u vlasništvu bili stanovnici tog dijela grada sad vijore izlupani i počerupani i čekaju na investitora. Lokalna proizvodnja verdure, jasno je, svedena je na šverc i supermarkete, a istok grada na – investiciju. Vodič mi govori o talačkoj krizi koju ostaci privatnih kuća i zemalja doživljavaju malo bliže gradu, na višim točkama Duilova i Pazdigrada. Tu je ovaj, pokazuje mi na jednu kuću, prije oglašava apartmane s pogledom na more. Sad mu od gore, sa zgrade, gledaju direkt u bazen, a pogled iz kuće je u drugu zgradu. Jedan prijatelj isto tu živi, gledaju da sve sruše i sravne i nagode se s nekim investitorom. Ovo nije za život, prokomentiram. A di će, vodič spušta rampu, talačka kriza. Protiv takvih se argumenata rijetko kad može.

***

Kad sam bila mlada i naivna, a ima tome skoro 20 godina, pisala sam jednu kolumnu o tome kako, parafraziram, umire stari Split kojeg smo poznavali – nema više ni Velog ni Malog Mista, ni tih nekih velikih bardova i brada po kojima smo poznavali strane svita. Bila je to jedna mlada i zelena kolumna, nije znala da je žensko i svojeglava, i s ove distance, gledam tu mlađu sebe kao nekog tko je odrastao u sredini protiv koje se još nije znao pobuniti, nego je od nje tražio da se ne mijenja, jer nije poznavao ni sebe. Sad kad poznajem dovoljno i ovaj grad, i ovu sredinu, pa i sebe, rekla bih da je u redu da se zidine ruše i tresu, da se grad i njegova povijest potpuno zametu, da umre i njegova „dominantna“ kultura, i da iz nje ili na konto nje nikne neka druga, da je u redu da se preispituju i ruše idoli, ali ne ideje i ideali, i da jednako srčano treba i simbolički taracat i graditi, pa i sam samcat, dok se iz svega ne iskobelja neka i geografski i društveno lipša priča. Idoli danas žive na grafitima, ideja više nema nego šta ih ima, a ideali su ostali u tekstovima, poput ovih. Ili još gore, u nostalgičnim prozaičnim formama kojima sam i sama sklona. Ali meni je obračun sa mnom nepotreban. Ako ga i bude, neka to rade oni koji dolaze. Jedina je stvarna briga ovog poluotoka kvadratura i njezina cijena. U gradu u kojem u svakom lokalnom kafiću mali građevinari u Hermes i Parkside hlačama prepričavaju pogođene poslove i praše po meni toliko da mi nos pomisli da je sezona peludi pa crveni i kiše. Tu više ništa nije ni mlado ni naivno, a ovaj je grad jedna nepoznata činjenica i meni sad i onoj dvadeset godina prije. Neprijatelj mu nije ni vlaj ni fetivi, ni livi ni desni, ni glup ni gluplji, nego kapital. Ukratko.

***

Kakvi su nam, pardon, vam turisti, pitam vodiča. Gosti su nan šit, govori, pijana mularija. Svjetski putnici znaju šta idu vidit, otvore karte i mape i vodiče, čitaju i istražuju, upućeni su u svjetska zbivanja… Ode nećeš vidit gospodina i gospođu da idu vidit nešto, nego sedan, osan kretena. Postali smo destinacija po mjeri Ultre. Ultra-destinacija, dobacim, ali vodiču nije smiješno. Na krajnjoj marjanskoj punti, di se od prvih samostalnih nogu i pluća koje mogu podnijeti jači kurenat idem baciti u more, u zenitu sunca trokolica sa tri starije turistkinje, debelo tuku kraj sedamdesetih, ovako odoka, okreće se na rampi prije Ribarskoga instituta. Šta gledate tako studiozno, pita me žena koja pod hladom čempresa čeka svog vozača. Ja i ovo moje nikad pokeraško lice odlučimo igrati otvoreno. Pa nije mi jasno, kažem, nije mi jasno da bi neko da pare da se po ovoj žegi voza da dođe vidit kraj puta na Marjanu, još s ove raskopane strane. Kakva je to turistička tura? Mislim, muči me to na filozofskoj razini, da si realno na kraju puta i onda te ode negdi okrenu na kraju Marjana, usrid ničega, tako, u tom obojanom karetu na tri kola, i da te ne trese simbolika toga. Je l’ to sve ludo? Vi se, gospojo moja, previše zamarate, kaže mi moja sugovornica. A koji je vaš stav prema ovoj poplavi turista, oće li ovo jednom sve stat? Šta će stat, odjednom se ražesti, stalo je! Mi smo sad zakuvali lonac u kojem smo. U dućanu u mom kvartu malo je koja od moje generacije dočekala penziju. Jutros ulazin tamo, meni ženska govori: Helou. A vi njoj, pitam je znatiželjno. A ništa, šta ću, rekla san joj: Ljube, helou i tebi.

***

Vodiču zvoni mobitel, javlja mu se prijatelj kojeg dugo nije čuja, komentiraju situaciju u gradu. Znan da si ti desno, i ja san isto Hrvat, kaže moj domišljati vodič, i nisan bija ni protiv Puljka, a moga san, lipo je očistija grad, ali tek će nas sad zadesit sranje. Triba dočekat i ovo otvorenje Žnjana… Betonara… Satrat će… Nije to za nas… Kad ne znaš ko ti je turist, ne znaš ni koja ti je kultura… Štepa sugovornik kao da je glasnogovornik zametenog srca grada. Isključujem se dok on ne obavi privatni poziv, tražim po internetskim forumima koje su to zamke za turiste najčešće u ovoj destinaciji koja se do Sućidra i dalje, pretvorila u niz apartmana. Susjed koji je nekad imao garaže i u njima popravljao aute, sad je te garaže pretvorio u apartmane s dvije zvjezdice, a svoj karijerni zaokret izveo je na javnu površinu. Više ne popravlja aute, nego ih šverca, a javni je parking pretvorio u privatni tako da svoj maliganski kapital, dok ga ne pretvori u zeleni, drži u najvažnijem gradskom trezoru – slobodnim parking mistima. Sve legalno, ali siva zona. Kad Žuvi repa da nema di parkirat, jedan od razloga nije prenapučenost grada i tri auta na jedno kućanstvo, nego i ovakvi domišljati mali šerifi od kojih ne možeš uhvatit srčani ritam ma da ti život ovisi o tome. To je njegov ćaća gradija, i vodu tu dodava ovom dok je asfaltira, kaže posprdno vodič. Ni protiv tog argumenta ne možeš. Vodič dobro podnosi gužve, ali mene pere nervoza više nego njega. On se, kao i većina ljudi s kojima sam u kratkome kontaktu, navikava na ovaj suludi gradski ritam. Turisti se, na forumu, međusobno upozoravaju oko gluposti. Vodič pita što čitam pa mi kaže: Nema ti ode zamke za turiste, mi lokalni smo ti zapravo u zamci! Mi bi tribali otvorit forum da se upozorimo na to kad krenu oni barski puzači, kako se zovu, kad krenu zapišavat grad, ostavljat škovace posvuda, derenčit se u tri ujutro, povraćat po portunima, mi bi tribali govorit na forumima: Ne dolazite, nepoznata je morska neman tu. Pošast! Kuga! Kolera! A šta ne bi to uništilo najvažniju industriju u gradu, i grad, pitam tako, poluozbiljno. Bila je nekad ode industrija, doće i neka nova, govori samouvjereno vodič, a oće li bit bolja, nije me briga, ko da će nas tad bit. Ne mogu ni protiv tog argumenta, pomislim.

piše Marija Andrijašević