Dina Đorđević je nagrađivana istraživačka novinarka koje je osnovne i master studije novinarstva završila na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Od 2017. godine dio je redakcije Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), a u svom radu posebno je fokusirana na teme zaštite okoliša, ljudskih prava, energetike i zrakoplovstva.

Dobitnica je brojnih novinarskih nagrada, uključujući priznanja za priče o zagađenju zraka, malim hidroelektranama i rudarskim projektima. Bila je stipendistkinja Fulbright programa, a od 2023. godine članica je The Oxford Climate Journalism Networka.

Dina je i autorica kratkih dokumentarnih filmova, a intervju za Nadu vodile smo povodom njenog novog postignuća. Nedavno je, naime, postala glavna i odgovorna urednica CINS-a.

Svojevremeno ste novinarstvo opisali kao posao koji ne donosi veliku zaradu, a oduzima dosta slobodnog vremena. To je i jedan od razloga zbog kojih za našu profesiju već generacijama ne vlada veliki interes. Što vas je na kraju privuklo i zadržalo u novinarstvu?

Privukla me ideja da budem TV lice. U tinejdžerskim danima sam bila tipični kliše, zamišljala sam da vodim emisije, da pred kamerama postavljam pametna pitanja. Privukla me ta pažnja, a danas zapravo vidim da je to bio pogrešan motiv i da me u novinarstvu zadržalo sve suprotno od toga o čemu sam ranije maštala. Kad sam na kraju počela da radim na televiziji, shvatila sam da tu nemam priliku da iskoristim svoj potencijal i da jednostavno nemam vremena da se dubinski posvetim temama. To je ono što mi je danas najvažnije. Privlači me i ta potreba da nekako vratim osećaj pravde društvu, da nekome pomognem svojim tekstom.

Zapravo živimo u društvima u kojima to što pišemo često uopće ne utječe na sistemske probleme, ne mijenja ih…

Nažalost ne menja, ali želim da verujem da već sama činjenica da neka tema dođe do javnog prostora predstavlja veliku promenu. Recimo, teme femicida, akušerskog nasilja i mentalnog zdravlja nisu imale uvek adekvatno mesto u javnosti, a sad ga imaju – i to je početak, makar mali pomak. Verujem da je važno kad mediji otvore prostor za neku temu i održavaju je u javnosti. Naravno, idealno je kad sve to dovede do stvarne promene, ali mislim da ne treba živeti u iluziji i verovati da je rešavanje velikih, sistemskih, problema jedino što ima smisla u ovom poslu.

Karijeru ste započeli kao novinarka u komercijalnim medijima, nakon čega ste prešli u neprofitni sektor u kojem ste se etablirali kao istraživačka novinarka. Što vam je neprofitni sektor pružio, a da komercijalni nije mogao?

Temeljitost i dubinu rada. Kažem, ušla sam u novinarstvo sa idejom da budem TV lice. Sviđalo mi se to, ali sam želela da sve to ima neku svrhu. U međuvremenu sam prošla kroz razne škole, radionice nakon kojih sam završila u neprofitnom sektoru i shvatila da u njemu mogu iskoristiti svoje potencijale.

U CINS-u me je zadržala mogućnost da temeljito radim na temama koje me zanimaju i da menjam formate. Taj medij je bio dovoljno fleksibilan da prati moj rast, a i ja njegov. Zvuči pomalo bajkovito, kao neka idealna veza (smeh), ali stvarno jeste bilo tako. Ušla sam u CINS u razvojnom periodu, u kojem smo mogli da se međusobno ispratimo. U tom procesu sam puno lutala, tražila sam svoj prostor kroz TV formate, pa kroz tekstove o životnoj sredini, istraživala razne oblasti. CINS je tad bio u fazi u kojoj je mogao da mi sve to priušti. I to me je zadržalo, kao i činjenica da i danas, kad sam na uredničkoj poziciji, ima mnogo toga što mogu da naučim u CINS-u. Kad bih odlučila da više ne želim da budem urednica, verujem da bi se za mene opet našla odgovarajuća pozicija. I to je nešto što masovni, komercijalni mediji, ma koliko jaki ili bogati bili, jednostavno ne mogu da pruže. Tamo nema takve fleksibilnosti.

Možete li uopće zamisliti kako ponovno radite u većem, komercijalnom mediju?

Nikad ne reci nikad, ali iskreno nisam sigurna kako bih se sada snašla u velikom kolektivu. Često se šalim da bi me veliki sistem verovatno pojeo. Mislim da se ne bih snašla u toj brzini, u okruženju gde moraš da gledaš iza leđa i paziš ko šta priča. U malom mediju toga nema, svi smo tim, niko nikome ne radi o glavi, niti za to ima prostora. Zato iskreno ne mogu da se zamislim u velikom mediju.

Mada, volela bih kad bi neki od tih medija poželeo da dovede novinare iz neprofitnog sektora i da im slobodu da duže rade na nekim temama. Mislim da bi veliki mediji mogli da imaju korist od našeg načina rada i razmišljanja. Zamišljam, recimo, da bi bilo odlično kad bi neki veliki medij imao mali istraživački tim, desetak ljudi koji bi radili ekskluzivne, istraživačke priče. I to uopšte nije u suprotnosti sa velikim sistemom, naprotiv. Imali smo primer emisije „Insajder“, nastale u nezavisnoj produkciji, koja je bila emitovana na B92 televiziji. Takvo nešto mogu da zamislim, ali da ponovo pravim dnevni sadržaj, to, iskreno, teško. Mada ostala mi je neostvarena želja da uradim live sa događaja. Eto, to da mi neko omogući jednom i da budem mirna (smeh).

U jednom ranijem intervjuu ste rekli kako kad se nekom po prvi put predstavljate imate potrebu da se ogradite od neprofesionalnih medija. „To je potpuni paradoks ove profesije, jer prvo kažete šta niste pa tek onda šta jeste, ali to danas znači biti novinar u Srbiji“, izjavili ste. Vodite li i dalje istu „bitku“?

Vodim, samo što se ta bitka malo transformisala. Ljudi me često pitaju zašto nismo agresivniji, zašto se ne svađamo. Navikli su da na televiziji viđaju novinare koji ulaze u ozbiljne, često i agresivne sukobe sa političarima. I onda stalno moram da objašnjavam da smo mi i dalje dobri novinari, čak i ako se ne svađamo. Često i kad radimo neku osetljivu temu sagovornicima moramo da objašnjavamo kako njihove izjave neće biti zloupotrebljene kao što to rade tabloidi. Na primer, kad smo radili podcast o pogibiji rudara u rudniku Soko, kolege su imale poverenje porodica da ih nećemo zloupotrebiti i napraviti tabloidni sadržaj. To je nešto što ostaje stalna borba, jer je novinarstvo kod nas, ali i generalno na Balkanu, u zaista lošem stanju.

Dijapazon tema s kojima se CINS kao jedan od najjačih istraživačkih medija u regiji bavi je velik – od vašeg istraživanja koje je pokazalo da financiranje malih hidroelektrana vodi ka istim ljudima, bliskima vlasti, preko trgovine oružjem i neregularnog financiranja SNS-ovih izbornih kampanja do nasilja nad ženama i represije na aktualnim prosvjedima. Istraživački rad, pogotovo ako otkriva malverzacije u samom državnom vrhu, često ima cijenu, uvrede, pa i napade. Kako se nosite s tim?

Srećom, novinari CINS-a nisu bili izloženi fizičkoj nebezbednosti, u smislu da nam je neko upadao u stanove kao što su drugim kolegama u Srbiji. Ali bilo je verbalnih napada i čoveku je teško da se nosi sa njima iako zna da to što tamo negde piše nije istina. Govorim to iz ličnog iskustva. Tokom pandemije koronavirusa otkrili smo da je avion kompanije Željka Mitrovića, vlasnika Pink televizije, leteo mimo tada uvedenih pravila. Sve to sam dokazala čitajući uredbu vlade, tražeći informacije od ministarstva i ukrštajući podatke, dakle sve na osnovu dostupnih dokumenata, nije bilo skrivenih izvora. Da bismo brže objavili priču, tad nismo imali klasični proces fact-checkinga kakav inače imamo, pa je odgovornost bila na meni kao novinarki da dodatno proverim sve informacije.

Nakon objave teksta su krenuli napadi na Tviteru, ali su se umesto na mene okomili na moju tadašnju urednicu. To je za mene kao autorku bilo mnogo teže, jer je ona stala u moju odbranu i verovala u to šta smo uradili. A meni je bilo toliko neprijatno da sam dve-tri nedelje svaki novi dan počinjala tako što sam ujutru ustajala, otvorila tekst i dokumente i iznova sve proveravala kako bih se uverila da zaista nisam pogrešila. Onda bih se smirila, nastavila da radim i sve bi bilo OK do završetka posla u pet popodne kad bih shvatila da sam toliko anksiozna da me opet hvata strah da sam možda ipak pogrešila. Sećam se da sam ponekad šetala satima po gradu, jer bih u protivnom opet počela da prelistavam iste tabele.

Tad nisam znala kako da to iskomuniciram sa redakcijom. Videla sam da se svi drugi čvrsto drže, pa mi je bilo malo i neprijatno da pokažem ranjivost. Verujem da takvi napadi kod svake osobe udare na neku slabost, izazivaju anksioznost ili paniku. To prosto udara na psihu baš tamo gde si najranjiviji i gubiš racionalnost. Kad napadnu tvoje kolege, staneš u njihovu odbranu, ali kad se to dešava tebi, krene preispitivanje. Pošto je CINS kao organizacija u međuvremenu porastao, danas svi imamo opciju coachinga i stručne pomoći – što pomaže kako u borbi sa stresom i teškim situacijama, tako i u postizanju ličnih ciljeva u poslu. I ne mora niko da te napadne da bi zatražio pomoć, možeš da je zatražiš samoinicijativno. Mislim da bih se danas s takvim problemima borila potpuno drugačije.

Interesantno mi je i što ste kao organizacija predani pomoći mladima zainteresiranima za istraživačko novinarstvo, što kroz CINS-ovu školu koju ste i vi prošli, što kroz direktno mentorstvo. Mimo standardnih savjeta, potrebnih za provedbu kvalitetnih istraživanja, što je mladim kolegama, pogotovo kolegicama potrebno dati da ih osnažimo?

Mladim koleginicama uvek ističem kako postoji šansa da dobiju neprimerene komentare seksualne prirode i da se žene češće diskriminiše nego muške kolege. To sam i sama osetila, a o tome se, recimo, na fakultetima uopšte ne govori. Kažem im da slobodno mogu da prekinu intervju, da mogu reći da im komentar smeta i da insistiraju na vraćanju na temu pitanja. Ako sagovornik ne želi da sarađuje, mogu završiti razgovor. Uvek insistujem da ne postoji nijedan novinarski zadatak zbog kojeg bi trebalo da se osećaju loše. Savetujem im da se ne plaše da postave granice, bilo prema sagovornicima, bilo prema sopstvenoj redakciji. Ako u redakciji ne dobiju razumevanje i budu kažnjeni zbog toga, onda ta redakcija i nije mesto za njih.

Čini mi se da postoji pogrešna ideja kako je novinarstvo žrtvovanje zarad opšteg dobra. U to spada i to da novinarstvo nema radno vreme i da je posao naš ceo život faktički. I ja sam u ovom poslu „odrasla“ na toj logici, ali sad imam otpor prema njoj i trudim se da se više ne ponašam u skladu s tim. Mislim da je naš doprinos društvu velik, ali nije na nama da žrtvujemo svoje živote. Na kraju dana ljudi ne odlaze iz novinarstva zato što ga više ne vole, nego zato što se osećaju sažvakano, diskriminisano, nepoštovano. Ako ne čuvamo novinare, izgubićemo najbolje. Pokušavam da naučim ljude da čuvaju sebe kako ne bi pregoreli u poslu koji zapravo vole.

Aktualnim studentskim prosvjedima u Srbiji prethodila je serija ekoloških akcija, borbe za očuvanje životne sredine. Dobar dio svoje karijere posvetili ste upravo okolišnim temama, a snimili ste i nagrađeni dokumentarac „Kad protesti utihnu“. Vidite li u borbi za zdravu životnu sredinu daljnji potencijal za promjene, širenje postojeće snage solidarnosti?

Ekološke teme su godinama držale masu ljudi na ulicama širom zemlje i ja se ne sećam da je ijedna tema to uspela pre ovih sad protesta. Ljudi su protestovali zbog štetne gradnje malih hidroelektrana, zagađenja vazduha i realizacije projekta kompanije Rio Tinto. Mislim da je i koronavirus dosta uticao na to jer se borba za respiratorno zdravlje spojila sa pitanjem zagađenja vazduha. Period pandemije nas je sve podsetio da je zdravlje najvažnije i da bez njega ništa drugo nema smisla. A i u ljudskoj prirodi je da želiš da živiš što duže. Mislim da su ljudi u Srbiji u tom periodu shvatili da je zdrava, nezagađena životna sredina ta koja nam omogućuje duži i kvalitetniji život. Zato su ekološki protesti ujedinili ljude širom zemlje, pre nego što su krenuli veći protesti zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu. Pre toga nismo imali tako snažan ekološki pokret.

Paralelno sa rastom tog pokreta pojavile su se i različite zloupotrebe, ekologija je postala unosan posao. Zato je za novinare važno da se, kao i kod drugih tema, dobro raspitaju ko stoji iza koje organizacije, da li su to prave ekološke inicijative ili samo žele da profitiraju ili iskoriste temu za političke ciljeve.

Portal Bloomberg Adria nedavno je objavio kako kompanija Rio Tinto obustavlja projekt „Jadar“ koji spominjete, a koji podrazumijeva iskopavanje litija u Srbiji. S obzirom da ga je i Europska komisija ljetos proglasila strateškim EU-projektom, iznenađuje li vas ta vijest?

Više me je zbunilo šta to praktično znači. Sve je prilično šturo i uvijeno. Deluje da kompanija ne odustaje od projekta „Jadar“, već da će, zbog otežanog dobijanja dozvola u Srbiji, u narednom periodu Rio Tinto da ulaže manje novca u njega. Ako je tako – to je razumljivo jer se zaista sve oteglo. Kompanija godinama ulaže novac, a rudnik se ne otvara, probijaju se rokovi i nema zarade. U tekstu piše i da Rio Tinto želi da se usmeri na rast, tako da je odluka o „Jadru“ u tom smislu skroz razumljiva. Ovu vest, međutim, ne tumačim kao da Rio Tinto odustaje od litijuma – bar za sad nema dovoljno informacija o tome.

Sa druge strane, kad odem na teren i razgovaram s lokalnim stanovništvom, pomislim da od projekta neće biti ništa, jer su ljudi doslovno spremni da fizički spreče njegov početak. Spremni su da buše gume, da pale pogone i vozila ako treba. Toliko su odlučni da opstruiraju svaku mogućnost početka radova da se, iskreno, plašim da bi mogli da povuku krajnje opasne poteze. Kad ih slušam, pomislim da će svako morati da proceni taj rizik i možda prilagoditi projekat, bilo u skladu s potrebama životne sredine, bilo s potrebama lokalnog stanovništva, ili čime god drugim.

Nedavno ste postali glavna urednica CINS-a, koji je poznat i po odličnom istraživačkom podcastu „Tragovi“. U kom smjeru namjeravate dalje voditi CINS?

Želja mi je da publika ne oseti veliku razliku u uredničkom transferu. Ako i osete sitne specifičnosti, to su stvari od kojih ja kao osoba ne mogu da pobegnem. Generalno mi je ideja da ono što publika voli i na šta je navikla ostane netaknuto i da tamo gde ima prostora napredujemo i usavršavamo se, ali sve u svemu ne planiram da pravim oštre zaokrete. Naravno, imam svoje ideje i težnje i volela bih da se naš proizvod više plasira na mrežama kroz različite vidove sadržaja pa da tako dođemo do još šire publike.

Što vam na kraju dana, očito lišenog slobodnog vremena, daje nadu?

U profesionalnom novinarstvu sam oko deset godina i imam utisak da situacija ide samo nagore. Recimo, sve je teže doći do informacija. Ono što me ipak drži jeste činjenica da, uprkos svemu, uspevamo da opstanemo, da i dalje imamo relevantne i pravovremene priče. To mi daje nadu. Kad u redakciji kažemo: „Evo, ipak se javio sagovornik“ ili „Dobio sam odgovor, ima priče“, to su trenuci koji me podsete zašto sve ovo radim.

Naravno, često se pitam može li sve to bolje. Umem da se umorim, da me motivacija koja me gura napred istovremeno i slomi. Ali postoji ta posebna hemija, kako volim da je zovem, osećaj sreće kad dokažeš priču, kad je skoro objavljena ili upravo objavljena. To je ista ona ljubav koja je postojala na početku i koja me i danas pokreće. Puno mi znači i kad vidim mlade ljude koji žele da se bave ovim poslom. Danas imaju mnoge druge mogućnosti, otvorile su se razne opcije uz razvoj novih tehnologija. Ali kad vidim da postoje oni koji i dalje biraju novinarstvo, to mi vraća veru da sve ovo ipak ima smisla.

razgovor vodila Tamara Opačić