U vremenu kada ulice Beograda ponovo postaju mesta okupljanja, a studenti i građani šetaju tražeći promene, u jednoj dnevnoj sobi nastavlja se naizgled mala, ali zapravo velika muzička priča. Nije imala plan, koncept ni ime – samo gitaru, glasove i kameru. Iz te spontane igre rodio se nast.roje, bend čiji naziv, duhovito skriven iza tačke, nosi i suštinu njihove priče – njih je zaista troje i zovu se Teodora, Marko i Stefan.

Članovi benda uprkos sve većoj prepoznatljivosti i dalje vode sasvim obične živote – svaki od njih ima svoj dnevni posao od devet do pet. Ipak, ni ti poslovi nisu daleko od umetnosti: spletom okolnosti, svi se na različite načine dotiču kreativnih delatnosti, od primenjene umetnosti, preko marketinga, do komunikacija. Ono što je počelo kao improvizovani kućni sešn među prijateljima, ubrzo je postalo mikro-fenomen domaće scene – kućni cover bend koji je uspeo da pažnju regiona osvoji bez marketinga, sponzora ili velikih pozornica. Teodora i Marko stoje pred kamerom, dok Stefan sve beleži, organizuje i čini da ideja preraste u bend.

Njihov muzički izraz teško je svrstati u žanr. Možda bi se moglo reći da nast.roje stvaraju „reinterpretacije uspomena“, odnosno obrađuju pesme koje su mnogima bliske, često zaboravljene himne ranih dvehiljaditih, i pretvaraju ih u nešto što zvuči novo, tiše i dublje. Njihove obrade nisu pokušaj da se nadmaši original, već omaž emociji koju je neka pesma nekada probudila.

– Uglavnom su obrađene numere zaboravljeni hitovi, odnosno himne našeg tinejdžerskog doba koje nam nešto znače (koje, da se razumemo, nismo nužno tada aktivno slušali). Prema svim autorima i pesmama koje obrađujemo gajimo veliki respekt, poštovanje i kroz ove obrade želimo da radimo omaž autorima i numerama. Posebno nam je zanimljiv deo procesa u kom se originalna verzija pretače u potpuno novi aranžman za koji u datom trenutku ne postoji plan – sve nastaje spontano, na licu mesta, prateći kreativne instinkte i impulse – kažu članovi benda.

Pesme biraju instinktivno – ono što se pevuši tog jutra, što se čulo u prolazu, što je u mislima izronilo bez jasnog razloga. U svakoj od njih postoji intimni trag, priča koja povezuje članove benda sa melodijom. Kada se gitara upali, a Teodorin glas zatreperi, pesme se pretvaraju u setne, ali tople minijature. U njima ima nostalgije, ali i savremenog bunta – ne onog glasnog, već unutrašnjeg, tihog otpora zaboravu i površnosti.

– Svaki izvođač čiju pesmu obrađujemo u datom trenutku je inspiracija za nas. Iako je kriterijum imaginaran, težimo da pretpostavljamo da bi se svaka obrada dopala autoru originalnog dela. Kako ne bismo postali karikaturalni, vizuelnu inspiraciju tražimo na neočekivanim mestima – estetika daleke Azije, futurizma, perioda osamdesetih nas često inspiriše u vizuelnom izrazu. Prepoznatljivi filter koji koristimo za video je nostalgična emulacija zrnastih analognih kamera, čime bojimo atmosferu sećanjima iz prošlih vremena. U našoj kreativnoj smeši ima i nostalgije, ali i ozbiljne okrenutosti ka sadašnjem trenutku – govore njih troje.

Danas, kada Beograd bruji od mladih umetnika i bendova koji pokušavaju da pronađu svoje mesto, nast.roje se izdvajaju po autentičnosti i odsustvu pretenzije. Oni ne traže slavu, ali ona ih, paradoksalno, sustiže. Na Instagramu imaju desetine hiljada pratilaca, a njihovi videi često postaju viralni.

– Broj mladih autora, bendova i umetnika koji koriste muziku kao medij je neverovatan. Njihov optimizam i istrajnost da se strastveno bave umetnošću bez sistemske podrške je gotovo sizifovski posao. Nedostaju nam kvalitetni segmenti za pozicioniranje muzike (promoteri, menadžeri, izdavači, top liste, radijske stanice, prostori za nastupanje…), ali uprkos tome se snalazimo – objašnjavaju te dodaju kako je važno pratiti instinkt.

Unutar benda, dinamika je živa i stvarna. Nesporazumi se dešavaju, ali retko kada u muzici – više u logistici, u ton-probama, u pregovorima za nastupe. Kada se sukobe mišljenja, lekcija je uvek ista: slušanje. I upravo u tom principu – slušanju, spremnosti na kompromis – krije se suština njihove male zajednice. Ono što ih čini drugačijima nije samo zvuk, već i vreme u kojem deluju. U Srbiji danas, gde su protesti postali deo svakodnevice, umetnost ponovo dobija dimenziju otpora.

Nije slučajno što bendovi poput nast.roje nailaze na toliku pažnju: oni ne nose parole, ali njihova umetnost nosi senzibilitet promene. nast.roje nisu revolucionari u klasičnom smislu, ali njihova muzika nosi suštinu revolucije: promenu kroz osećaj, povezivanje kroz sećanje, smisao u iskrenosti. Nastup na Beogradskoj nedelji mode, gde su izveli obradu „Pisma mami“, bio im je prvi javni izlazak iz kućnog ambijenta.

– U našem slučaju, podrška i prilike postoje. Veoma smo zahvalni na toj okolnosti. Povratne informacije online publike iz celog regiona bivše Jugoslavije su nam veliki vetar u leđa, jer se ljudima veoma dopada šta radimo. Tako je za nas nastup na Beogradskoj nedelji mode bio veliki korak; a da i ne govorimo o ličnim doživljajima našeg pojavljivanja na ovom veličanstvenom događaju. Mi nismo bili u novim ulogama – mi smo bili mi, svirali smo pesmu posvećenu studentskom podvigu vožnje bicikala do Strazbura. To je bila naša oda biciklistima. Sa njima smo delili bekstejdž, upoznali ih i slikali se sa njima. To su uspomene za ceo život – ističu iz benda.

Dodaju kako veruju u snove; i da im se snovi upravo ostvaruju. Njihov sledeći korak vodi ih u još neistražene vode – ka prvoj autorskoj pesmi, koja, paradoksalno, i nije sasvim autorska. Naime, poznati filmski stvaralac obratio im se sa željom da udahnu novi život njegovom neobjavljenom demu. Taj zadatak shvatili su kao izazov, ali i kao priliku da spoje različite umetničke svetove – film i muziku, introspekciju i interpretaciju. Veruju da će pesma do kraja godine pronaći svoj oblik i stići do publike. U tom mirnom, ali čvrstom uverenju da umetnost sama nalazi put, krije se njihova najveća autentičnost. Ako vas zanima šta je novo kod njih troje – svratite na Instagram ili SoundCloud: nast.roje.

piše Jelena Mirić