Odgovori na pitanje “Ko sam?” zapravo služe kao kompas i za druga pitanja poput onih o tome šta volimo, šta nas zanima, raduje, uveseljava, koji su nam izbori, odakle potičemo i kuda idemo. Baš takva pitanja usmerila su je da se, nekada davno, opredeli za studije filozofije. Dejana Ocić je osoba koja se neprestano pita, o svemu i svačemu, sa čim, kako sama naglašava, ponekad i preteruje.

Bavi se raznolikim oblicima i sadržajima kulture, na raznovrsne načine. Slobodno vreme sve manje razdvaja od takozvanog radnog, verovatno zato što, nekim čudom, i radi ono što voli. U to spada istraživanje te organizovanje kulturnih okupljanja, kao i negovanje baštenskog bilja u dvorištu njenih predaka, okućnici Doma Ocića u Dalju. Njen otac Đorđe Ocić rođen je 1934. godine u tom mestu. Bio je član Udruženja književnika Srbije, Udruženja dramskih pisaca Srbije i Srpskog filozofskog društva. Živeo je i pisao u Beogradu, Baru i Dalju. Za nju lično Dom Ocića znači rodnu kuća oca i njegove braće, njenih stričeva, deo sveta gde su nastala njena prva čuđenja, u kom su se zasnovala njena pitanja.

– To je prostor u kome su se okupljali potomci onih što se doseliše u Seobama, onih što se ne dadoše u ratovima, a za sobom, među drugim svojim delima, ostaviše nauk: “Poštuj život, čuvaj se propasti, ne uništavaj, uči da stvaraš.” Danas, podstaknuta tim glasovima svog detinjstva i poučnim pričama predaka, verujem da je Dom Ocića na dobrom putu da postane, ako već nije, važna institucija kulture ovoga kraja – govori Dejana te dodaje da je to dom u kome se ukrštaju prošlost i sadašnjost, staro i novo, ruralno i urbano.

Po mnogo čemu je život Đorđa uticao na život Dejane. Tokom osnovne škole, kako navodi, bio je strog otac i učitelj, a krajem srednje škole postaje učitelj, savetnik i, iznad svega, prijatelj.

– Pre nego što uspem da ga nešto pitam, pitao je on mene – sokratovski. Kada, ipak, uspem da pitanje postavim, samo bi me preusmerio: “Pitaj Enciklopediju!” Dakle, nema gotovih odgovora, do njih se trudom stiže, a ne čudi što sam veći deo svoje profesije i posvetila nastajanju rečnika i enciklopedija – govori Dejana.

Đorđe Ocić je preminuo 2008. godine u Beogradu, a sahranjen je u rodnom Dalju. Njegova naslednica Dejana, doktorka nauka aktivna u očuvanju kulturne baštine, danas nastavlja njegovo delo, razvijajući ideje koje je zastupao i šireći ih novim generacijama. Zaposlena je u Srpskom kulturnom centru u Osijeku.

Tako je 2020. godine osnovano udruženje “Đorđe Ocić”. Glavni cilj i motiv za osnivanje udruženja jeste očuvanje uspomene na delo književnika Đorđa Ocića. To podrazumeva ne samo ono što je stvorio u svojim romanima, pripovetkama i dramama, već i njegovu viziju razvoja kulture i školstva, kao i celokupan odnos prema ljudima i narodu kome je pripadao. Rodnu i porodičnu kuću, u kojoj je danas smešteno Udruženje, Ocić je zamišljao kao prostor okupljanja ljudi posvećenih razvoju i unapređenju kulture u svom bogatstvu i raznolikosti. Upravo takvu ideju Udruženje danas nastavlja i razvija kroz različite programe i aktivnosti.

Đorđe je bio prvi dobitnik nagrade Zadužbine Miloša Crnjanskog za najbolju prvu knjigu, koju je dobio 1981. godine za roman “Istraga”. Time je postavio temelje svog književnog stvaralaštva i zauzeo posebno mesto u savremenoj srpskoj književnosti. Sećanje na njega ne obuhvata samo njegovo književno delo, već i širu ideju – kako kultura može biti stub zajedništva i trajanja. U tom duhu Dejana Ocić objašnjava motive povratka u Dalj.

– To pitanje već sadrži ključne reči koje otkrivaju odgovor. Jednostavno, da bih se vratila – sebi, svojima… Živo sećanje na njih vodi me i čuvanju porodičnog nasleđa, koje smatram i nacionalnim. Znači mi: nastavak i trajanje. Glavni cilj da se sačuva uspomena na ličnost i delo Đorđa Ocića proširio se na istraživanje prošlosti Dalja, tj. Erdabova, ali i na uključivanje lokalne zajednice. Upravo to otkriće zainteresovanosti zajednice i podršku pojedinaca ili grupa i doživljavam kao uspeh koji me motiviše – govori Dejana.

Književna baština je, kako sagovornica ističe, ona nevidljiva, a ipak neizbežna potka u tkanju kulture i identiteta svakog naroda. Nju je potrebno negovati i podržati bez obzira na to da li se radi o većinskim ili manjinskim zajednicama. Postignuće bilo koje manjinske kulture u određenoj sredini, zapravo, doprinosi uspehu većinske. Jedna od istinskih vrednosti svake nacije jeste uvažavanje drugih kultura i njihovih svetinja. Srbi su, dodaje, u tom uvažavanju često prednjačili – na svoj ponos, ali ponekad i na svoju štetu.

Sećajući se svojih književnih početaka, kaže da je još kao dete “živela u knjigama”. Najpre su to bile priče poput “Hajdi” i “Harijete uhode”, zatim srpske narodne pesme i bajke naroda sveta. Tek kasnije je shvatila da je njen otac imao neposredne veze sa književnošću, pa je sama, radoznalo i uporno, tragala za odgovorima u knjigama. Zahvalna je na tome, jer je kasnije upravo ona ocu objašnjavala šta je otkrila u delima Bore Stankovića, Marka Tvena, Agate Kristi, a potom i Isidore Sekulić i Dostojevskog.

Govoreći o vidljivosti žena u književnosti danas, Dejana primećuje da je došlo do velikog preokreta, ali da se, u suštini, malo toga promenilo. Na policama knjižara i u medijima ima daleko više žena koje se predstavljaju kao pisci. Promovišu se i prodaju knjige koje su nekada pripadale kioscima i bile svrstane u “ljubiće” ili trivijalnu literaturu.

– I sama sam taj šund čitala, krišom. No u kulturno zagađenje spada to što se zapisivači takve literature nazivaju piscima, a njihovi konzumenti – čitaocima, te se kvalitetni pisci manje čuju, naročito ako su žene – govori Dejana.

Na pitanje o tome kako mlade žene koje ulaze u svet književnosti, umetnosti, nauke, kulture ili prosvete mogu da pronađu svoj prostor i glas, njen odgovor je jasan: radoznalost je osnovni uslov svakog stvaranja.

– Dakle, ako imaju dovoljno interesovanja za život, za ljude, ako pronađu smisao kome će da teže, otvoriće im se kreativnost i pojaviti energija da to i sprovedu. Tim svojim postupcima i delima, stvoriće snažne argumente za osvajanje svog prostora. Što se pak glasa tiče, on ne može utihnuti, dokle god ne prestajete da, sebe i druge – pitate – zaključuje Dejana.

piše Jelena Mirić