Мрежни активизам

У мору реклама, говора мржње и лажних вијести, на друштвеним мрежама све се чешће издвајају профили и странице активистичког садржаја. Иза дијела њих стоје наши суговорници, који преко Фејсбука, Инстаграма и ТикТока допиру до грађана и едуцирају их о заштити околиша и здравља, женским правима те потрошњи јавног новца

РЕУТЕРС / Дадо Рувиц

Моћ друштвених медија добро искориштавају корпорације, шоубизери, политичари, владе, удруге и интересне групе. Док многи од наведених често имају војску људи задужених за промоцију на тим дигиталним платформама, постоје појединци који самостално креирају садржаје и улажу своје слободно вријеме како би потакли своје суграђане на промјене. Тако у мору рекламног садржаја, говора мржње, лажних вијести и теорија завјера – које су све присутније у пандемијским временима – можемо ‘запратити’ и особе које друштвене мреже користе за активистички ангажман.

Такви су и наши суговорници, активне кориснице и корисници неколико друштвених мрежа на којима покушавају допријети до својих суграђана и едуцирати их о важним темама: заштити околиша и здравља, женским правима и сексуалности или пак о начину на који се троши јавни новац. Неки од њих свјесни су да обављају задаће за које би требала бринути држава, међутим то их не спрјечава да се даље, на свој начин, боре за бољи и праведнији свијет. Већини њих важно је да својим садржајима допру до млађе генерације, изгубљене у шуми информација из које се све теже разабиру оне провјерене и точне. Због тога су се неки од њих одважили појавити и на ТикТоку, веома динамичној друштвеној мрежи на којој се комуницира углавном путем видеозаписа.

Милица Црквењаков, власница профила ‘Драга девојчице’, каже да алгоритам ТикТока ‘функционише фантастично’ за оно што јој је потребно – пласирање едукативних видеа младима у њеној околини. Док многи зазиру од саме помисли на алгоритме и чињенице да свака друштвена мрежа анализира оно што корисници прате и лајкају те им сходно томе предлаже сличне садржаје, нашим суговорницима то помаже јер окупљају више заинтересираних пратитеља, а и сами проналазе нове изворе информација. Осим на ТикТоку, Црквењаков, Новосађанка која тренутно живи у Београду, присутна је на Инстаграму и ЈуТјубу, гдје савјетује дјевојчице и младе жене о одрастању и сексуалности, а објашњава нам да је слоган њених канала ‘све што је мени требало да чујем пре десет година’.

— Девојчице ме углавном питају све оно што је и мене занимало када сам била у њиховим годинама, вероватно што је занимало и моју маму, моју баку и све жене уназад. То су најчешће питања о романтичним темама типа: ‘Мени се свиђа овај момак из разреда…’ или онима које се односе на одрастање: о менструацији, длакама на телу, секрету. Просто све врло природне ствари које су табу теме код нас – каже Црквењаков.

Јаве јој се и коментатори који запиткују зашто јавно говори о менструацији, с опаском да ‘има и мушкараца овде’. Црквењаков истиче да је то одраз друштвене ситуације.

— Генерално, уопште ме не чуди што је девојчицама непријатно да о томе причају, и са старијима, мамом, татом, лекарима. Постоје и лекари који, ако их девојчица, на пример, пита за контрацепцију, кажу: ‘А ти си још млада за то.’ Не, млада је да затрудни! – додаје она.

Осим практичних питања, Црквењаков објашњава дјевојкама која су њихова права те како се носити у одређеним ситуацијама. Јављају јој се и дјечаци, често они из лгбт заједнице јер је њена платформа сигурно мјесто, како за дјевојке, тако и за лгбт особе. Највише пратитеља има у Србији, али ту је и остатак регије. Сматра да би теме о којима проговара требале бити дио школског програма.

— Снимала сам видее са докторком Александром Капамаџијом, која је гинеколошкиња. Писала је курикулум за сексуалну едукацију који просто никада није био прихваћен у Србији. Свакако сматрам да би то требало да буде у школама, али такође знам за довољно лоших примера гдје, најчешће се то чује у Америци, постоји обавезна сексуална едукација, али се онда само прича о апстиненцији – каже Црквењаков, која сматра да су друштвене мреже снажан алат. Но вољела би да их користи више стручњака.

— Мислим да мој главни посао као и осталих који се баве сличним стварима уопште није да едукујемо. Прво, нисмо стручни да то радимо. Све што преносим је настало у консултацији са стручњацима или је просто, врло опште знање – каже и закључује да је много битније разбити табуе кроз потицање комуникације.

На крају нашег разговора додаје да жели пренијети поруке толеранције, међусобног подржавања жена и свих осталих маргинализираних заједница. Циљ јој је да дјевојчице схвате да нису једна другој конкуренција, већ подршка.

Нашег сљедећег суговорника, радиолога Натка Бека, недавно је Хрватска удруга за односе с јавношћу прогласила комуникатором године због његове отворене, опуштене и едукативне комуникације на друштвеним мрежама. Доктор Бек нам каже да све друштвене мреже имају едукацијски потенцијал, али да је важно на који начин се користе.

Фото: Даворин Вишњић / PIXSELL

— Супер примјер је ТикТок. Ако запратите ствари које су интересантне и мудре, алгоритам ће вас водити до још више таквих садржаја и тако ћете упознати паметне људе из цијелог свијета.

Бек на друштвеним мрежама говори о важности превентиве, очувању јавног здравља, одговара на упите својих пратитеља, савјетује их, али напомиње да у виртуалном свијету не поставља дијагнозе. Додаје да је пуно научио из те интеракције, посебно у пандемији коронавируса.

— На почетку су постојала питања ‘Вјерујеш ли у то?’, па онда након тога ‘Јеси ли игдје видио неког болесног?’ или ‘О боже, како да се заштитим?’, до ‘Јел’ знаш гдје има слободан респиратор?’. Дакле, ријеч је о питањима која прате актуалне трендове на здравственом пољу. Тако ослушкујем било нације и сазнајем што мучи грађане – каже радиолог.

Бек, који у својим медијским наступима не пропушта нагласити да је његов узор оснивач Школе народног здравља у Загребу Андрија Штампар, сматра да се наш здравствени сустав треба окренути активнијем приступу и едуцирати грађане путем друштвених мрежа те да се за таквим трендовима касни барем десет година.

— За то нису потребни велики ресурси, већ треба ентузијазам појединца – сматра Натко Бек.

Кад је пандемија ‘зауставила’ наше животе, Марина Матијевић, која иначе долази из туристичког сектора, одлучила се за огроман заокрет и посветила се заштити околиша.

— То ме навело на велико преиспитивање властите особности, чиме се ја то бавим – присјећа се она.

Милица Црквењаков

Корисницима друштвених мрежа у Хрватској Матијевић је познатија као ‘Ја бољи грађанин’, што је назив њених профила на Инстаграму, Фејсбуку и ТикТоку, на којима дијели савјете о збрињавању отпада.

— Морамо научити да отпад није смеће, отпад је ресурс – каже нам Матијевић.

У свом првом видеу објаснила је како правилно збринути неке најчешће типове отпада. Од тада, одазив је само растао.

— Вјетар у леђа у раној фази ми је био видео на ТикТоку о дезодорансима који има преко 30.000 прегледа. Видјела сам да то људе занима – говори нам.

У кратком запису који спомиње објаснила је како правилно збринути амбалаже дезодоранса, које јесу од метала, али не могу ићи у познате жуте спремнике јер су њихове бочице под тлаком. ‘Могуће их је рециклирати, али их треба однијети директно на рециклажно двориште,’ упозорила је пратитеље.

Сам поступак рециклирања није лак, а додатно га отежавају амбалаже са слојевитим материјалима, што је Матијевић пратитељима приближила на примјеру пакирања популарног чипса спремљеног у ваљкасту кутију – поклопац је пластичан, ваљак се састоји од папира, пластичне фолије и алуминија, а дно је метално. Но унаточ свему Марина Матијевић каже да су њени пратитељи поприлично заинтересирани и желе знати више. Поред тога је отворена за комуникацију с удругама и надлежним институцијама те воли истакнути позитивне примјере њиховог рада.

— Тридесет посто коментара који ми стижу гласи: ‘Шта ти причаш, то иде на исту хрпу…’ Кажем свим људима: ‘Ако видиш да комуналци нешто криво раде, да крше закон, сними, јави ми се, одмах ћемо се обратити надлежнима’ – објашњава нам она и додаје да грађани најчешће не одвајају отпад адекватно због чега комуналци имају проблема.

— И онда нажалост то све опет мора на депониј, а складиштење на депонију се мора платити.

Гости њених видеа све су чешће представници надлежних служби које упознаје с бригама грађана.

— Двије су стране приче, никад се не бих усудила нешто објавити, а да па прије тога добро не истражим – каже. Свјесна потешкоћа с којима се локалне власти носе приликом проналаска рјешења за збрињавање отпада, као и чињенице да тај процес дуго траје, Марина Матијевић вјерује да сватко треба сносити свој дио одговорности.

Уредници радијске емисије ‘Страх од слободе’ (С.О.С.), која се емитира на Радио Студенту, такођер су открили да им друштвене мреже помажу да важне теме, махом оне загребачке, комуналне, допру до јавности. Архитектица Сузана Добрић, која је уз Ану Кузманић и Роберта Фабера дио тима С.О.С-а, каже да им је Фејсбук, који су најприје користили за најаву емисија, омогућио већу видљивост.

— Не могу рећи да је емисија пала у други план, али је напросто ријеч о другачијем медију па смо схватили да неке теме можемо боље презентирати преко друштвених мрежа. Наша Фејсбук-страница је прилично различита од емисије и неовисна је. Имају исти назив, исти је уређивачки тим, али радимо на другачији начин. Неке од тема које смо изнијели кроз Фејсбук касније смо обрађивали у емисији, то није потпуно неповезано, али су заправо по карактеру то двије различите ствари – објашњава нам Добрић, која је раније била ангажирана око иницијатива ‘Вратите магнолију’ и ‘Савица за Парк’, а које су се бориле за враћање зеленила у Загребу у периоду када га је водио Милан Бандић, познат по корупцијским скандалима и пројектима упитне намјене.

Садржаји Фејсбук-странице ‘Страха од слободе’ најчешће су једноставне графике с фотографијом контроверзног пројекта и информацијом о количини јавног новца која је у то уложена, а Добрић каже да иза сваке графике стоји велики истраживачки рад.

— Будући да је Фејсбук медиј који не подноси превише података, хтјели смо на прикладан начин лансирати теме. Увијек смо објављивали податке који су морали бити неколико пута провјерени, точни. Већином се радило о јавно доступним подацима, а понекад смо се користили Законом о праву на приступ информацијама. Заправо је идеја била да причу препустимо другима – каже нам архитектица.

Њихове објаве преносе готово сви најчитанији медији у Хрватској с којима је С.О.С. екипа увијек спремна на сурадњу. Једна од првих таквих објава тицала се Љета на Сави, никад заживјеле манифестације на коју је потрошено преко 11 милијуна куна из градског прорачуна. Ту су и фамозна четка за у Мјесном одбору Трњанска Савица која је плаћена 312 куна, строј за маглу на Споменику домовини и такозвани златни на Крешимировом тргу.

Добрић се присјетила и открића везаног уз ненамјенско кориштење загребачке прорачунске причуве те како се у тренутку кад је Загреб погодио снажни потрес ‘схватило колико је новца, иначе намијењеног за кризне ситуације, потрошено на неке друге пројекте – на жупе у БиХ и дочек ногометне репрезентације’. Каже и да је Град Загреб одустао од неких сумњивих пројеката након што су С.О.С. и други медији упозорили на неправилности. Ипак, док и најмањи резултати оваквих активности буде наду, питање је зашто још увијек уочавање и истраживање неправилности остаје на леђима медија и појединих ентузијаста.

пише Ања Владисављевић