Na stolu raspisane note za pjesmu “Aj kad zapjevam ja i seja mila”, na šporetu se krčka ručak, a iz lončića se puši čajna mješavina sa Zlatara. Proveli smo jedno ušuškano popodne u gostima kod umjetnice Svetlane Spajić, pjevačice srpske tradicijske muzike s međunarodnom karijerom i čuvarice arhaičnih vokalnih formi. Sjedeći u njenom beogradskom stanu, prisjetili smo se kako je nedavno u zagrebačkoj Močvari, nastupajući s Lenhart Tapesom, otpjevala “vrlo umiljate stihove”: Varivode selo u dva reda / iz daleka ko gradić izgleda / Varivode među dvije vode / u tebi su momci ko jagode.

Svetlana za Nadu govori o tehnikama podučavanja groktalice, o svojoj bliskosti sa žegarskim narodnim umjetnikom Obradom Milićem te kako je naricala za Titom na izložbi Marine Abramović “Balkan Erotic Epic”.

Prvi put vas vidim u tišini. Oko vas je obično graja – gdje ste vi, tu je pjesma. Kako ste posljednjih dana? Imate li umjetničku pauzu ili baš suprotno?

Anja, dobrodošla u moj dom! Dobro sam, hvala Bogu. Mir kod mene preovladava, barem u prepodnevnim satima jer u tišini čovek može da se pomoli, sabere i da mu dođu ideje na um. A ovih dana se pripremam za jedan novi umetnički poduhvat: saradnju sa engleskim umetnikom Martinom Grinom, koji je poznat u žanru engleske i škotske folk muzike, za projekat “Folding songs”. Premijera će biti u Pertu krajem aprila, a onda na festivalu Sonika, u Glasgovu, imam veliki festivalski nastup i još jedan samostalni koncert. Priželjkivala sam 20-ak godina da odem u Škotsku, među hajlendere, gorštake sa ostrva, i evo, sad se to napokon i ostvaruje.

Ovo je ekskluziva. Kod vas je primjetno da se ne bavite mnogo promocijom i oglašavanjem na društvenim mrežama?

Ovo sam prvi put podelila s predstavnicima medija. Poslednjih desetak godina se podrazumeva da moraš da budeš aktivan na taj način, ako imaš profesionalnu saradnju sa izdavačkom kućom i ako se ide na koncerte. Nije da ja to bojkotujem, ali nalazim druge načine. Na primer, pripremim vrlo opsežne materijale i opise pesama koji se onda mogu deliti. Sve što je nama danas nametnuto je dobrim delom nepotrebno, barem po meni. Zato što se život stara, ljudi se staraju, da se povežeš na kraju sa ljudima sa kojima treba da se povežeš. Treba malo stati i tihovati, da bi mogao događaj tebe da sretne i sustigne.

Uvijek ističete da treba dati prednost živim susretima s ljudima jer se od njih najviše može naučiti. Pjesmom ste se počeli baviti u ranim 20-im godinama. Da biste izučili sve što vas zanima, morali ste slušati starije. Tko su ljudi koji su s vama podijelili znanje?

Nakon svih decenija bavljenja tradicionalnim pevanjem, umetnošću uopšte, to je i dalje sama srž mog pristupa, poruka koju postavljam i šaljem drugima. Prvo interesovanje se odigralo u detinjstvu. Nisam imala prilike uživo da slušam pesmu na selu. Kasnije, u studentskim danima, postala sam član Paganki, jedine urbane grupe koja se tada bavila tradicionalnim pevanjem. Tu je bio Darko Macura, čuvena pevačica iz Homolja Svetlana Stević i moj veliki prijatelj, počivši Milinko Stefanović, kulturni poslenik i vanserijski umetnik, fotograf. On je osnovao Biljeg i tako nekako smo napravili grupu Moba. Vremenom sam nalazila svoj put, saradnju u duetu Drina sa Minjom Nikolić i deset godina saradnje sa Belim platnom. Pjevačka družina oformljena je 2009.

Ali stalno je bila prisutna težnja da upoznam najizvornije, najstarije pevače. Bilo je tu u početku malo stida i neslobode, što mislim da je dobro. Danas imamo drugu pojavu, kao neki kulturni safari, možemo to tako nazvati, gde ljudi banjavaju u selo i tamo nešto “istražuju”. Sve te sintagme kod mene izazivaju odbojnost, kad se kaže: “Idem na teren.” Ne, ideš među ljude, ideš u zajednicu koja ima svoja pravila. Dobro je uvek imati nekog insajdera, prijatelja. Naučiš se redu i da si tu najmlađi. Držiš se, da kažemo, osnovnog kućnog i srpskog reda. Na taj način se obrazuješ za bilo kakav rad i u pozorištu i na sceni. I takav možeš u svet, možeš dalje, što se kaže, i pred englesku kraljicu.

Da li ste nailazili na otpor kod starih pjevača, da nisu htjeli pjevati?

Nikad se nije desilo da neko odbije da barem nešto podeli, ako već ne može da zapjeva zbog korote, žalosti. Bokan Stanković mi je pomogao u istočnoj Srbiji, živa enciklopedija, najbolji gajdar u Srba, jedini koji svira po starinskom uzoru svrljiške gajde. Jednom smo išli u selo Marinovac i tamo su bile pevačice Rumena Stanković i Anka Kostić. I onda se desilo da se Anka, prvi i drugi dan, tek ponešto prisećala. Onda se odjednom kao zdenac sve otvorilo i počelo je da izlazi iz Anke mnogo, mnogo pesama, od kojih su neke veoma duge balade.

Za vreme mojih studenskih dana su jednom godišnje bili koncerti tradicionalnih izvođača. Sećam se sa kakvim trepetom i poštovanjem sam čekala da dođe grupa iz Crnuće, Crnućanka i Olga Krasojević. Sećam se prvih kontakata sa njom. Kolika ljubav, kolika blagorodnost… Od 2007. ili 2008. počinje naše intenzivno drugovanje i učenje. Pomogla sam da Olga poduči druge, uglavnom gradsku omladinu u Beogradu i Kragujevcu. Radila je i sa ansamblom Kitka kad smo ovde imale mini turneju. Za mene su najvažniji i meni najbliži Olga i Obrad Milić.

Obrad Milić iz sela Žegara, ravnog nema u deset kotara. To nas dovodi do vaše saradnje na albumu “Žegar živi” iz 2008. Tamo dolazite u specifičnu situaciju početkom 2000-ih, kada nema gotovo više ničeg, one seoske zajednice kakva je postojala nekoliko decenija ranije. Kako pamtite taj period?

Žegarane sam srela u manastiru Krka. Vojo Radmilović mi je rekao: a što ti ne bi došla da napravimo grupu? A ja pitam: je l’ živ Jandre. Jest, kaže on, ‘ajmo sad do Bilišana! I tako je to krenulo. To je moj lični legendarijum, moj život. Ti ljudi su toliko moj život obogatili i oplemenili. Sve je bilo zasnovano na redovnim odlascima u Žegar. Kako je Hrvatska ušla u Evropsku uniju, stvari su počele da se urušavaju. Bila je tu porodica Radmilović, Obrad, Lujo Vukanac, Jandrija Baljak… Album je imao fantastične odjeke, emitovan je često na BBC-ju, pojavljivale su se recenzije u vodećim svetskim muzičkim časopisima, velika reportaža u Frootsu, pa i u Jutarnjem listu i Slobodnoj Dalmaciji.

Jeste to sve bilo i strašno, sva ona zgarišta, ali uz tu pesmu se i život obnavljao. Tu se iskristalisala ljubav i vezanost Obrada i mene. Vezanost za Bogatnik, za zaseoke Milići i Zelići. Ti divni Milići, to je moja žegarska družba i familija. Bili su to dugi razgovori i plod tih razgovora je Obradov album. To je jedna audio monografija koja donosi celu njegovu biografiju i predstavlja presek kompletnog njegovog rada kao diplara, guslara i pripovedača. Hvala World Music Association Srbije koja je izgurala sve te albume i sa Olgom i sa Smiljom Kotur. Imaćemo koncert u Žegaru ovo leto posle Strmice, ovo je prilika da to najavim.

Koliko dugo vam je trebalo da izučite groktalicu?

Trebalo mi je 15 godina. Paralelno je to i promišljanje, metodika kako to dalje preneti. Moj cilj je da sačuvam baš onako kako to jeste. To je jedan drugi jezik, a mi ne govorimo više isti jezik kao naši preci. Kad slušaš kako klinci repuju, vidiš da se namerno pomeraju akcenti, još je luđe u novoj pop muzici. Imamo i tu usmenu, pesničku dimenziju jezika. Kad znaš i pesnički jezik svog naroda, onda možeš da govoriš da si potpuno pismen. Mnogo od tih oblika pevanja nestaje, ali verujem da će uvek biti neko ko će to uspešno prenositi dalje.

Zatražila sam jednom od Obrada da opiše groktalicu. Rekao je da je to kao zvuk iz prirode ili – kao zaprežna kola kad klepeću.

Razne su asocijacije koje će on imati. On je istinski umetnik, stvaralac, ima jednu metafizičku dimenziju i razumevanje pesme i sveta oko sebe. Verujući je čovek, u stanju je da sve to transcendentira. Slogan koji smo stavili na njegov album, njegova izjava, glasi: “Ja sam prvu polu izučio na ovome svijetu, a onu drugu ću usavršiti na onome svijetu.” Gde god se Obrad pojavi, pleni i osvaja svojom ličnošću. Direktorica HKV-a u Berlinu ga je uz počasti dovodila do scene, bila je potpuno očarana. Doživeli smo nezaboravne trenutke.

Svake godine ste u Strmici na Sijelu tromeđe. Priča se da ste prva žena koja je povela na Sijelu?

Tako je. Bili su Drvarčani, pjesma “Kad oblaci krenu s mora”. I dođe jedan drugar iz Plavna, smeje se, kaže: ko si ti, šta si ti, šta je ovo? Volim ja, naravno, scenu, ali nastupi u Strmici imaju posebno mesto u mom srcu. Globalno je situacija teška za žive susrete. Sve se rastače, pogotovo tamo gde se desio rat. Kad se čovek spusti na mikro plan, na ljudski plan, onda možemo da se dogovorimo. U Strmici je uvek sve super. Problemi su u medijima i političkim klikama.

Prošle godine smo imali prvu radionicu, došle su devojke iz Grahova i Knina. Mila Mizdrak je fantastična, propevala je groktalicu. Moram da pohvalim Igora Matijaša i Anđelka Kneževića. Dokle god to bude imalo seosku organizaciju, to će biti dobro. Tu nema žiriranja i uplitanja estradnih momenata.

Kako podučavate groktalicu na vremenski ograničenim radionicama?

Razvila sam sa vremenom određeni metod predavanja. Sa grupom Izvor iz Stanišića i Draganom Parađinom imam višegodišnju saradnju. Treba vremena i strpljenja da bi se savladalo starije pevanje, metrika, prozodija, akcentovanje. Potrebno je dosta umeća da bi se brzo menjala postavka glasa, kako bi se pravilno izveli svi elementi groktalice. Ja to ponekad zovem alotropi istog glasa: kako ćeš postaviti glas i šta tačno uraditi da bi dobio ta tri ili četiri alotropa, grokteći ton, pevani ton, potporni ton itd. I da to na kraju bude groktalica, a ne nešto otpevano sa kvocajućim tonovima, što je velika stilska greška.

Da ne govorimo tek o tome koliko se groktalice melodijski kod početnika deformišu. Jedno je kad to upijaš od detinjstva, kad je to tvoj maternji jezik, a drugo je kad dođeš sa strane. Po meni je idealno kad se uspostavi dugotrajna saradnja i prijateljstvo. Ako radim neku radionicu kratkog daha, ja ću učiniti sve da za dva-tri dana polaznici savladaju neke lakše pesme i da im dam instrukcije za vežbanje.

Nastupate kao dio sastava Lenhart Tapes. Zajedno ste učinili da se sada uz stare krajiške pjesme može i dobro zaplesati.

To su moje divne i tajne veze vezane za muzičare i umetnike underground beogradske scene. Meni se mnogo sviđa ono što Lenhart radi, a još su mi interesantnije njegove priče iz Kovačice, priče o njegovom dedi Janu koji je ostavio trajne snimke u Radiju Novi Sad i o Katarini Kišovoj koja mi je bila glavni uzor prilikom učenja slovačkih pesama. On je mene na lep način uveo u tradiciju naših Slovaka. Za goranske je specijalista Tijana Stanković, a tu je i Zoja Borovčanin za posebne komade. I naravno, tu je nešto i od krajiškog repertoara. U Močvari su bila dva koncerta, ovaj drugi je trajao dva i po sata. Nikad dosta! Ljudi naručuju i pevaju stihove. Sa Vladom je ta starinska tradicija našla svoj put do omladine.

Kako se sjećate prošlogodišnjeg nastupa u Sloveniji? Koga biste izdvojili od saradnika i umjetnika s Balkana?

Za mene je jedan od najtežih i najbitnijih poduhvata bio taj koncert koji sam radila u Sloveniji, u produkciji udruženja Zveza Mink iz Tolmina, a pod pokroviteljstvom Gorizia – Nova Gorica, Evropska prestonica kulture 2025. Koncert se odigrao kod spomen crkve na Javorci i uključila sam u projekat fantastične slovenačke kolege i prijatelje. Javorca je crkva izvanredne lepote koju su podigli vojnici usred krvavog Fronta na Soči u Prvom svetskom ratu. Izdvojiću Ljobu Jenče, dugogodišnjeg divnog prijatelja, koja je na određeni način moj pandan u Sloveniji što se tiče pristupa, razumevanja i načina rada u tradicionalnoj kulturi.

Tu su još bili i Ana Kravanja, muški oktet Simon Gregorčič iz Tolmina, pesnik i muzičar Jani Kutin, glumica Irena Kovačević i moja dugogodišnja prijateljica sa kojom sam sarađivala na mnogim projektima, Tijana Stanković. To je bila, delom, i reminiscencija na Vojnu krajinu i na feldmaršala Svetozara Borojevića. Ja sam 2024. dobila nagradu Europa Nostra Srbije. Da nije bilo Izvora iz Stanišića i Dragana Parađine da uveličaju to svojim nastupom, da me obuku i opreme… Fundus nošnji koji oni imaju je divan i besprekorno očuvan, na svetskom nivou. A mislim da bi svi u Hrvatskoj trebali da znaju za Darija Marušića. On je vrhunski umetnik!

Poznato je da ste vi i Marina Abramović dugogodišnje suradnice. Kako biste predstavili vaš odnos i zajednički umjetnički rad?

Marinu sam upoznala 2005. u Beogradu, baš tih godina je dobila nagradu na Venecijanskom bijenalu. Imali smo saradnju u “Balkan Erotic Epicu”, 20 godina kasnije je ponovo aktuelan. To je njen totalni rad u kojem je mnogo referenci na Jugoslaviju. Kad je Tito umro, za Marinu je umrla Jugoslavija koju je ona znala. Ona je tada otišla i izgradila veličanstvenu svetsku karijeru. Jedna od saradnji je bila u predstavi koje je režirao čuveni Robert Bob Vilson, “Život i smrt Marine Abramović”. Marina ima dar da povezuje ljude i da nesebično deli svoje znanje i ljubav.

Uprizorili ste Titovu sahranu na njenoj izložbi?

To je samo jedna od scena u “Balkan Erotic Epicu”, i to početna. Publika kad ulazi, prvo dolazi na Titovu sahranu gde Danica, Marinina majka, salutira. Ja sam u ulozi jedne žene tužilice, narikače. Dobila sam kompliment od dve Crnogorke koje su bile u Mančesteru na premijeri: ajoj, prava narikača, suze su nam udarile! Znam kanon i koje ću epitete i formule da koristim, da bih ispričala o Titu jednu priču. Svaka tužilica mora da zauzme objektivan stav, tužilica je morala da poznaje čoveka. A ovo je umetnička predstava, tako da imam određeni otklon i ponekad ambivalentno referišem na različite epizode iz njegovog života, čak i na amputiranje noge u Ljubljani: “Što ti nogu odsekoše, što junaka nagrdiše…”

Imate međunarodnu karijeru s bendom Gordan. Iza vas su dva albuma i mnogo nastupa. Šta dalje pripremate?

Članovi benda su Gido Mobius, bas i elektronika, Andi Šteher na bubnjevima i ja sam vokal. Našli smo se sticajem okolnosti u istoj izdavačkoj kući Glitterbeat. Spajić Šteher Mobius smo se zvali, meni je to bilo simpatično, kao neka advokatska kancelarija. Na kraju smo se ipak nazvali Gordan, malo gordijev čvor, malo gorski ljudi. Svirali smo po velikim festivalima, jedan od njih je Roskilde festival u Danskoj, najveći u kontinentalnom delu Evrope. Ostvarila se moja želja da prođem underground klubove, neki od njih su kultni, poput kluba Elis u Kopenhagenu u kojem smo nastupali dva puta.

Na jesen treba da izađe naš treći album koji će, ja mislim, biti i najbolji. Zvaće se “Gastarbajter”, a na naslovnoj strani će biti Gvozden, čuveni fiktivni junak Miće Popovića, mog zemljaka, slikara. On ima serijal o malom čoveku. Odabrali smo sliku pod nazivom “Gvozden odlazi na privremeni boravak”. Vrlo je intrigantna tema odlaska iz socijalističke Jugoslavije “na šljaku” u Nemačku, ni 20 godina od kraja rata. Tako je do dana današnjeg. Migracije kao voljne, nevoljne, mučne pečalbe… Ispevala sam svoj mini ciklus gastarbajterskih pesama, takvi predlošci postoje kod nas, dosta kod Krajišnika i kod ljudi iz Posavine. Kod svih naroda, zapravo.

razgovor vodila Anja Kožul