Jelena Živić prevoditeljica je i lektorica iz Vukovara, zaljubljenica u knjige, prirodu i životinje, a zajedno sa psom Askom istražila je šume, šumarke, rijeku Dunav i njezine pritoke na istoku Slavonije, te time inspirirana napisala svoj roman prvijenac. „Haglovi“ su objavljeni u nakladi Morana, a opisani su kao mračan i emotivno slojevit roman u kojemu protagonistica Dina sa psom Velesom pokušava pronaći mir za pisanje u vikendici na rubu šume.

Jelena trenutno radi u jednoj osnovnoj školi, a ranije je, dok nije proglašena viškom, predavala mojoj generaciji u vukovarskoj gimnaziji. Usprkos našoj želji da se, kao i inače, nađemo u kafiću blizu vukovarske srednje škole, čule smo se videopozivom – iza Jelene je kuća u renovaciji, iza mene koferi spremni za put, a između nas sat vremena razgovora.

Zadnji put kada smo razgovarale, rekli ste da vam predstoji promocija romana u Gradskoj knjižnici u Vukovaru i da vas je toga najviše strah. Čujem da je, usprkos svemu, prošlo odlično. Zbog čega je najveći strah bio predstaviti roman u rodnom gradu?

Deo tog straha je bio ogromna trema govorenja pred roditeljima i ljudima koji me jako dobro poznaju. Jako je neugodan osećaj kada mi neko kaže da čita moj roman, na primer, znala sam da ga vi sada čitate i imala sam osećaj kao da sam gola ili da nekome pokazujem dušu. Pogotovo je neugodno kada su to roditelji, bojala sam se i da će me na promociji poneti emocije, a takođe se ovde sve uvek polarizira, pa sam se bojala i toga – da će jedni doći da me podrže iz jednih razloga, a drugi se neće pojaviti iz drugih razloga.

Strahovi su ipak više bili lične prirode, na kraju je došlo i puno meni nepoznatih ljudi što me iznenadilo, bilo je to potpuno nadrealno iskustvo. Zapravo mislim da su ljudi navikli da u razgovoru s autorima bude puno metajezika i da se više razgovara kao sa književnim kritičarima, a ja sam pričala iz srca tačno kako sve osećam i mislim da zbog toga nije bilo neke veštačke atmosfere. Govorila sam i o nesigurnostima i odvojenosti od pojma autorice, svemu što prati i mene i likove u romanu.

Ranije ste objavili dvije kratke priče, no ovo je prvi roman, a izdala ga je osječka Morana. Koliko je teško objaviti prvijenac kao netko tko je fizički van književnih krugova, odnosno koliko je književna scena u Hrvatskoj centralizirana?

Centralizacija se oseća kada su u pitanju književna događanja i proboj na scenu je malo teži zato što nemam priliku da se krećem u tim krugovima. Nedavno sam vodila razgovor sa Bartulom Vlahovićem iz izdavačke kuće Fragment iz Splita i autorom Mirom Morovićem, i zaključila da Split, odnosno Fragment te Morana u Osijeku, unazad godinu-dve stvarno rade velik posao na tome da ne bude samo Zagreb žarište književnosti. Jedino što nam nedostaje, mada smo sa Panonskim festivalom knjige napokon dobili kvalitetan festival, jesu druženja pisaca i kritična masa. Ipak, imamo tu Šojat i Adamović i razne autore koji su poreklom iz Vukovara i okolice. Mislim da situacija ide nabolje, ali tek sada kreće neka ozbiljnija priča.

Nakon malo seljenja po Hrvatskoj i puno putovanja svijetom, ipak ste se odlučili vratiti rodnom gradu i u njemu ostati, unatoč tome što situacija sa zaposlenjem nije uvijek idealna. Zašto ste, za razliku od mnogih, ostali u Vukovaru?

Ako svi mi normalni odemo, stvarno ćemo prepustiti Vukovar i generalno Slavoniju luđacima, tako da držimo otpornicu. Živela sam pet godina u Osijeku i tamo se nisam mogla pronaći, jer koliko god da mi je grad blizak, drugačiji je, svi smo mi na neki način taoci Vukovara, i u pozitivnom i negativnom smislu, i niko ko nije sa tog lokaliteta to ne može razumeti, kako je bilo odrastati u gradu koji je toliko obojen prošlošću. Živela sam i u Zagrebu, ali kako se vidi u „Haglovima“, nisam osoba od prevelike urbanizacije, a nije mi odgovaralo ni to što se život u velikom gradu opet svede na mali grad, pogotovo kada dosta radiš. Meni se sve svodilo na Rudeš i retko sam imala potrebu otići dalje od Trešnjevke. Ne da Zagrebu nešto fali, nego je meni u Zagrebu falilo sve ono što sam imala kući.

Kasnije smo partner i ja selili na Kipar gde smo mislili da ćemo pronaći nešto što nemamo u Hrvatskoj, a dobili smo recikliranu priču o ratu, sukobima i podelama, samo na jednom otoku gde je još skučeniji prostor i drugačiji mentalitet. Shvatila sam, ako ću stalno proživljavati tu priču o podeljenosti, da ću to radije slušati u svom gradu. Odluka da se vratim u Vukovar je baš donesena srcem, a grad ima pozitivnih strana, negativna je jedino polarizacija. Sve ostalo su boljke malog grada koje imamo i u Novoj Gradišci i Valpovu. Ovde me drži puno prirode, i u gradu i oko njega, tu ću biti dok god se ona ne uništava.

Haglovi su područje potopljeno vodom koje povremeno, zavisno od vodostaja, ima vezu s Dunavom. Vaši Haglovi u romanu označavaju specifično mjesto. Zbog čega su vam bili važni, kako su postali pokretač radnje?

To je lokalitet blizu Vukovara, nakon Vučedola, prema Sotinu, gde ima jako puno malih ada, razvedena obala tamo je stvarno bogata, a tamo je i lovište koje se zove Haglovi. Da nije bilo Haglova, ne bi bilo ni romana, jer smo pre nekoliko godina partner i ja kupili vikendicu na rubu lovišta, i tu kreće inspiracija za pisanje. Naši prvi odlasci u vikendicu bili su popraćeni policijom, jer tamo imaju lovne kamere, a 2015. godine tamo je bilo i jedno od žarišta migrantske krize. Osim toga se švercao duvan i slično.

Jedan dan sam presađivala paradajz na tremu te vikendice, u šumi, odsečena od ljudi, ispred mene je moja ograda i prostranstvo šume, a čuju se samo pucnjevi i pomislila sam, šta bi bilo kada bi me ovde zatekao neki nepoznat muškarac. Ta misao mi je uvek izazivala nelagodu, ne što je to muškarac, već šta bih ja sa svojih 50 kila mogla napraviti kada bih zatekla švercere u poslu, a oni bili ugroženi time što sam ih uhvatila.

Prvih par meseci tamo smo nalazili odbačenu odeću, odnosno staru odeću i etikete nove robe, znači da se i dalje trgovalo ljudima, to jest švercalo ih, a imali smo i razgovor s lovočuvarom koji je rekao da nam mogu upucati psa ako ga šetamo uz njivu. Bilo je tu definitivno neugodnih iskustava, pa sam jednostavno pomislila, eto, šta bi se sve moglo dogoditi kada bi se jedna žena našla sama u šumi. I tako je nastao roman.

Vaša junakinja Dina u jednom dijelu romana govori: „Usamljenost u gradu bila je puno gora od izoliranosti u šumi, koju sam, barem sama birala.“ Čini mi se da sve više ljudi osjeća otuđenost u gradovima i žudi za selom, za šumama…

Usamljenost u gradu je jako česta, pogotovo ako se nešto loše dešava. Svuda po zgradama vidim isti problem, to nas je i ponukalo da tražimo kuću ili vikendicu, jer svi imaju osećaj da će im ljudi oko njih radije odmoći nego pomoći, i da se više sabere problema sa ljudima sa kojima deliš taj uski prostor, nego pozitivnih stvari. Koliko god bih se okružena ljudima trebala osećati sigurno, u meni zapravo zbog loših iskustava to izaziva potpuno suprotan osećaj, a generalno je zadnjih par godina atmosfera takva da su ljudi strašno čemerni, nervozni. Jako je čudno za mali grad kao što je Vukovar da nećemo pozdraviti komšiju koji živi preko puta ili koji živi u istom ulazu. Strašno mi je to otuđenje i puno mi je lakše podneti izoliranost u šumi, gde se oko mene ne čuje ništa i nema nikoga i gde, ako se nešto dogodi, barem sigurno znam da ne mogu ni na kog da računam.

Takođe vidim da ljudi teže razumeju one empatičnije i osetljivije, vidim i po ljudima u svom životu kako im je teško shvatiti neke moje trenutke slabosti ili teška razdoblja – kada se možda povlačim u sebe, ne pokušava me se iščupati, nego dobijem izolaciju. Tako su nakon jedne od promocija knjige naglasili da sam previše otvorena, odnosno da previše otvoreno pričam o osećaju anksioznosti jer se to kasnije može iskoristiti protiv mene. Taj trenutak mi je bio baš nadrealan.

Baš o spomenutoj prisutnosti nepoznatog muškarca u šumi progovarate kroz lik Dine kojoj prisutnost muške figure istovremeno ulijeva i sigurnost i strah. Kako ste, s obzirom na to, gradili njihov odnos?

Bilo mi je vrlo zanimljivo stvarati dinamiku dva lika koji su naizgled potpuna suprotnost. Tu je jedna naizgled krhka, nestabilna žena i jedan kvazi mačo lovočuvar, međutim, oni potpuno ruše stereotipe. Dina je u momentima strašno jaka, Nikola je opet u nekim trenucima jako ranjiv. Njihove uloge se rotiraju, a pošto je radnja u šumi, poigravala sam se pojmovima lovca i lovine.

U romanu se bavite i opsesijom, depresijom, traumama, kompleksnim odnosima s majkama, a sve gradeći suspens osjećajem paranoje. Baš u jednom od, za Dinu napetijih trenutaka, njezin lik kaže „srećom, dolazim iz duge loze borkinja i odbijam joj se predati“, misleći pritom na depresiju.

Tako je, htela sam pokazati koliko su snažni likovi žena u romanu. Bila to Dina ili njena mama koja je stvarno podupire kroz sve njene faze i pokušava je uhvatiti i ne povlači se, ne beži od te njene bolesti, što je i dalje tabu tema u našim krajevima. Ovde se jako stigmatizira osobe s depresijom i nekako se udaljavamo od njih jer nas je posredno sramota. Lik bake koja se spominje takođe je snažan, u romanu pratimo njenu kuhinju kroz sve faze boja, od crne preko žute do boje kadulje, što pokazuje i izmenu ženske perspektive i emocija, cele palete koju jedna žena oseća.

Nadam se da sam uspela dočarati šta jedna žena prolazi likom Dine koja se sa svojom bolešću bori na najbolji mogući način. Pokušala sam takođe prikazati dinamiku jednog zdravog prijateljstva, to su Dinine prijateljice koje je, uprkos svemu, ne puštaju od sebe, one grade zdravi sistem podrške.

Ističe se i puno detaljnih opisa vegetacije, kao i uzgoja hrane, a prije svakog poglavlja dajete definiciju neke biljne ili životinjske vrste, ili pak pojave u prirodi. Zašto vam je to bilo važno?

Kada bismo gledali turističku mapu Hrvatske, mislim da je područje istočne Slavonije možda najviše zanemareno i nešto što se najlakše previdi. Smatram da je to velika nepravda zato što stvarno imamo, kada bismo usporedili istočnu Slavoniju i Baranju, iste prostore ukopanih vinskih podruma, kao i puteve uz njive idealne i za šetnje i za biciklističke ture. Ali jednostavno nismo to uspeli iskoristiti jednako kao Baranja, a ni sami nismo svesni koliko biljnih i životinjskih vrsta imamo oko sebe. To sam još više počela primećivati u šumi, na vikendici, i to sam jednostavno prenela u roman – pisala sam ga u novembru i pratila sve životne faze u prirodi, pratila kada šta raste i uskoro počela saditi baštu. Sve to što sam promatrala i što želim naglasiti romanom jeste da istočna Slavonija nudi puno više od ratnog turizma, pogotovo kada pogledamo prirodu, naročito Dunav. Naravno, ne mislim da prirodne lepote treba crpiti i devastirati kao što se na pojedinim mestima radi.

Baš o toj devastaciji pišete na par mjesta u romanu. Osjeti se suptilna kritika gradske vlasti, navode se projekti koji ugrožavaju ekosustav, pa i pronevjera novca na gradskim bazenima, ali se zapravo nigdje ne navodi o kojem je gradu riječ?

Bilo mi je važno da svako, a pogotovo ljudi iz malih sredina, može prepoznati svoje mesto i zato sve do kraja ne imenujem Vukovar. Grad iz romana je bilo koji drugi mali grad u bilo kojem delu Hrvatske, u bilo kojem delu sveta u kojem društvo i sistem funkcionišu slično kao kod nas. To je jedno post-socijalističko društvo koje je implementiralo kapitalizam na poprilično nakaradan način u kojem smo vođeni mitom i korupcijom i u kojem se gledaju finansijski interesi pre bilo čega drugog. Vlast pritom potpuno zanemaruje ekološki aspekt.

Da ne govorimo o propalim investicijama na Dunavu i oko Dunava, gde je Luka napuštena i nakuplja prljavštinu, a umesto da iz takvih propalih projekata izvučemo lekciju, zakopavamo se dublje. Novi Adrenalinski park Adica u momentu šetnice „čarobne šume“ stavlja LED rasvetu na drveće, ne razmišljajući koliko to smeta životinjama, a u delovima šume nakon provedbe projekta postavljeni su natpisi da tamo više nije sigurno za prolaznike. Isto tako imamo i Adu koju svi obožavaju, ali se ne radi na tome da se taj otok očuva i za Vukovarce za 50 godina, sve polako nestaje pod velikim investicijama. Bojim se da ćemo se pretvoriti u veliki parking i da će jednostavno doći neki trenutak kada ćemo izgubiti sve one stvari koje su Vukovar činile posebnim.

Većina romana je pisana iz prvog lica, odnosno Dinine perspektive. Nikolinu perspektivu, nekoliko poglavlja koja su zbog detaljnih opisa traume vrlo teška za čitanje, dodali ste naknadno. Zašto ste osjećali da je i ona potrebna?

Kako Dina i Nikola produbljuju odnos, tako na površinu isplivavaju i neke Nikoline traume. I tu je jednostavno falilo određenih delova koji će pokazati šta me je motiviralo da dalje pokrećem radnju. Ne volim se vraćati tim delovima i ne mogu ih čitati, mučni su, ali su te stvari morale izaći da bi lik bio kompletan. Poglavlja su neugodna, a dobila sam i komentar da nisam normalna jer sam takvo nešto napisala. Moj odgovor je da smo civilizacija koja preko ogromnih TV-a prati pokolj u Gazi i to gledamo u full HD-u, uglavnom smo potpuno neosetljivi na realno nasilje bilo koje vrste. Živimo u svetu u kojem se probudim, pročitam da se dogodio 18. femicid, popijem kafu i moram nastaviti dalje sa svojim danom. Svedočimo odvratnim stvarima, užasno je puno nasilja i prema ljudima i prema životinjama.

Lik psa Velesa namerno je u romanu hrvatski ovčar kao autohtona pasmina, jedna od najinteligentnijih pasmina na svetu i najugroženiji upravo od hrvatskog, odnosno slavonskog sela gde je večito na metar lanca, na betonu, bez hrane, bez vode. Stranice svih udruga za zaštitu životinja u Slavoniji sadrže horor priče, i dok se takve stvari dešavaju oko nas, uplitaću ih u fikciju da se iz njih nešto nauči i da ih ne bi gledali na dnevniku. Definitivno nisam spisateljica koja će isporučiti nekakav cozy feel good roman i praviti se da se svet ne raspada.

Poruka koju sam izvukla iz romana je, između ostalog, da stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine, ali i da se kao žene stvarno moramo riješiti tog kompleksa manje vrijednosti i preplavljujućeg osjećaja krivnje, kakav ima i vaša protagonistica.

Taj osećaj je i dalje realnost, počevši od sebe, od moje mame, baka, svih žena u mojoj porodici, užasno nas izjeda krivnja za sve, za ljude oko sebe, za sebe. Stalno se za nešto izvinjavamo, stalno se imam potrebu izvinjavati ljudima što mi je nered ili što mi vikendica nema struju i vodu, kao da sam ja ta koja je dovela rat i prekinula rad na toj vikendici u tom trenutku i uništila infrastrukturu tog dela Vukovara. U svemu osećam krivnju koja me prati, pa tako prati i moje likove – roman je tragičan, ali meni on ipak ima optimističan završetak.

Završava se jednim pozitivnim ciklusom gde život nastavlja dalje, pokušala sam pokazati koliko nam se uz dobar sistem podrške životi mogu promeniti, ali i poručiti da smo svi povezani. Ta priroda u Haglovima i oko njih, sve ono što se u nama odvija pa prenosi na svet oko nas, vrt koji radimo, koji buja kada smo raspoloženi, pa vene kada nismo… Kada bismo barem češće posezali jedni za drugima i prirodom, kada bi osetili malo više ljubavi, razumevanja i podrške, mislim da bi bili zdravije jedinke.

razgovor vodila Katarina Bošnjak