Radna eksploatacija, koja je često povezana sa migracijama, sve se više ispoljava kao dominantan oblik trgovine ljudima. Drugi ogroman izazov je digitalizacija. Internet i društvene mreže su postale plodno tlo za vrbovanje žrtava – govori Dobrila Marković, izvršna direktorica udruženja Sloboda nema cenu iz Srbije.
Više od 15 godina posvećena je borbi za društvo bez nasilja, za prava mladih i rodnu ravnopravnost. Danas, osim što je aktivistkinja i liderka u civilnom sektoru, ona je i mama jednogodišnjeg Nemanje – a baš majčinstvo joj je donelo novu perspektivu, još snažniju motivaciju, ali i izazov: kako ostati dosledan sebi, dok menjaš svet i brineš o porodici.
Duboka svest o jednom od najgrubljih kršenja ljudskih prava, trgovini ljudima, ali i o svim drugim oblicima nasilja nad ženama motivisala je Dobrilu da okupi tim i oformi udruženje Sloboda nema cenu.
– Kada dođemo u situaciju da saniramo posledice, već je kasno. Zato smo želeli da delujemo pre nego što se šteta nanese, podižući svest i edukujući, pre svega mlade ljude. Krenuli smo polako, a vizija nam je bila da stvorimo organizaciju koja će kroz sistemske, sveobuhvatne i koordinisane aktivnosti pružiti odgovor na izazove trgovine ljudima – govori Dobrila te dodaje kako svako od nas, u skladu sa svojim mogućnostima, znanjem i iskustvom, može da doprinese zajednici.
Kao malo udruženje, često se susreću sa poteškoćama i u pristupu i dobijanju većih projekata, što zahteva stalnu posvećenost i traženje novih mogućnosti, gde je volontiranje svih članova neophodno. Nije dovoljna samo dobra namera. Od samog početka postavili su profesionalnost i stručnost kao temeljne principe rada. Njihove ključne aktivnosti su usmerene na preventivno-edukativni rad sa građanima. Jedna od najvažnijih aktivnosti je konferencija “Sloboda nema cenu” koju tradicionalno organizuju od 2013. godine povodom Evropskog dana borbe protiv trgovine ljudima.
Proces trgovine ljudima postaje sve kompleksniji, sa manje vidljivim metodama vrbovanja i eksploatacije, često prikrivenim iza legalnih aktivnosti ili onlajn interakcija.
– Trgovina ljudima je izuzetno dinamičan zločin, i da, svedoci smo značajnih promena u poslednjim godinama. Srbija, zbog svog geografskog položaja, oduvek je bila zemlja tranzita, porekla i destinacije za žrtve trgovine ljudima. Što se tiče migracija, primećujemo da se povećava ranjivost određenih grupa. Migranti, posebno oni bez dokumenata ili oni koji se kreću bez pratnje, izuzetno su podložni eksploataciji – govori Dobrila i dodaje kako trgovci ljudima često koriste njihovu tešku situaciju, nedostatak informacija, jezičke barijere i želju za boljim životom kako bi ih vrbovali u različite oblike eksploatacije, uključujući prinudni rad, seksualnu eksploataciju, pa čak i prinudno prosjačenje.
Radna eksploatacija sve se više ispoljava kao dominantan oblik trgovine ljudima. Internet i društvene mreže su postali plodno tlo za vrbovanje žrtava. Trgovci ljudima koriste napredne tehnike onlajn predatora, lažne profile, lažne oglase za posao, pa čak i romantične prevare, kako bi uspostavili kontakt sa potencijalnim žrtvama. Mladi su posebno ugroženi, jer su aktivni na društvenim mrežama i često nedovoljno svesni opasnosti koje vrebaju u virtuelnom svetu. Trgovci ljudima su, prema njenim rečima, sve kreativniji u manipulaciji i kontroli žrtava, često ih držeći u izolaciji i putem digitalnih platformi.
Postoje Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima, policija, udruženje Astra, poznato po svojoj SOS liniji i sveobuhvatnoj podršci žrtvama, kao i udruženje Atina koje pruža direktnu pomoć i podršku žrtvama.
– Mnoge institucije, poput Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, policije, tužilaštva, pa i socijalnih službi, ulažu napore u edukaciju svojih kadrova. Postoje specijalizovane obuke, protokoli i smernice za postupanje sa decom žrtvama – govori Dobrila te dodaje kako u Srbiji ima napretka, ali da statistike još uvek nisu na zadovoljavajućem nivou. Također upozorava kako je ključna prepreka i dalje slaba međusektorska saradnja.
Postavlja se i pitanje koliko je obučenih kadrova zaista dostupno posebno u rad sa decom uzimajući u obzir da rad sa maloletnim žrtvama zahteva izuzetno senzibilan i multidisciplinarni pristup. Kako Marković navodi, nije dovoljna samo obuka pravnika ili samo socijalnih radnika. Potrebna je koordinacija, razumevanje uloga svakog aktera i obuka koja podstiče timski rad svih relevantnih službi – od policije, preko socijalne zaštite, zdravstva, prosvete pa sve do pravosuđa i nevladinih organizacija. I tu često dolazi do izazova u komunikaciji i koordinaciji. Žrtve, a posebno deca, često imaju strah od sistema i nepoverenje.
– U slučaju deteta žrtve, ključno je da socijalni radnik, policajac, tužilac, sudija, zdravstveni radnik i nevladina organizacija rade kao jedan tim, sa jasno definisanim ulogama i brzim protokom informacija – govori Marković, dodajući da kada izostanu informacije može doći do propusta i ponovne traumatizacije žrtve.
Pravni sistem Srbije prepoznaje specifičnu ranjivost maloletnih žrtava i ima usvojene zakonske mehanizme čiji je cilj da tu viktimizaciju spreče ili svedu na minimum. Pravni proces je samo jedan deo oporavka. Paralelno sa njim, a i nakon njegovog završetka, ključna je dugoročna podrška i reintegracija deteta. To uključuje psihološku podršku i terapiju, socijalnu i obrazovnu reintegraciju, pravnu pomoć, kao i podršku u ostvarivanju prava, uključujući odštetu.
U Srbiji je ratifikovan najvažniji međunarodni instrument koji se tiče borbe protiv trgovine ljudima. Tu se prvenstveno misli na Palermo protokol gde se Srbija obavezala da kriminalizuje trgovinu ljudima, uspostavi mere zaštite žrtava i promoviše međunarodnu saradnju.
– U zemlji su u poslednjim godinama uspostavljene i službe za podršku žrtvama i svedocima. One funkcionišu u okviru tužilaštva i sudova, sa ciljem da pruže psihološku, informativnu i logističku podršku žrtvama i svedocima tokom celog krivičnog postupka. Njihova uloga je da objasne proces, prate žrtvu kroz sve faze, obezbede da se oseća sigurno i da se njena prava poštuju, čime se značajno smanjuje rizik od ponovne traumatizacije u sudskom procesu. Iako je ovo relativno noviji mehanizam, predstavlja veliki korak napred u sistemskoj zaštiti oštećenih, posebno dece – govori Marković te zaključuje kako u tom kontekstu njihov volonterski rad nema cenu, odnosno zato sloboda – nema cenu.
piše Jelena Mirić