Jelena Gavrilović je redateljica rođena 1990. u Beogradu. Završila je studij filmske i televizijske režije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Njezini studentski filmovi „Momci, gde ste“ i „Sve je više stvari koje dolaze“ prikazivani su i nagrađivani na brojnim međunarodnim filmskim festivalima, a diplomski film „Nikog nema“ premijerno je prikazan na filmskom festivalu u Locarnu. Režirala je TV i web-serije, uključujući „#SamoKažem“, „Grupa“, „Kljun“ i dječju televizijsku emisiju „Važne stvari“.

S Jelenom smo razgovarali preko ekrana, kako i priliči razgovoru o „Sramu“, svaka uz svoju kavu na različitim krajevima bivše zemlje. Za bumere i neupućene milenijalce: „Sram“ je hrvatska adaptacija norveške hit-serije „Skam“ iz 2015. godine, koja prati srednjoškolce, njihove ljubavi, prijateljstva i odrastanje. Svaka sezona prati drugog lika, a priča se razvija kroz kratke isječke koji se na društvenim mrežama objavljuju u stvarnom vremenu, dok se na kraju tjedna mogu pogledati i cjelovite epizode.

U prvoj epizodi prve sezone Jakov sjedi s Evom ispred škole i govori: „Kažu da živimo bolje, a hrana je skuplja nego ikad.“ Hrvatska je u Europskoj uniji, mladi odrastaju bez osobnog sjećanja na vrijeme prije članstva, a istodobno koriste europske putovnice kako bi otišli. Zašto ste seriju otvorili baš takvim političko-ekonomskim komentarom? Je li postojala bojazan da ćete njime odbiti mlađu publiku?

Mislim da bi ih to pre privuklo nego odbilo. Koliko god potcenjivali generaciju Z i njihovu vezanost za telefone, čini mi se da su oni danas mnogo politički osvešćeniji i angažovaniji nego što smo mi bili u njihovim godinama. O mladima u Srbiji mogu da govorim sa sigurnošću. Uostalom, takvo otvaranje serije, kroz Jakovljev komentar, direktno je nasleđe norveškog originala. Jedna od najvećih vrednosti „Skama“, pa tako i „Srama“, jeste upravo ta politička svest koja neprestano provejava kroz naizgled običnu tinejdžersku melodramu. To je i naš način da se obratimo generaciji kojoj je serija namenjena. Ne da im držimo lekcije ili nudimo gotove odgovore, već da otvorimo neka pitanja, ponudimo drugačije perspektive i damo im materijal za razmišljanje.

U „Sramu“ Zagreb u kojem se radnja odvija nije samo kulisa. Vidimo različita lica grada, od Kleti i Medike do socijalističke gradnje i Cmroka. Kako ste birali lokacije i što ste njima htjeli pokazati?

Zagreb je praktično jedan od likova u seriji. Svaka sezona, kroz svog glavnog junaka, otvara neki novi svet, a samim tim i neki novi Zagreb. U četvrtoj sezoni selimo se na istok grada, koji mi se čini kao njegov najmanje istražen deo. Možda je to perspektiva nekoga ko nije odavde, ali meni je istočni Zagreb nekako najviše balkanski. Zapravo, u Zagrebu ima mnogo više Balkana nego što se to na prvi pogled vidi. Lokacije biramo pažljivo, kroz zajednički proces istraživanja grada, jer nam je važno da one ne budu samo pozadina radnje, već da pričaju nešto o likovima, njihovom poreklu i svetu kojem pripadaju.

U originalnom „Skamu“ četvrta sezona prati srednjoškolku Sanu, muslimanku koja nosi hidžab i živi između muslimanske zajednice i većinskog norveškog društva. U hrvatskoj verziji upoznajemo Vanessu, Romkinju. Kako ste pristupili istraživanju romske kulture i izbjegavanju generalizacija u scenariju?

Još od prve sezone znali smo da će četvrta, ako do nje dođemo, zahtevati najviše istraživanja i saradnje sa stručnjacima. Ali za mene nije bilo važno samo da konsultujemo ljude koji poznaju temu, već i da sama uđem u taj svet i pokušam da ga razumem. Jedna od prvih stvari koje shvatiš jeste da ne postoji jedno univerzalno romsko iskustvo. Razlike su ogromne čak i unutar samog Zagreba, u zavisnosti od toga odakle su ljudi došli, kada su se doselili, kakav im je odnos prema tradiciji, koliko su asimilovani, kakvu muziku slušaju, kakvo obrazovanje imaju. A tek kada izađemo iz Zagreba, te razlike postaju još veće. Zato nam je bilo važno da budemo što konkretniji i precizniji. Uostalom, to je jedno od osnovnih pravila dramaturgije: što si specifičniji, to imaš veće šanse da ispričaš nešto univerzalno.

Srećom, nakon treće sezone imali smo dovoljno vremena da se ozbiljno posvetimo istraživanju. Tu bih posebno pomenula scenaristkinje Sandru Pašić i Emu Kliman, koje su razgovarale sa brojnim saradnicima. Okupili smo vrlo raznolik krug ljudi, od umetnika i ljudi koji rade sa romskom zajednicom do profesora romskog jezika i onih koji se bave pitanjima romskog identiteta.

Ali postoji i trenutak kada sve to istraživanje moraš da ostaviš po strani i ponovo počneš da razmišljaš kao pripovedač. Ne možeš za svaku repliku ili postupak lika da tražiš potvrdu da li bi se neki Rom baš tako ponašao, jer upravo time upadaš u zamku generalizacije koju si pokušavao da izbegneš. Na kraju ne pričamo priču o čitavoj zajednici, već o konkretnim ljudima, sa njihovim karakterima, željama i kontradikcijama. I mislim da je upravo u tome bio najveći izazov ove sezone: da budemo što autentičniji, a da istovremeno sačuvamo slobodu da ispričamo dobru, živu i emotivnu priču.

Vratimo se na treću sezonu, koja prati Lovrino autanje i Lovrinu i Ivanovu ljubavnu priču. Važna tema te sezone je i mentalno zdravlje mladih. Kako ste pristupili prikazu bipolarnog poremećaja, posebno radeći s mladim glumcem?

Bilo mi je važno da Ivanovo stanje ne prikažemo kao nešto što pripada nekom „ludom“, nama dalekom čoveku, već da u njegovom ponašanju prepoznamo emocije i iskustva koja su nam svima, u različitim životnim situacijama, na neki način bliska. Naravno, to ne znači da svi imamo iskustvo bipolarnog poremećaja, već da možemo da razumemo neke od emocija kroz koje Ivan prolazi.

Najveći izazov bio je pronaći pravi glumački jezik za te promene, a da ništa ne deluje karikirano. Tu mi je mnogo pomogao naš psiholog Mihael Kozina, koji je radio u srednjoj školi i mogao da mi približi kako se bipolarni poremećaj može manifestovati u adolescenciji, iako se često dijagnostikuje tek kasnije. Imala sam sreću i sa glumcem koji igra Ivana, koji studira glumu i bio je veoma otvoren za istraživanje svih nijansi ovog kompleksnog stanja.

U toj sezoni važna je i Ema, Lovrina djevojka koja mu ne dopušta da vlastitim strahom opravdava loše ponašanje prema drugima. Suočava ga i s činjenicom da ju je doveo kući i upoznao s majkom kako bi pokazao da je strejt.

Naša Ema je dosta oštrija od one u originalu i meni se to dopada. Ipak je prošlo deset godina od norveškog „Skama“. Iz današnje perspektive, u načinu na koji je taj ženski lik napisan ima nečeg prilično mizoginog. Ona je naivna, pomalo je predmet podsmeha i stiče se utisak da je sama kriva za ono što joj se događa. Mi smo želeli da izbegnemo takav pogled, ali i da pokažemo nešto drugo: da naše unutrašnje borbe, koliko god bile teške i legitimne, ne postoje u vakuumu. Kada nismo spremni da se suočimo sa nekom istinom o sebi, to neminovno utiče i na ljude oko nas.

Jedna od najvećih vrednosti „Skama“ i „Srama“ za mene je upravo to što glavni likovi nisu nužno najdopadljiviji likovi u seriji. Često se dešavalo da publika na početku sezone više voli sve ostale nego onoga čiju priču pratimo. Lovro nije samo žrtva okolnosti, niti ga njegova ranjivost oslobađa odgovornosti za postupke kojima može da povredi druge. On je kompleksna mlada osoba, puna kontradikcija, kao što smo uostalom svi.

Druga sezona mnogim je fanovima omiljena zbog dramatičnog ljubavnog odnosa. Nora je u prvoj sezoni gotovo savršena prijateljica i često daje Mrcinama, kako se naziva grupa prijateljica koju pratimo, feminističku perspektivu. Ali kada joj se približimo, kada ona nosi sezonu, otkrivamo njene slabosti, strahove, traume i sramove. Rokov odnos prema Nori otvara i neke neugodne teme i neki bi se njegovi postupci mogli nazvati toksičnima. Kako ste gradili njihov odnos, a da ne opravdate Rokovo ponašanje?

Roko je kompleksan lik i mislim da Nora definitivno ne treba da bude s njim dok se tako ponaša. Ali Roko je i vrlo realan lik, hteli mi to da priznamo ili ne. Čini mi se da nam u razgovorima o odrastanju ponekad nedostaje razumevanja za probleme dečaka, što nikako ne znači opravdavanje njihovog nasilnog ili problematičnog ponašanja. Sa našim psihologom sam dosta razgovarala o emocionalnom razvoju dečaka, o tome kako se socijalizuju i zašto neki od njih emocije koje ne umeju da artikulišu rečima izražavaju kroz fizičko ponašanje.

Meni je bilo zanimljivo, ali i prilično izazovno, da pokušam da priđem sa empatijom nečemu prema čemu je teško osećati empatiju. Kod Roka je jasno da veliki deo problema dolazi iz porodice, iz obrazaca koje je usvojio mnogo pre nego što je mogao da ih prepozna ili preispita.

Naravno, to je vrlo klizav teren. Ali mislim da je upravo smisao „Srama“ da ulazi u prostore u kojima nam nije sasvim prijatno, da otvara razgovore koje bismo možda radije izbegli. Meni to stalno stvara neku vrstu kreativnog nemira: jesmo li bili dovoljno precizni, jesmo li uspeli da ispričamo priču bez pojednostavljivanja, kakvu poruku šaljemo mladima? Ali mislim da je mnogo opasnije praviti se da takvi ljudi i takvi problemi ne postoje. Empatija ne mora da znači opravdavanje. Nekada je upravo pokušaj da razumemo nečije ponašanje prvi korak ka tome da ga promenimo.

Likovi iz „Srama“ pojavljuju se i u stvarnom životu, izvan serije, primjerice, mogli smo vidjeti Ivana i Lovru na Zagreb Prideu, a publika prati profile likova na društvenim mrežama kao da su stvarni. Kako se igrate s granicom između fikcije i stvarnosti?

To je rezultat bliske saradnje između mene, produkcije i našeg digitalnog tima. Imamo neku vrstu paralelnog scenarija koji se odvija na društvenim mrežama, gde vrlo precizno planiramo šta koji lik objavljuje i kada se igramo granicom između fikcije i stvarnosti. U prvoj sezoni smo, recimo, organizovali žurku u Katranu u isto vreme kada se ona odvijala u seriji, dok su glumci bili tamo.

U početku sam se pitala da li iko primećuje sav taj trud, ali „Skam“ fandomu apsolutno ništa ne promiče. Oni su kao detektivi. Primete da Lovro i Ivan objavljuju u slično vreme sa sličnih lokacija i zaključe da su zajedno. Primete i kada neki lik utihne na mrežama jer prolazi kroz depresivnu fazu. Sve je to deo dramaturgije.

Tko piše dijaloge kada se likovi dopisuju na mrežama između epizoda?

Mi osmislimo dramaturgiju dopisivanja, šta želimo da postignemo i kakvu dinamiku između likova da razvijemo, a onda glumci taj zadatak prevedu na svoj jezik. U međuvremenu smo se toliko povezali da glumci često sami predlažu teme, fore ili nešto što je trenutno aktuelno na mrežama. Veoma su kreativno uključeni i mislim da je to jedan od razloga zašto sve deluje toliko autentično.

Kako je međunarodni „Skam“ fandom prihvatio hrvatsku adaptaciju? Što vam zamjera, a što mu se sviđa?

Iskreno, u jednom trenutku sam prestala da čitam komentare jer ih je jednostavno bilo previše. Fanovi analiziraju sve, od glumačkih izbora do najmanjih odstupanja od originala. Mi smo dosta promenili estetiku „Skama“, koji je bio siroviji i dokumentarniji. Nekima to smeta, dok drugi misle da smo ga približili današnjoj generaciji.

Ali ono što me je posebno dirnulo jeste koliko članovi te zajednice štite mlade glumce i jedni druge od negativnih komentara. U vremenu kada internet ume da bude prilično surov, bilo je osvežavajuće videti toliko solidarnosti i nežnosti.

Muzika u seriji ide od Josipe Lisac do suvremenih regionalnih izvođača. Kako ste gradili soundtrack i odlučivali što će likovi slušati?

Bruno Mustić i ja smo veoma uključeni u kreiranje muzičkog identiteta serije, a na prethodnim sezonama nam je, između ostalih, pomagao i Lockroom iz Yem kolektiva. Želeli smo da pogodimo ukus generacije, ali i da im otkrijemo nešto što možda sami ne bi pronašli. Da ih malo podsetimo da muzika nije počela s njihovom generacijom.

Nismo uvek uspevali da dobijemo prava na pesme koje smo želeli, ali je, recimo, Josipa Lisac bila divna za saradnju. Ako je Zagreb jedan od likova serije, onda je muzika definitivno drugi.

Što ste, radeći s mladim glumcima, naučili o današnjoj generaciji?

Čini mi se da ih je pandemija dosta oblikovala. Odrastali su provodeći mnogo vremena kod kuće, sa porodicom, ali i na internetu, koji im je otvorio pristup neverovatnoj količini znanja. Ponekad imam utisak da emocionalno razumeju stvari za koje je nama trebalo mnogo više vremena. Istovremeno, koncentracija za ono što ih ne zanima je daleko kraća. Naravno, ne postoji jedno iskustvo generacije Z. Ono što mi je zanimljivije jeste zašto svaka generacija ima potrebu da potcenjuje sledeću.

Primećujem i povratak tradicionalnim vrednostima, religiji i konzervativizmu među delom mladih. Pitam se koliko je to pokušaj da pronađu sigurnost u svetu koji je postao prilično neizvestan. Neke od tih tendencija me jako brinu, ali mislim da je važnije pokušati da razumemo odakle dolaze nego da ih odmah odbacimo.

Prije „Srama“ režirali ste web-seriju za tinejdžere „#SamoKažem“, još 2013. godine. Što ste tada naučili o pričanju priča za mladu publiku i što danas radite drukčije?

Kada sam radila „#SamoKažem“, i sama sam tek izašla iz tinejdžerskih godina. Sada se tom svetu vraćam iz pozicije starije sestre. U početku sam mislila da ću ja nešto naučiti mlade glumce, ali se vrlo brzo ispostavilo da je to dvosmerna ulica. Ja možda imam više životnog iskustva, ali oni mnogo bolje znaju kako izgleda biti mlad danas. A zahvaljujući „Sramu“ ponovo sam otkrila i svoj smisao za humor. Mislim da mi je danas humor generacije Z bliži od humora moje generacije, što mi je sjajno.

Na kojim ste filmovima i serijama odrasli? Jeste li u domaćem dječjem i tinejdžerskom programu imali sadržaje u kojima ste se prepoznavali?

Ovo će zvučati kao da sam mnogo starija nego što jesam, ali odrastala sam uz „Lude godine“, „Ljubavni život Budimira Trajkovića“ i „Varljivo leto ’68“. Od domaćih tinejdžerskih serija sećam se „Nekih novih klinaca“, ali uglavnom smo gledali strane sadržaje. Mislim da je upravo zato važno da mladi danas imaju savremene priče na svom jeziku, u kojima mogu da prepoznaju svoj svet.

Na čemu trenutačno radite?

Pripremam „Ubojstvo u raju“ za HRT, hrvatsku adaptaciju BBC-jeve serije „Death in Paradise“. Priču potpuno lokalizujemo i selimo u svet dalmatinskih ostrva, sa svim njegovim specifičnostima, mentalitetom i humorom. Posle „Srama“ jako mi prija taj zaokret u potpuno drugačiji žanr i ambijent. Posebno me raduje rad s glumcima iz tog podneblja, kao i prilika da se poigramo žanrovima, negde između krimića, trilera i komedije.

I, za kraj, što vam daje nadu?

Ostaću u duhu celog intervjua: mladi ljudi mi daju nadu. Ne želim time da im namećem pritisak i odgovornost da su baš oni dužni da menjaju svet. To je odgovornost svih nas, u okvirima u kojima možemo da delujemo. Ali kada pogledam dokle je stigao studentski pokret u Srbiji, kao i studentske pokrete koji se rađaju širom sveta, vidim generaciju koja je u sebi objedinila naša znanja, iskustva, ali i pouke iz naših grešaka. I čini mi se da neke stvari vide jasnije od nas.

razgovor vodila Vedrana Bibić