Diskriminacija na osnovu uzrasta, poznata kao ejdžizam, sveprisutna je u savremenom društvu, a najteže posledice osećaju upravo starije osobe. Takva forma diskriminacije ne samo da utiče na mentalno i fizičko zdravlje pojedinca, već podriva i temelje društvene povezanosti, samopoštovanja i identiteta, bez obzira na uzrast. Osim toga, takvo posmatranje vodi ka gubitku osećaja ličnog identiteta – osoba se više ne doživljava kao aktivan i vredan član zajednice, već kao neko “na zalasku”. Ejdžizam se može ispoljiti intrapersonalno, kada pojedinac internalizuje negativne stavove o sopstvenoj starosti; interpersonalno, u odnosima sa drugima; kao i na strukturnom nivou, kroz politike i sisteme koji sistemski marginalizuju starije građane.

Statistički podaci pokazuju kako svaka druga osoba na svetu ima izražene ejdžističke stavove prema starijima. U Evropi, svaka treća osoba navodi da je bila direktna žrtva ejdžizma. Procene pokazuju da se čak 6,3 miliona slučajeva depresije širom sveta može povezati upravo sa ovim oblikom diskriminacije. U društvu koje stari, ejdžizam više nije tema za akademske rasprave, već hitna društvena realnost koju moramo da osvestimo i menjamo.

Branka Bajić Jovanov i Lazar Jovanov su prvi u Srbiji započeli kontinuirani rad na specifičnom obliku teatra zajednice koji se bavi izazovima starije populacije. Njihov zajednički umetnički rad na ovoj temi traje već pet godina, a službeno je započeo 2022., kada je Novi Sad nosio titulu Evropske prestonice kulture. Tada su realizovali prve projekte posvećene problemima i iskustvima starijih osoba, a potom nastavili sa predstavom “Probuđene”, doktorskim umetničkim radom Branke Bajić Jovanov, koja se fokusira na izazove sa kojima se suočavaju starije žene. Njihova posvećenost ovoj temi rezultirala je i kreiranjem i realizacijom dva međunarodna umetnička projekta podržana od strane Evropske unije.

Jedan od značajnih rezultata takvog rada je i interaktivna predstava “Čekajući kišu”, nastala iz višemesečnih radionica sa zajednicom u Novom Sadu, u kojoj je učestvovalo 20 ljudi uzrasta od 17 do 79 godina, različitih profesija i životnih iskustava. Predstava se bavi diskriminacijom starijih u svakodnevnom životu, a publika je pozvana da u određenim delovima aktivno učestvuje i reaguje. Pored igranja u Novom Sadu i Beogradu, predstava je izvedena i na festivalima u Danskoj, Italiji i Portugalu, a tokom avgusta gostovaće u Poljskoj. Do kraja godine planirane su i izvedbe u Austriji, više gradova u Srbiji, kao i završni festival projekta “Age Against the Machine”, koji će se održati u Novom Sadu sredinom oktobra.

U vremenu u kojem se generacije često posmatraju kao suprotstavljene, pozorište može biti mesto stvaranja međugeneracijske solidarnosti – ne samo simbolično, već kroz saradnju, razumevanje i zajedničko stvaranje. Učesnici ovakvih projekata neretko ostaju povezani i dugo nakon što se svetla pozornice ugase.

– Jedna od ključnih vrednosti ovakvog rada je osnaživanje – kako za učesnike, tako i za publiku. U predstavama koje podrazumevaju i interakciju sa publikom, dramaturgija se gradi tako da podržava motiv snage i zajedničkog prevazilaženja prepreka. Kada publika aktivno učestvuje – ulazi u uloge, pruža podršku likovima, reaguje – granica između scene i stvarnosti se briše. U tom trenutku, promena se ne dešava samo u naraciji, već u svakome ko je prisutan, navodi Branka Bajić Jovanov.

Umetnost, a posebno intergeneracijsko pozorište, prema njenim rečima ima snažan potencijal da menja stavove – i da istinski smanjuje ejdžizam. Kroz proces zajedničkog stvaranja predstave, u kojem učestvuju ljudi različitih uzrasta, otvara se prostor za međusobno razumevanje, slušanje i prepoznavanje, sve ono što u svakodnevici često izostaje. Bajić Jovanov smatra da intergeneracijsko pozorište omogućava starijim osobama da kroz deljenje sećanja i životnih iskustava ponovo osete sopstvenu vrednost, važnost i pripadnost, dok mlađi učesnici stiču dublje uvažavanje proživljenih iskustava. Taj susret generiše ne samo empatiju, već i konkretna prijateljstva.

Teoretičari Ariela Lowenstein i Simon Biggs uveli su pojam generacijske inteligencije, odnosno sposobnosti da razumemo sopstveni i tuđi životni tok, i da se stavimo u poziciju drugih generacija.

U ruralnim sredinama dodatno je izražena kulturološka isključenost, čemu svedoči i veći broj pripadnika srpske zajednice u Hrvatskoj. Mnogi od njih nikada nisu imali priliku da učestvuju u kulturnim, obrazovnim ili umetničkim aktivnostima, iako to žele. Poseban izazov predstavljaju neformalni negovatelji, najčešće žene koje brinu o starijim članovima porodice, bez finansijske i psihološke podrške. One su nevidljive nositeljke brige, koje sistem redovno zanemaruje.

– Kada govorimo o ženama, dimenzija ejdžizma postaje još složenija. U društvima koja glorifikuju mladost, starije žene mnogo ranije nego muškarci postaju “nevidljive” – u medijima, na tržištu rada, pa čak i u sopstvenim porodicama. Njihova iskustva se često zanemaruju, dok se njihova starost prikazuje kao problem, teret ili objekt sažaljenja. Žene starije dobi često ne uspevaju da ostvare ni osnovna prava – od zdravstvene nege, preko zapošljavanja, do kulturnog učešća. Istovremeno, one su najčešće stubovi brige: čuvaju unuke, neguju svoje roditelje i bolesne partnere, volontiraju, prenose znanje – ističe Bajić Jovanov.

Kroz višegodišnji rad sa zajednicama, radionice, ankete i neposredne razgovore sa starijim osobama ističu kako se jasno izdvajaju problemi koji ih najviše pogađaju. Mnogi ističu da se osećaju usamljeno, zaboravljeno i izolovano – kako od društva, tako i od sopstvenih porodica. “Više nemam s kim da popijem kafu, danima ne progovorim ni reč”, česta je rečenica koju umetnici i aktivisti čuju tokom svojih susreta sa ovom populacijom.

Finansijska nesigurnost je još jedan od glavnih izvora stresa. Penzije često nisu dovoljne ni za osnovne potrebe, a osećaj nemoći raste kada se pojave zdravstveni problemi. Stariji građani ukazuju na sve teži pristup zdravstvenim uslugama – od zakazivanja pregleda do nedostatka lekara i specijalista. “Ne tražim luksuz, samo da mogu da se lečim kad me nešto boli”, rekla im je jedna učesnica radionice u Novom Sadu.

– Osim toga, sve češće se oseća i nedostatak institucionalne podrške. Mnogi imaju utisak da su prepušteni sami sebi, bez dovoljno pomoći od sistema. I ono što možda najviše boli – osećaj da više nisu društveno korisni. “Kao da više nikome ne trebamo, kao da je naše vreme prošlo”, poručuju oni koji su decenijama gradili zajednicu i sada osećaju da su nevidljivi – navodi naša sagovornica.

Pored organizacija koje se direktno bave temom starenja, Bajić Jovanov ističe kako je sve veći broj kulturnih institucija koje razvijaju posebne programe namenjene starijim građanima i aktivno podstiču međugeneracijski dijalog kroz umetnost i zajedničke aktivnosti. Važnu ulogu ima i institucija poverenika za zaštitu ravnopravnosti, koja kao nezavisno telo deluje u prepoznavanju i procesuiranju slučajeva diskriminacije po osnovu starosti, skrećući pažnju javnosti na potrebu sistemske borbe protiv ejdžizma.

– Institucionalni odgovor na izazove starenja kod nas još uvek je fragmentaran i spor. Iako postoji Nacionalna strategija za starenje, njena implementacija je često nedovoljna i bez sistemskog praćenja. Većina mera se oslanja na projekte ograničenog trajanja, umesto da se razvijaju održivi servisi – navodi Branka Bajić Jovanov te dodaje kako su neke lokalne samouprave pokazale pozitivan pomak, otvaranjem centara za aktivno starenje ili organizovanjem edukativno-kulturnih sadržaja za starije građane.

Ipak, socijalne i zdravstvene usluge su i dalje nedovoljno razvijene, posebno kada je reč o osobama koje žive sa demencijom, kao i njihovim porodicama. Neophodna je mnogo šira i ozbiljnija institucionalna podrška koja neće tretirati starije kao socijalni trošak, već kao aktivne nosioce vrednosti i prava.

Česti primeri se mogu naći u zapošljavanju što starijih što mlađih osoba. Takođe čest primer jesu i porodični odnosi kada se odlučuje o nečemu, dete se u našem regionu retko kad pita za donošenje neke odluke vezane za njega. U jeziku se takođe neretko nalaze različiti diskriminatorni oblici ejdžizma, poput “izgledaš super za svoje godine!” Kao čest primer koji vidimo oko sebe jeste i organizovanje proslava, najčešće svadbi na kojima mladenci žele feštu bez dece smatrajući kako će im uništiti slavlje i venčanje.

Ljudi pogođeni ejdžizmom mogu se povući iz društva, osećati se neželjeno ili izbegavati situacije u kojima se osećaju diskriminisano te tako doći do socijalne izolacije. To dodatno pogoršava mentalno zdravlje, smanjuje kvalitet života i povećava rizik od depresije. Istraživanja su pokazala da osobe koje imaju pozitivne stavove prema starijima imaju značajno manju mogućnost nastanka neke mentalne bolesti kao što je anksioznost ili depresija.

– Skoro sam negde pročitao da su među starijim egipatskim hijeroglifima nađeni zapisi koji govore o međugeneracijskom sukobu te da su stariji Egipćani govorili za njihove mlađe naraštaje da ničemu ne valjaju i da neće uspeti da održe stanje koje su im oni ostavili, dok je sa druge strane staroegipatska mladež tvrdila kako su stariji ljudi bolesni, dementni i da ne trebaju nizašta da se pitaju. Ova priča zapravo govori da su neslaganje i sukobi među generacijama stari, tj. da postoje od kad je došlo do stvaranja ljudske civilizacije. Opšte je poznata geruzija u Staroj Grčkoj – navodi pak dečji psiholog Miloš Raič.

Istraživanja su potvrdila da je najbolji način za redukciju ejdžizma zapravo međugeneracijski kontakt i provođenje vremena sa osobama različite starosti. Nikakve metode ili terapijski pristupi nisu učinkoviti kao provođenje vremena i direktan kontakt sa starijim ili mlađim osobama.

Raič navodi kako je glavna uloga psihologa da na formalan, ali i na neformalan način objašnjava društvu da se ljudi razvijaju i menjaju dokle god su živi i da razvoj zapravo ne prestaje nikad te dodaje kako je odrastavši u četvorogeneracijskoj porodici tek sada uvideo koliko su mu dve bake i jedna prababa bile mudre i pune životnog iskustva.

piše Jelena Mirić